Savet kao cenzor

ZADOVOLJITI potrebu čitaoca, osnovni je cilj svih novina. Imati sluha za tržište i šta može na njemu uspešno da prođe i u kom trenutku - to je poslovni njuh potreban svakom privredniku. Pošto su **Novosti** bile od početka, pa do današnjeg dana list koji nije primao dotacije - koji je mnogo pre proklamovanja prelaska na tržišnu privredu poslovao i ponašao se isključivo po zakonima tržišta - u jednom trenutku osetila se potreba da se može krenuti opet sa nečim novim.
To novo bilo je prvi list u Jugoslaviji koji se bavi televizijom - **TV novosti**. Nedeljnik koji će steći veliki ugled u zemlji.
**TV novosti**, kao i njihov rodonačelnik **Novosti**, rodile su se iznenada, gotovo u jednom danu. Pripreme za prvi broj, ovog sada popularnog i zanimljivog nedeljenika, trajale su ukupno pet dana. Ideja Slobodana Glumca da se na tržištu, zbog sve veće popularnosti i širenja televizije, mora pojaviti list koji će biti okrenut tom novom moćnom mediju urodila je plodom. Odredio je svega petoro ljudi, koji su imali zadatke da za pet dana naprave novi list. U prodaji su se ove nove novine pojavile krajem 1964. godine. I namah osvojile čitaoce...
A onda, jedan za drugim, ređali su se novi listovi: **Film**, **Gong**, **Komunalne novosti**, **Novosti za mlade**, **Novosti za decu**, **Susret**. Prihvaćeni su, sa strane, **Kekec** i **Svet**...
Stvarala se velika porodica **Novosti**.
Ali, to je ubrzo nekim moćnicima zasmetalo...

VETO NA PERO
NA primeru **Novosti** dosta toga može da se utvrdi i nauči.
Čim je list ojačao, počeo da se prodaje širom zemlje, izašao iz beogradskih okvira, stekao veliki tiraž i ugled kod čitalaca - odustali su sitniji i krupniji politički krugovi u zemlji od onih epiteta **revolveraški list**, **žuta štampa** itd. Uočili su tadašnji političari, i brzo shvatili, da takav list moraju staviti pod svoje šape i voditi o njemu posebnu brigu. Političku, ali ne i finansijsku. Jer **Novosti** su bile i ostale list koji nikada nije primao bilo od koga dotacije.
Ta politička šapa stavljena je na više načina. Pre svega u svim političkim i državnim strukturama, od najnižih do najviših, postojale su posebne službe zadužene za **praćenje** štampe. Partija, Socijalistički savez, Omladina, Sindikat, skupštine - od opštinskih do savezne - sve je to imalo posebne aparate za kontrolu i **usmeravanja** štampe.
Pored tako moćne mašinerije postojali su još i izdavački saveti u koje su redovno imenovani ljudi iz različitih struktura, a posebno se vodilo računa da teritorijalno budu zastupljeni svi krajevi zemlje.
Uz sve to valja dodati još dve kontrole: Politička uprava JNA, koja je, istina, imala primedbe ili sugestije samo kada je u pitanju bila Armija, i druga - policijska kontrola. Za svaki list bio je **zadužen** pripadnik političke policije.
U takvim uslovima rasle su i razvijale se **Novosti**.
I stalno bile drukčije od drugih novina. Nije to bilo lako. Trebalo je biti domišljat, sa dosta veštine...
Krupni politički potresi zbivali su se od 1971. do 1973. godine u Hrvatskoj i Srbiji. Prvo je u Hrvatskoj, krajem 1971. godine, smenjeno tadašnje političko i društveno rukovodstvo sa Savkom Dabčević-Kučar i Mikom Tripalom na čelu, zbog nacionalističke orijentacije. Godinu dana kasnije, na sličan način, obavljen je obračun u Srbiji sa takozvanim liberalističkim rukovodstvom sa Markom Nikezićem i Latinkom Perović na čelu.
U oba slučaja, sudbinu tih rukovodećih garnitura podelile su i određene novinarske ekipe. U beogradskoj štampi taj obračun sa novinarima je bio žestok. To, naravno, nije mimoišlo ni **Večernje novosti**. Noćima i danima su se održavali partijski i redakcijski sastanci, ispitivale se i pretresale **greške** gotovo svakog pojedinca. Pljuštale su kazne, partijske i one **disciplinske** - išlo se dotle da je pojedincima zabranjivano objavljivanje tekstova.

