UDB-a odvela urednika

SLUČAJ penzionisanja **ludih supruga** četiri funkcionera u Sremskoj Mitrovici 1963. godine, koji je otkrio novinar Bogoljub Pejčić (danas urednik lista **Srpska reč**) ustalasao je ne samo ovaj grad, već i širu javnost, jer se iz njega videlo koliko ljudi na vlasti mogu biti nezajažljivi.
Pošto je najavljena jedna iz niza administrativnih reformi, ukidanje srezova, sremskomitrovički funkcioneri su znali da će ih, po ustaljenoj praksi, negde udomiti, u Novom Sadu ili Beogradu, ali su morali da sami isplaniraju, i izvedu, udomljavanje svojih supruga. Pošto su imali punu kontrolu nad svim lokalnim institucijama, obezbedili su da one, sve četiri između 28 i 38 godina i bez ijednog dana radnog staža, dobiju invalidske penzije, na osnovu rešenja o teškom zdravstvenom stanju **na nervnoj bazi**. Dve su imale vozačke dozvole i vozile automobile. Pejčić je u prvom napisu o tom slučaju zapitao kako lude žene mogu da učestvuju u javnom saobraćaju!
Funkcioneri (predsednik sreskog odbora, sekretar sreskog komiteta, šef sreske policije i predsednik opštine), naravno, nisu mogli da dopuste da im neki **mali novinar** kvari posao i udara na njihov **ugled i autoritet**, pa su tužili Pejčića. Koliko je i sud tada bio samostalan vidi se iz toga što je odbijen predlog optuženog da komisija sastavljena od specijalista izvan Sremske Mitrovice utvrdi stvarno zdravstveno stanje mladih penzionerki. Novinar **Novosti** je osuđen na godinu i po dana zatvora.

BUDNA SLUŽBA
DIREKTOR **Borbe** Moma Marković i glavni urednik **Novosti** Slobodan Glumac upoznali su sa celim slučajem **višu partijsku instancu**, pa je Pejčiću, kasnije, umesto poziva na odsluženje kazne, iz Vrhovnog suda Vojvodine stigao **papir**, više nalik na **obaveštenje** nego na preinačenu presudu, kojim mu se ranija kazna menja u uslovnu, na dve godine!
Aleksandar Ranković je svih godina po oslobođenju zemlje od nacističke okupacije, sve do političke likvidacije 1966, važio kao **drugi čovek** u garnituri maršala Tita. Godine 1965, posle dve decenije šefovanja UDB-om, kao ministar unutrašnjih poslova i vicepremijer savezne vlade, postao je potpredsednik SFRJ, znači i formalno Titov zamenik. U to vreme, nije bilo uputno da savezni funkcioneri **zastupaju svoje republike**, pa je zato bilo veliko iznenađenje kad je, na plenumu CK SK Srbije posvećenom poljoprivredi, **Aleksandar Ranković oštro kritikovao politiku savezne vlade prema Srbiji** - kako je glasio nadnaslov izveštaja **Večernjih novosti** o tom skupu.
U pitanju je, međutim, bila velika greška. Vladu je kritikovao ne moćni Aleksandar Ranković, već član CK iz Smedereva Aleksandar Branković.
Izveštaj koji su **Novosti** objavile bio je sačinjen na osnovu tikera Tanjuga, ali je nevolja bila u tome što je tekst iz teleprintera izlazio sa mestimično izostavljenim slovima. Zbog toga je Branković postao Ranković. Činjenica da se **Ranković**, koji inače javno gotovo i nije istupao, odlučio da kritikuje saveznu vladu oslabila je pažnju Milivoja Glišića (našeg ambasadora u Australiji, ali tada saradnika u Desku **Novosti**) i Dragana Jelića (kasnije urednika u Studiju B), pa je zamena prezimena prošla i korekturu i reviziju, a ni dežurni urednik nije intervenisao, jer nije bilo razloga da sumnja u saradnike.
Iako je taj izveštaj bio objavljen samo u delu tiraža (greška je tokom noći ispravljena i kritika dobila mnogo skromniji tretman, jer jedno je kad je izriče **broj dva** države Ranković, a sasvim drugo kad dolazi iz usta Brankovića, direktno zainteresovanog predstavnika jednog poljoprivrednog regiona Srbije), iz toga se izrodio **slučaj**, jer je **Služba** posumnjala da je u pitanju ništa manje nego - subverzija.
Dežurni urednik je sedam dana, iz dana u dan, predstavniku **Službe** pričao istu priču - kako je načinjena kobna, mada u suštini bezazlena zamena. Tek kada je odbio da je dalje ponavlja zatvoreni krug tog saslušanja se otvorio. Jednog dana je pozvan da pođe sa inspektorom (na stranu neizvesnost: mogao je samo da se pita kuda ga to vode). Ukratko: celu priču je morao da ponovi još jedanput, ovog puta Rankoviću, lično! Dao je **časnu reč** da se sve dogodilo baš tako kako je ispričao. Bio je počašćen rakijom, potapšan po ramenu i ljubazno ispraćen, uz utehu da **više nema šta da brine**.

