Turci tuku topovima

Piše: Slobodan Pantić
POD uticajem ovog izveštaja jedan veliki deo 18. puka još ranije je napustio svoj predstražarski položaj i spustio se niz nagib da iskoristi pobedu đenerala Stepe i da goni Turke. Kad se najveći deo tog puka spustio do potoka, pojavi se potpuno razvijeni borbeni poredak turskih trupa, koji svoj glavni napad usmeri u masu na ovaj deo puka.
Našavši se pod nadmoćnom pešadijskom i artiljerijskom vatrom, naši se bore kratko vreme i počinju da odstupaju vraćajući se na polazni položaj. Ali na nagibu gde nije bilo nikakvih mrtvih uglova da ih koliko-toliko zaklone, okrenuti neprijatelju, morali su da pretrpe velike gubitke.
Tako je borba 18. puka počela da se vodi u neredu i bez plana. Hrabri major Vojislav Velimirović, komandant 2. bataljona, i mnogi drugi oficiri platiše svojim životima ovaj nepromišljeni pokušaj. To je istovremeno značilo krizu i pravi početak bitke.
Po rasprskavanju šrapnela i eksploziji granata jasno se vidi da Turci unakrsnom vatrom zasipaju redove 18. puka i da je potrebna sveža snaga da mu pomogne. Još ranije je 1. bataljon 7. puka sa tri čete upućen na Putin Rid, a sa jednom na Prkin Rid. Sa ostala tri bataljona naš puk se od podne nalazi iza Vujovskog Kamena...
U noći između 22. i 23. oktobra, zbog neobaveštenosti da su 5. i 6. turski korpusi sa Ovčeg Polja stigli na Pčinju u Štabu Konjičke i Dunavske divizije 1. poziva formirana su dva pogrešna i suprotna gledišta šta se može desiti sutrašnjeg dana. Te dve zablude bile su uzrok pogrešnog nastupa u početku Kumanovske bitke. Pogrešni izveštaj iz Štaba Konjičke divizije da se razbijene turske trupe sa položaja Stracina povlače ka Kumanovu bio je primljen bez rezerve kao tačan.

POVLAČENJE DRUGOG BATALJONA
A KOMANDANT Dunavske divizije 1. poziva doznao je da je u Kumanovo stiglo trinaest bataljona turske vojske, a nije saznao da je turska vojska stigla na Pčinju.
Tako su naša dva komandanta imala dva pogrešna shvatanja da opasnost dolazi od Stracina ili od Kumanova, a ne sa Ovčeg Polja, što je još više otežalo situaciju naše Prve armije.
Kada su Turci oko 7.30 časova prešli u ofanzivu u nejasnoj situaciji iznenadili su Srbe.
Netačno obavešteni da su u dolini Pčinje primećeni delovi turske vojske koju je levokrilna Druga srpska armija potukla kod Stracina, pa se sada njihova komora povlači, preduzeli su nepromišljeni korak zarobljavanja te komore. Naime, komandant 18. puka zbog magle nije mogao da utvrdi čije su to trupe u pokretu, pa kad mu stiže jedan četnik sa Srtevice sa izveštajem da su to Turci sa Stracina, odluči se da oko 8 sati naredi komandnatu 2. bataljona majoru Vojislavu Velimiroviću da se sa svojim bataljonom uputi na jug i zarobi komoru.
Pričaju da je major pokušao da reaguje tvrdeći da je jutros svojim očima video kako s one strane Pčinje neprijateljske trupe nastupaju, ali zbog magle ni on nije bio siguran da li je to zaista povlačenje komore o kojoj su izvestili i četnici, pa mu ostade da se povinuje zapovesti.
Oko 8.30 sati poslat je 3. konjički puk sa majorom Petrom Savatićem od Prkinog Rida u pravcu juga; on nije mogao stići dalje od Ćućinske Mahale, jer je vodio borbu peške i vratio se oko 10.30 sa izveštajem da je naišao na jakog neprijatelja.
Oko 9 sati upućen je i 2. konjički puk sa majorom Čolak Antićem pored Srtevice ka Golubici, ali se već oko 10 sati vratio i izvestio da su tamo jake neprijateljske snage.
Najgore je prošao 2. bataljon 18. puka, koji se spustio u pravcu prethodnice 17. nizamske divizije. Posle iznenadnog sudara bio je prisiljen da odstupi u visini zaseoka Vladinci. Tu ga je napalo levo krilo 13. nizamske divizije i potpuno razbilo. U borbi je poginuo hrabri komandant major Vojislav Velimirović. Bataljon je zatim zapao u jaku unakrsnu vatru turskih baterija sa Golubice i Zebrnjaka, pa se u panici povlačio prema Prkinom Ridu.

