Osmanlije magla krije

Piše: Slobodan Pantić
UOČI iznenadnog sudara Prve srpske i turske Vardarske armije kod Kumanova odnos snaga bio je u korist Srba: u pešadiji više od 2:1, u konjici oko 3:1. Turci su bili neznatno nadmoćniji po broju baterija (41:39) i artiljerijskih oruđa (164:148).
Dunavsku diviziju sačinjavali su: Štab u manastiru Zabeli, iza Starog Nagoričana. Na desnom krilu 9, na levom 18. pešadijski puk ojačan 3. artiljerijskim divizijom (tri poljske baterije).
U rezervi su bili: 7. i 8. pešadijski puk (bez jednog bataljona) i 3. divizijski artiljerijski puk (bez 3. diviziona, svega 6 poljskih brzometnih baterija).
Na divizijskim krilima po jedna pionirska četa.
Divizijski konjički puk bio je kod Strmovca u dolini Pčinje. U levoj pobočnici jedan bataljon 8. pešadijskog puka na Orlovcu.
Raspoloženje vojske i atmosferu u noći uoči bitke ovako je opisao Branislav Pantić, tada vodnik 4. čete 3. bataljona 18. puka, u članku: **Osamanaesti pešački puk u Kumanovskoj bici**
**Vreme je bilo tiho i mirno, za mesec oktobar izvanredno; naše raspoloženje isto tako bilo je u skladu sa ovim lepim vremenom i do sada postignutim uspesima, tako da je to veče 22. oktobra u našem bivaku provedeno u punom zadovoljstvu, sa smehom, koji su izazivali razni vicevi na račun Turaka.**

ZATIŠJE PRED BURU
**JEDNOM rečju, veče koje ničim nije ni izdaleka nagovetšavalo niti predskazivalo sutrašnji haos i lom, u kojima umalo nisu bile dohvaćene, zavitlane i bačene u večnost sve naše mladalačke iluzije i maštanja o pobedonosnom ulasku u Dušanovo Skoplje, a i da ne govorim o mogućnostima poraza, koji je bio tako blizu, a koji nam se činio te večeri savršeno nemogućim. A da nam je neko te večeri kazao da ćemo mi sutra teret dana poneti na našim plećima i da će to biti jedan od najznačajnijih događaja u istoriji našeg naroda i da će sutrašnja situacija svom težinom sručiti se na nas, mi bismo mu se u oči nasmejali i rekli mu, ako ništa drugo, ono bar da ne zna šta govori.
Ne, to je nemoguće! Svi izveštaji glase da Turaka nema nigde u blizini! Zar naša konjica nije napred?! Zar ona bodrim okom ne motri i ne zaštićava našu armiju?!
Da, da, sve je na svome mestu! Turci su na Ovčem polju - tačno onako kako ih je postavila naša Vrhovna komanda! - i mi ćemo ih tamo naći i tući - a dotle, možemo mirno spavati i odmarati se, a za sve ostalo ima ko brine.
Eto, sa takvim idejama i mislima i ubeđenjima legli su te značajne večeri oficiri 13 pešadijskog puka, da se u zasluženom odmoru okrepe i spreme za sutrašnji rad.
Noć, ta tiha i mirna oktobarska noć puna zvezda i mesečine, provedena je u bivaku našega puka potpuno mirno i spokojno, niko ni u snu nije sanjao šta nas sutra očekuje, da ćemo mi stura poneti i izneti teret dana i da je naš puk sudbinom predodređen da odigra jednu najvažniju i najsudbonosniju ulogu u ovome ratu...**
Naš poznati istoričar Stanoje Stanojević ovako je opisao sledeći dan:
**Dan 23. oktobra osvanuo je mutan i sumoran. Kiša je sipila i rominjala, a izmaglica se lelujala na kosama i ispred kosa, koje su zauzimale srpske trupe. Od vremena na vreme razbila bi se pomalo magla, polja i kose pred vojskom osvetlile bi se za trenutak, da bi se odmah zatim magla još više zgusnula i da sasvim zatvori vidik, do na nekoliko stotina koraka. Srpske su trupe u toj magli stajale na svojim položajima, i ne sluteći, da je tako blizu velika neprijateljska vojska, i da će takoreći za nekoliko trenutaka početi velike Kosovske tragedije.
A u isti mah se, pod zaštitom magle, ispred kosa na kojima je bila srpska vojska, u dolini Pčinje i Kumanovke, okupljale i razmeštale mnogobrojne turske trupe i izvlačeni topovi na položaje, sa kojih su odstojanja verovatno još ranije bila tačno odmerena.

SEĆANJE MAJORA NIKOLAJEVIĆA
ZEKI - PAŠA, komandant turske Vardarske armije, pošao je protiv naše Prve armije podjednako jak na celom frontu, od Pčinje do Skopske crne gore, ali svakako sa namerom, da u toku borbe prikupi što više vojske, na onoj tački, gde oseti da su Srbi najslabiji...
Već pre objave rata, još za vreme mobilizacije država, Turci su dobijali od njima prijateljski raspoloženih sila, prilično tačne podatke o stanju, broju i rasporedu srpske vojske. Tačno su znali, da Moravskom dolinom nastupa najveći deo Prve armije, a da dolinom Pčinje silazi manji deo trupa...**

