Junaci, stiže pomoć!

PIŠE: Slobodan Pantić
**VOJNICI ne poznaju u meni komandanta svog da bi me poslušali i izvršili naređenje. Gomila, čijeg komandanta nema, počela je da gubi glavu i da se ne vraća ne položaj. Sada među njih neposredno stiže moj bataljon i dobijam silu da se izvrši ono što naređujem. Izdvojim se na konju izvan gomile, dignem obe ruke uvis i mašući njima dajem znak mome bataljonu da se razvije u borbeni poredak.
Moj bataljon brzo i u redu izvršava naređenje. Velikim zavođenjem levog krila i pokretom unapred odstupajući delovi 18. puka, moj bataljon i ja s njima izlazimo na položaj**, navodi major Nikolajević.
**Tek kad sam izašao na položaj, uvideh zašto su delovi 18. puka napustili položaj i svoje oficire. Uska kosa, čija je površina bila od samog kamena, imala je samo malo ispupčenog stenja na prednjoj ivici iza kojih su pešaci mogli da se zaklone i da dejstvuju. Nije bilo zemlje da se iskopa i naspe grudobran. Turci su prema ovome delu upravili svoj glavni napad i artiljerijskom vatrom primorali pešake 18. puka da napuste položaj. Ovakvi položaji veoma su pogodni za dejstvo artiljerije, a sreća je naša što delove 18. puka nije zahvatila veća panika.
Ovde sam prvi put video i osetio kakvo veliko moralno dejstvo imaju granate koje udaraju u stenje i rasprskavaju se, a bilo je i takvih koje su se odbijale o stenje i sa
još većim ubrzanjem razorno delovale. Osim ovakve artiljerijske vatre na vojnike, demorališući utiču i poginuli vojnici koji se tu i tamo vide po položaju, sa dugim mlazevima krvi pored njih. Na položaju koji je pokriven zemljom, ovaj se prizor ne može videti jer krv iz rane curi i zemlja odmah upija.
Na udaljenosti 700-800 metara od položaja vidi se golim okom streljački stroj turske pešadije koja dejstvuje, ali nam ne nanosi gotovo nikakve gubitke.
Naša artiljerija odstupila je bez stvarne potrebe jer nije pretila opasnost da je turska pešadija zarobi.
Čete mog bataljona sa delovima 18. puka po izlasku na položaj brzo se sređuju, dele se na vodove, određuju starešine i ciljeve gađanja. Na udaljenosti od tri hiljade metara od položaja dogledom se vidi kako sa otvorene ravnice dejstvuje turska baterija, ali po pravcu dolazeće granate i šrapneli lete daleko iza zaklona. Mislim na to šta mi predstoji.
Prilazi mi ordonans iz štaba bataljona i raportira mi da je komandant puka potpukovnik Glišić sa Trećim i Četvrtim bataljonom prošao iza nas prema krajnjem levom krilu, gde je bio komitski odred. Pod dejstvom turske artiljerije i na njega grupisane vatre, kao i pod pritiskom pešadijskog napada, on je napustio svoj položaj i levo krilo je ostalo potpuno ogoljeno i bez ikakvih trupa. Komandant mog puka hitao je da sa preostala dva bataljona popravi ovo loše stanje. U dubini borbenog poretka turske pešadije vidi se postepeno kretanje poludesno radi obuhvatanja našeg levog krila.
Ovo nastupanje Turaka bilo je van domašaja naše pešadijske vatre sa položaja, i kako nije bilo artiljerije da ga omete, obuhvatanje je vršeno dosta brzo. Tek sada uvideh da sam pogrešio što sam ceo svoj bataljon upotrebio za vraćanje delova 18. puka na položaj, jer sam to mogao postići sa dve čete, a da sa dve ostale odem na krajnje, levo, krilo.