KRIZA IPAK - KRATKO
KOMANDANT 4. bataljona, major Dušan Glišić, koji je imao zadatak da posedne sedlo između Prkinog Rida i Srtevice, pokušao je da ga spasava, ali je i on obasut uništavajućom vatrom 13. nizamske divizije sa pravca Pudarnice, pa je prisiljen da se rastrojen i on povuče na polazne položaje. Sudbina 18. puka pokazala je da se na svega 3-4 km od položaja Dunavske divizije 1. poziva nalazi vrlo jak neprijatelj, što su potvrdili i izveštaji konjičkih pukova. Sva tri pokušaja bila su preduzeta pre dolaska komandanta Dunavske divizije 1. poziva na divizijski front.
Komandant Dunavske divizije 1. poziva proveo je noć 22-23. oktobra u manastiru Zabeli, tri kilometra od rezerve i otuda je krenuo ka frontu tek kada ga je komandant 7. pešadijskog puka potpukovnik Aleksandar Glišić sa Starog Nagoričana izvestio telefonom da se na frontu čuje i artiljerijska vatra. Iznenađen napadom Turaka on je celog dana bio na mukama ne znajući na kom delu će Turci upraviti svoj napad, pa je najčešće bio na suprotnom tj. desnom divizijskom krilu.
Sve do 10 sati njega je u neku ruku zamenjivao komandant Konjičke divizije Arsen Karađorđević. Kada je oko 10.30 komandant divizije Božanović došao na levo krilo naredio je po ordonansu komandantu 7. pešadijskog puka, koji je bio u pokretu ka Putinom Ridu, da se primakne bliže desnom divizijskom odseku. Magla je počela da se diže, pa je imajući u vidu situaciju i pošto je izdao neka naređenja opet je otišao na desni divizijski odsek.
Kada je 18. pešadijski puk bio rastrojen da se više nije moglo računati sa njegovom kompaktnošću, njegov komandant Mihailo Zisić izvestio je komandanta divizije da su mu 2. i 4. bataljon potpuno razbijeni i da sa njima neće moći da održi Prkin Rid do mraka. Primivši ovaj izveštaj komandant divizije krenuo je opet sa desnog na levi odsek.
Međutim, svu ovu krizu nije iskoristio komandant turske Vardarske armije Zeki-paša da ugrozi levo krilo Dunavske divzije 1. poziva, odnosno levo krilo Prve armije. Procenivši akciju 2. i 4. bataljona 18. puka kao nasilno izviđanje za račun jakih srpskih snaga na mladonagoričanskim položajima, zaključio je da mu za obuhvat levog srpskog krila nije dovoljna samo 13. nizamska divizija dok Štipska redifska divizija iz armijske rezerve ne izvrši obuhvat levog srpskog krila preko Srtevice. Zato je naredio da 7. korpus izvrši jak pritisak na srpsko desno krilo. Zastoj turskog desnog krila omogućio je Dunavskoj diviziji 1. poziva da prebaci svoj drugi ešalon sa desnog na levo krilo i da prebrodi krizu i konsoliduje front.

ZAŠTO NAPUŠTATE POLOŽAJE?
KAKO se turska pešadija još nije usuđivala da primakne položajima Vujovskog Kamena, koje su držali 1. bataljon 18. i 1. bataljon 7. pešadijskog puka, sa kojih je odstupila naša 7. baterija, neprestano je zasipala neprijateljska artiljerija. Komandir čete koja je držala taj položaj, kapetan 1. klase LJutomir Đorđević sokoleći svoje vojnike i u šali hvatajući rukama turske šrapnele, smrtno je ranjen. Na ledini iza Vujovskog Kamena 7. pešadijski puk čekao je čudeći se što ga ne šalju u pomoć levom krilu, sa koga su mnogi vojnici 18. puka pred njegovim očima bežali u pozadinu.
U odsustvu komandanta Dunavske divizije pukovnika Božanovića, koji je strahovao da turske snage od Kumanova ne prodru između Drinske divizije i tako ugroze Dunavsku diviziju i više vremena provodio na desnom krilu, komandant Konjičke divizije knez Arsen Karađorđević bio je prinuđen da u kriznom momentu preuzme ulogu pukovnika Božanovića. On se prvi za pomoć obratio 7. pešadijskom puku preko svoga načelnika štaba koji se obratio majoru Vojislavu Nikolajeviću, komandantu 2. bataljona.

IZ RUKOPISA MAJORA NIKOLAJEVIĆA:
OKO 2 sata posle podne jedan đeneralštabni oficir približuje se mojoj levokrilnoj četi. Poznajem u njemu načelnika Štaba Konjičke divizije, potpukovnika Milana Tucakovića. Izlazim mu u susret i pozdravljam ga.
- Gospodine majore, potrebno je da pomognete levo krilo 18. puka - obraća mi se.
- Razumem, gospodine potpukovniče, izvolite do komandanta da ga o tome izvestimo! - odgovaram i ne pitajući ga o stanju levog krila 18. puka odlazimo do komandanta 7. puka potpukovnika Aleksandra Glišića.
Uviđajući da se nešto mora učiniti Glišić mi izda naređenje da sa svojim bataljonom smesta ukažem pomoć levom krilu 18. puka.
Komandirima četa izdam kratku zapovest i čete kreću. Naređujem četnom najstarijem komandiru da odmah primi komandu nad bataljonom i kasom obodem konja i prođem pored Prking Rida da se blagovremeno obavestim o stanju na levom krilu i da uvedem bataljon u borbu na mestu gde bude potrebno. Teško sam prošao 400-500 metara naiđem na komandanta artiljerijskog diviziona čije su baterije bile već upregnute i odstupaju.
- Zašto odstupate sa položaja? - pitam ga.

PANIKA MEĐU VOJNICIMA
OSAMNAESTI pešadijski puk počeo je sa odstupanjem. Izvlačim topove da ne budu zarobljeni - odgovara on.
Vidim da sa odstupanjem ovog diviziona levo krilo Dunavske Divizije 1. poziva ostaje bez ijednog topa i da će sav teret imati da primi pešadija na svoja pleća. Prizor pred mojim očima potvrđuje da je na levom krilu 18. puka stanje loše. Na prilično velikom prostoru iza položaja tog krila rasturene grupice po 3-6 vojnika zastaju, okreću se položaju, odstupe nekoliko koraka nazad i opet se zaustave. Pojedini hrabriji vojnici dižu ruke uvis i viču:
- Ne odstupajmo braćo! Vratimo se na položaj! - ali niko se ne vraća jer je panika počela da zahvata trupu. Shvatam ozbiljnost situacije i trkom poteram konja do sredine rasturene gomile i viknem:
- Vojnici, vratite se na položaj 7. puk stiže vam u pomoć!

(NASTAVIĆE SE)