SUSPENDOVAN DOPISNIK
BIO je kraj 1968, nemirne godine na Kosovu i Metohiji, koji su - u trenutku kad je u Jajcu proslavljana 25. godišnjica Drugog zasedanja AVNOJ-a - obeležile prve demonstracije iredentista, ugušenih intervencijom armije. Organizatori **protesta većinskog stanovništva**, koji su zagovarali nezavisnost pod parolom **Kosovo - republika**, ostajali su, međutim, nekažnjeni, jer je pokrajinski tužilac Rezak Šalja smatrao da je **stvar legla** samim tim što više niko ne izlazi na ulice. Ni drugi faktori nisu bili spremni da **dižu prašinu**, pa su tome podlegli i novinari, u većini. Među onima koji su povremeno postavljali pitanje, pozivajući se na reagovanja građana, bio je novinar Radio Prištine i dopisnik **Večernjih novosti** Obrad Ignjatović.
U komentaru koji je objavio njegov radio, a sutradan i naš list, Ignjatović je postavio pitanje tužiocu: **Zašto se ništa ne preduzima protiv organizatora neprijateljskih demonstracija?**. Jer, argumentuje novinar, **svakome je više nego jasno da iza novembarskih protesta stoje separatisti**.
Tog istog dana kada je taj komentar objavljen u **Novostima**, sastali su se tužilac Šalja i direktor Radio Prištine Redžai Suroi. O njihovom dogovoru se saznalo na prvom idućem sastanku kolegijuma Radio Prištine. Saopšteno je da će Ignjatović biti suspendovan, zbog toga što se **kao privredni novinar nedopustivo bavi političkim temama**, a naročito zbog **uznemiravanja javnosti**. Većina članova kolegijuma se usprotivila, a glavni urednik Velimir Tadić je, čak, predložio - nagradu!
Od nagrade, naravno, nije bilo ništa, ali ni od suspenzije. Jer, u nadmetanju direktora i glavnog urednika (da ne kažemo albanske i srpske pozicije) prevladalo je mišljenje da **upad** privrednog novinara u politiku nije sprečavao novinare iz unutrašnjo-političke rubrike da se i sami sete da su demonstracije ozbiljna tema iz njihovog sektora.

NAĐITE BOLJEG
IGNJATOVIĆ je, ipak, to platio. Redžai Suroi više nije bio direktor Radio Prištine (u međuvremenu je napredovao do ambasadora u Španiji, gde je nastradao u saobraćajnoj nesreći), ali je bilo drugih koji su podilazili separatističkim strujama i uslovi za objektivno pisanje faktički više nisu postojali. Ignjatović je bio zasut pretnjama, pa je, kao i mnogi **obični** Srbi, i on je našao izlaz - u odlasku sa Kosova.
Za razliku od uvređenih direktora i sličnih lokalnih moćnika, partijski funkcioneri su svoje muke s novinarima koji im nisu išli **niz dlaku** pokušavali da reše - telefonom. Znajući da pripadnici partijskog vrha na taj efikasan način eliminišu **stare i nove slabosti štampe** i pojedince koji se **suprotstavljaju politici i akciji koju vodi SK**, i sekretar opštinskog komiteta partije u Leskovcu Branko Cakić je mislio da će mu biti dovoljan jedan telefonski poziv da se oslobodi nezgodnog dopisnika **Novosti** Vladimira Krasića. Taj slučaj je, takođe, primer kako je redakcija pribegavala i lukavstvima - da spase svog dopisnika.
U razgovoru sa dežurnim urednikom, partijski sekretar je osuo drvlje i kamenje na dopisnika - da se **nije uključio u politički život grada**, da **piše samo o crnim temama**, da **ne sarađuje** itd. **Sklonite mi ovoga i nađite nekog boljeg, pravog dopisnika!**, zaključio je Cakić. Urednik je nastojao da razjasni čime je sve konkretno **partija u Leskovcu** nezadovoljna i kako bi to moglo da se ispravi, pa je na osnovu cele priče sastavio **intervju sa sekretarom OK** i potpisao Krasića. Sekretaru je rekao da će redakcija preneti dopisniku njegove primedbe i predloge, da njih dvojica **drugarski postignu dogovor o Krasićevom daljem radu**.
Kad je taj intervju objavljen, Krasić je **učinio posetu komitetu**. Sekretar je bio zadovoljan i otada se više nije žalio na našeg dopisnika.
(NASTAVLJA SE)