KREĆE SEDMI PUK
U OSUSTVU komandanta Dunavske divizije Prvog poziva, na položaju levog krila odigravali su se važni događaji, jer su Turci tamo upravili glavni napad. Stoga je on komandantu moga puka izdao naređenje da s ostatkom puka pohita na Srtevicu. Imao sam da se odlučim za jednu od dve mogućnosti: da povučem dve čete sa položaja i da sa njima odem za svojim komandantom puka ili da sa celim bataljonom ostanem na položaju, a da o turskom kretanju i obuhvatanju levog krila odem što hitnije do njega i da ga obavestim.
Kada je komandant 18. pešadijskog puka, najzad, izvestio komandanta divizije da su mu Drugi i Četvrti bataljon potpuno razbijeni i da sa Trećim bataljonom, ako mu se ne pošalju pojačanja, neće moći da održi položaj na Prkinom ridu, ovaj je tek tada shvatio ozbiljnost situacije. Pohitao je da spasava svoje levo krilo i sastao se sa potpukovnikom Tucakovićem koji ga je obavestio o dotle učinjenom u njegovom odsustvu.
Sada je pukovnik Božanić bio na visini svoga zadatka. Izdao je naređenja o pomeranju trupa iz rezerve zdesnog na levo krilo, čime se izazva sudbonosni preokret u veoma slaboj situaciji na njegovom levom krilu: komandantu 7. pešadijskog puka da sa preostala dva puka pohita na Srtevicu, čiji je taktički značaj sada uvideo; komandantu 8. pešadijskog puka, čija se dva bataljona još uvek nalazahu iza 9. puka, da svoje trupe prebaci ulevo, na mesto gde je dotle bio 7. puk. Kada vide da 7. puk izbija na Srtevicu, odjaha opet na svoje desno krilo da vidi kako se snalazi 9. puk u borbi koja se vodila između tri i pet sati.
Defilovanje 7. puka veličanstveno je izgledalo i dalo veliku moralnu snagu posustalim vojnicima Trećeg bataljona 18. puka.**
Odgovarajući na kritike da se 18. pešadijski puk toga dana nije junački poneo, Branislav Pantić kaže:
**Da, to je tako na prvi pogled prirodno reći! Ali to može samo onaj koji u tom momentu nije bio na licu mesta, i koji nije video i osetio onaj uragan od vatre i ljudi, onaj koji ne može zamisliti šta to znači, kada dva bataljona lete na dve Kara-Saidove divizije, i koji neće da ovu pojavu protumači kao i svaku drugu elementarnu nesreću, poplavu, požar i slično, u kojoj se situaciji lako gubi glava i kada je teško, gotovo nemoguće rasuđivati, i kada se svi postupci saobražavaju momentalno najjačem utisku kod čoveka, a to je instinkt samoodržanja. A ta dva naša bataljona nalazila su se u takvom tehničkom stanju.**
**Šta je drugo i značio ovaj nalet, nego bacanje 2.000 vojnika u poplavu od turskih kolona i u pakleni haos od pešadijske i artiljerijske vatre, koji nije ništa manje opasniji od ma kakve druge iznenadne elementarne nepogode!..
Ali, odjednom, kao da iz zemlje niču, počeli su se pojavljivati evolucioni poreci na prevoju između kota 361 i 362. Ti su se poreci kretali trčećim korakom ka nama i odjednom prolomilo je vazduh ono naše karakteristično i otegnuto: Ura...a...a! Ura...a...a!
Ovaj momenat teško je opisati, ali utisak od njega ostao mi je u pameti svež, kao da je to juče bilo! U tom trenutku ovi poreci već su bili ušli u naše rastrešene i rasturene gomile.
Ponovo se čuo snažni i visoki glas majora Miletića:
- Napred, vojnici, cela nam divizija ide u pomoć!
Pred frontom Prvog bataljona 18. i Prvog bataljona 7. pešadijskog puka, na Vujovskom kamenu i Putinom ridu, gde se nalazahu izmešani jedna četa Prvog bataljona 7. puka, Drugi bataljon 7. puka i Treći bataljon 18. puka, i na ćuviku kod groblja, gde se ojačani, sada sa dva mitraljeza, još uvek uređivahu zaostali delovi Drugog i Četvrtog bataljona 18. puka, takođe, nije bilo nikakvih promena.
Na desnom krilu, kod 9. pešadijskog puka najveća borba vodila se između tri i pet sati, kada su delovi Bitoljske redifske divizije zaustavljeni na 600-800 metara od naših streljačkih strojeva.
Oko četiri sata posle podne turski 7. korpus, po nalogu Zeki-paše pošao je prema Tabanovcima na front Moravske divizije Prvog poziva, koja dotle nije bila angažovana.
Komandant Prvog pešadijskog puka smatrao je da ne treba preći u kontranapad, koji je otvoreno tražio njegov komandant Drugog bataljona Milan Marinković. NJemu nikako nije išlo u glavu zašto njegova divizija miruje dok Dunavska vodi ogorčene borbe, govoreći:
- Sada samo i mi treba da stojimo u mestu, pa će nam lepo biti!
NJegovo energično držanje pridobilo je i komandanta puka i komandante bataljona, te je tako pet bataljona izvršilo napad na turske snage. Ovim je ispunjen prvi dan bitke na zapadnom krilu Prve armije, što je Srbe dosta koštalo. Hrabri major Marinković je poginuo, ali su Turci morali da se povuku južno od sela Konjare.

(NASTAVLJA SE)