TUŽBA DO TUŽBE
LATINIČNO izdanje **Novosti**, koje je štampano u Zagrebu, bilo je trn u oku ondašnjeg hrvatskog rukovodstva. Predsednik Izdavačkog saveta kuće **Borba**, čiji je zadatak bio praćenje i usmeravanje celokupne uređivačke politike, u to vreme bio je Mika Tripalo. Prilikom dolaska na te sednice, u susretima sa pojedincima iz **Novosti**, često je postavljao u polušaljivom, ali jasno izraženom tonu, pitanje:
- Kad ćete prestati sa latiničnim izdanjem?
**Novosti** im nikako nisu bile po volji, jer su drukčije od drugih, pa u izvesnom smislu, i slobodnije, pisale o mnogim zbivanjima u Hrvatskoj. NJihov tiraž u toj republici stalno je rastao. Prema tome, list je imao uticaj na čitaoce, a to se nije dopadalo tamošnjim moćnicima.
Odlaskom Savke Dabčević-Kučar i Mike Tripala, posle one čuvene sednice u Karađorđevu, decembra 1971. godine, procene su bile da će i u Zagrebu biti lakše sa novom političkom garniturom: Milkom Planinc, Jurom Bilićem, Josipom Vrhovcem, Emom Derosi-Bjelajac i Jelicom Radojčević. Ta predviđanja se nisu obistinila.
Posebna vrsta pritisaka na novinare bili su sudski pretresi. Ako je nešto napisano kritički o pojedinim opštinskim moćnicima ili njihovim miljenicima u pojedinim privrednim preduzećima - sledile su tužbe. Nemoguće bi bilo pobrojati sve naše novinare, koji su se zbog kritičkih tekstova nalazili pred licem pravde. Rekord u tome svakako drži naš novinar Jovan Hadži-Kostić. Zbog svojih žaoka u rubrici **Tako reći nezvanično** bio je tužen četrdesetak puta. I svaki put bio oslobođen.
Vremenski period od 1972. pa do 1988. može se označiti kao doba pritisaka na **Novosti**. Od opština, republika, pa do federacije - svi su želeli da ovladaju listom i da ga stave pod svoju kontrolu.

VUNENA VREMENA
MNOGIMA je smetala moćna porodica **Novosti** koja je već 1972. godine izdavala desetak listova. Za političke moćnike bio je to, po njihovom shvatanju, veliki **centar moći** koji može u svim propagandnim vidovima od dečjih listova, preko nedeljnih do najtiražnijeg dnevnog lista u zemlji - da utiče na stvaranje javnog mnjenja. Taj za njih veliki **centar moći** trebalo je srušiti. Ali kako? Našla se i za to formula. Smišljeno je takozvano osamostaljivanje listova. Sprovelo se sve to preko takozvane ourizacije. Svaka vaška obaška.
I tako, **Novosti** ostaju opet same. Ostaju da traju i da se bore za svaki prodati primerak na tržištu. Ali, da bi, ipak, bile pod kontrolom, da ne bi **podivljale** smišljen je jedan novi vid uticaja na uređivačku politiku.
Taj novi i nimalo naivan stil zvao se - izdavački saveti...
Pošto se list prodavao u svim republikama i imao u svakom broju po nekolike regionalne strane za određene teritorije, onda su po tom šablonu osnovani i izdavački saveti, za Novi Sad, za Vojvodinu, za Kosovo, Makedoniju, Bosnu i Hercegovinu, za Hrvatsku, za Crnu Goru, za Beograd...
U tim savetima sedeli su predstavnici svih političkih struktura i organizacija. Sastajali su se redovno i davali mnoge primedbe, ocenjivali sadržaj lista i pojedine novinare.
Iznad te velike piramide uticaja stajao je i centralni Izdavački savet lista u kome su bili predstavnici svih republika, federacije i Jugoslovenske narodne armije...
Štampa je, naravno, bila slobodna, pa - izvol*te.
Bila su to, kako pesnik reče **vunena vremena** u kojima se moralo živeti, stati i opstati.
Na sreću, u **Novostima** je bilo puno volje, entuzijazma, veštine i snage, puno umeća da bi se opstalo i da bi se s ponosom, ispod glave lista, moglo svakodnevno isticati da su **najtiražniji dnevni list u zemlji**.

ŠAMAR SEDMOJ SILI
BRODOLOM u beogradskom novinarstvu 1972. godine su doživeli: Mirko Stamenković, glavni urednik **Večernjih novosti**, LJubomir Veljković, glavni urednik **Ekonomske politike**, Aleksandar Nenadović, glavni urednik **Politike**, Frane Barbieri, glavni urednik NIN-a, Života Đorđević, zamenik glavnog urednika NIN-a, Dragoljub Ilić, direktor Televizije Beograd, Veroslava Tadić, glavni urednik informativnog programa TV Beograd.
Svako od njih je imao **sopstveni greh**, a svima je zajedničko što su, u stvari, hteli više demokratije i slobode javne reči, a greška je u tome što su poverovali da je to moguće. Bilo je to vreme žestoke hajke na takozvane liberale.
Tada je sa dužnosti direktora preduzeća **Borba** sklonjen i Slobodan Glumac.
Nekolicini novinara bilo je zabranjeno da objavljuju tekstove i da se potpisuju u novinama...

DALJE - SAMOSTALNO
U POSLEDNJE dve-tri godine, kad se već nazirao raspad Jugoslavije, bilo je još uvek žestokih pokušaja da se **Novosti** ukalupe i podvedu pod šablon takozvane jedinstvene uređivačke politike. To je značilo da svi listovi pišu jednosmerne tekstove, da lakiraju stvarnost, da slučajno nekog ne uvrede, a posebno da prećutkuju mnoge dramatične događaje. Sve to za interes nekakvog lažnog jedinstva... **Novosti** su se prve otrgle iz takvog zagrljaja. Već 1990. izdvojile su se iz dotadašnje zajedničke kuće **Borba** i postale samostalno preduzeće. Bila je to jedna uporna i neravnopravna borba protiv snaga zastarelih shvatanja.

(NASTAVLJA SE)