Poštovani Gospodine!
Pišete mi i molite da Vam opišem Kumanovsku bitku o kojoj smo razgovarali 29. oktobra 1912. godine, kada ste me posetili teško ranjenog u Ristovačkoj bolnici. Rado se odazivam Vašem pozivu, jer sam kao komandant bataljona bio na najvažnijem mestu i u presudnom momentu kada se sudbina bitke rešavala.
Iz uspomena koje su mi duboko urezane u duši, izneću samo ono što sam lično video i doživeo. Neću se upuštati u opis i ocenu Kumanovske bitke u celini, o kojoj su mnogi iscrpno pisali.
Dana 22. oktobra 1912. godine, posle podne, 7 pešadijski puk **Kralj Petar 1** u kome sam u činu majora bio komandant 2. bataljona, smenio je sa predstražarskog položaja na Starom Nagoričanu trupe 8. pešadijskog puka, koje su zauzele prednje položaje. Nastupili smo kao rezerva i prenoćili u bivaku pod malim šatorima.
Sledećeg dana, 23. oktobra, pre podne, po tmurnom vremenu i magli, 7. puk se od mesta prenoćišta kretao u dugačkoj koloni dvojnih redova da zauzme svoje mesto u borbenom poretku Dunavske divizije 1. poziva, koja je obrazovala levo krilo Prve armije, čiji je komandant bio prestolonaslednik Aleksandar.
U toku noći i sada, jašući na konju pored svog bataljona, u glavi mi se roje misli i sećanja na priče oca i matere o svemu što su Turci i Arnauti činili da unište naš živalj i da ga zauvek rasele iz Stare Srbije. Dugih zimskih noći mater mi je pričala da se njen otac doselio sa Vilajeta, kako se onda za Kosovo govorilo, i došao u Beograd kada je u njemu bilo svega stotinak kuća i da je za vlade knjaza Miloša kupio na Terazijama ledinu za 100 dukata.
Doveo ju je iz sela Midinaca, koje se nalazi između Gostivara i Kičeva, kada joj je bilo sedam godina. Tada su bežali 18 dana karavanom, na konjima, da bi se sačuvali od zuluma i razbojništva strašnih Arnauta iz Debra i okoline, koji su se preko planine spuštali do Midinaca. Za 50 godina Debralije su pobili i opljačkali 11 domaćinstava iz njegove zadružne kuće. Mati, čiju je glavu ded tada spasavao, dobro je zapamtila Debralije kada su noću dolazili, uz lavež pasa, i ubijani i pljačkali Srbe, a iz kuće niko nije smeo da izađe i pokaže se da je živ. Skrivala se u majčinom krilu, drhteći da ne progovori nijedne reči. Tih strašnih dana naš živalj morao je da beži napuštajući svoje domove i grobove svojih predaka.

BITKA VEĆ POČINJE
I OTAC mi je pričao o seobi Srba pod Čarnojevićima, i da je kao čobanin došao u Beograd. NJegovi su pripadali onom malom broju Kosovaca iz okoline Vučitrna, koji su se odvojili od Niša i preko Gramade i Knjaževca naselili nekoliko sela u okolini Zaječara, pa i njegovo selo Zvezdan. Kao dečaka vodio me je otac u Zvezdan, gde sam na odelu žena video kosovski vez.
Kao potomak, po ocu i materi, onih koji su bili prinuđeni da beže i raseljavaju se od Turaka i Arnauta, polazim sada sa srpskom vojskom i svojom braćom da osvetim Kosovo i pobijene pretke.
Moje misli prekida fijuk i eksplozija rasprsnutih granata i šrapnela. Bitka je počela.
Po naređenju komandanta puka, prestrojavamo se u evolucioni poredak da izbegnemo gubitke usled artiljerijske vatre. Puk zauzima svoje mesto u borbenom poretku divizije, iza mesta gde se sastaju krila 9. i 8. puka.
Šrapneli se rasprskavaju visoko i ne nanose nam nikakve gubitke. Prošetam između četa, razgovaram i šalim se sa oficirima i vojnicima. Razgovorom i šalom suzbija se, donekle, strah. Najednom, nad glavama Prve čete raspršte se šrapnel i vojnici mu se iz klečećeg stava pokloniše, kao po komandi.
- Ne klanjaj se kao Turčin Muhamedu! Srbin se samo prekrsti da mu Bog sačuva glavu - rekoh vojnicima od kojih neki počeše da se krste. U mirnodopskim prilikama Boga se obično ne sećamo, ali u ratu kada glava igra na ramenu, često ga prizivamo, obično rečima:
- Bože, sada mi pomozi!
Ne znamo šta se napred dešava, ne vidi se ništa sem zujanje i rasprksavanje šrapnela i granata. Kod naših trupa primećuju se pojedini oficiri i ordonansi kako odlaze do komandanta puka i potom napred ka prvom borbenom redu. Kad se nađoh između svoje Prve i Druge čete, rasprsnu se šrapnel iznad moje glave i ja mu se poklonih, samo nešto manje od vojnika.
- Da li su me videli? - U stidu okrenuh glavu polako i ispod očiju pogledah vojnike. Prisetih se, zatim, da je takav stid mnoge hrabre oficire oterao u smrt pre vremena. Ali zbog neustrašivosti vojnici su nas neizmerno uvažavali i poštovali. Često su nas sami opominjali da se ne izlažemo opasnosti:

STEPA GONI TURKE
- GOSPODINE majore, zašto ste došli ovamo? Šta ćemo bez Vas ako poginete?, čuh reči nekog redova - navodi Nikolajević.
**U bici takve reči još više ohrabruju. Pod artiljerijskom vatrom doživesmo prvo krštenje. Klanjali smo se, iako nas tome niko nije učio.
Posle izvesnog vremena komandant puka pozva nas komandante bataljona i saopšti nam izveštaj primljen od oficira jedne konjičke patrole:
- Đeneral Stepa potukao Turke na StTracinu i sada ih goni.
Ovaj izveštaj neizmerno nas obradova i mi ga preko komandir a četa saopštavamo vojnicima.
- Ura...a...a! Živeo đeneral Stepa! - razleže se nagoričanskim poljima.

(Nastavlja se)