Greh azanjskog uče

Piše: LJubomir Tešić
Ali, nekako u to vreme, **javno mnenije** je putem štampe upoznalo još jednu potresnu učitesku sudbinu. Vlasti je na oku posebno držala prosvetne radnike, naročito one koji su bili u **suparničkom taboru**.
Ako je vlastima zameriti takav radnik, obično ga revizor prosvetni, koi dođe u obilazak škole, an mig naprednjaka, u radu mu nađe stotinu propusta, a ako ovaj počne da se buni i pruža otpor, onda na nečji mig sa strane - sirotog učitelja proglasi za - ludog.
Posle u školu dođe lekar i u dogovoru sa ministrom prosvete (u ovom slučaju to je bio Stojan Novaković) - pregleda dotičnog i samo potvrdi nalaz revizora.
Ili - što se ređe dešavalo - ne posluša ministra...
A baš takav je slučaj bio i sa Stevanom gojkovićem, učiteljem iz Azanje: zamerio se, siromah, vlstima, zbog opozicije - učlanio se u radikale - pa panduri, u dogovoru sa revizorom, odluče da Gojkoviću naprave **zvrčku** za ceo život: proglase ga za ludog i učenje dece nesposobnog. Od ove ljage učitelj se nikada nije mogao oprati. Zalud je tvrdio da mu nije ništa, da je normalan kao i svi ostali, a pandur mu u Azanji kaže: **Da si normalan zar bi bio u opoziciji i zamerao se kao radikal vlastima?**

MENE KRALJ POSTAVIO
TAKO je, stoji u izveštaju **Samouprave**, učitelj Gojković kucao na vrata mnogih zdravstvenih ustanova, pregledao se i tražio potvrdu da nije lud, ali ljagu nije mogao da spere. Eto do koje mere je partijska mržnja i ostrašćenost dovodila ljude i lomila njihove sudbine samo zato što nisu politički istomišnjenici.
Seljani u Azanji su zaobilazili sirotog Stevana Gojkovića kao ludog čoveka.
Eto kako se u Srbiji, partijski zavađenoj, čoveku može napakostit!
Tri dana kasnije (3. maja 1882. **Samouprava**) u redakciju stiže ovaj dopis:
**Nisu samo oni krajevi srećni po kojima je putovalo nj.v. kralj Milan I. I nas u resavici prati sreća, jer i treba da zapišemo u svim prestoničkim novinama na znanje svuda i svakom Srblju, kako i mi imamo našeg resavskog kralja. I on putuje po svojoj kapetaniji kao kralj Milan po Srbiji. Narod ga zove: **Aždijski guverner**, on ima ova imena: Alimpije, Petar, Todor - kako mu se kada dopadne, a njegovo je pravo ime: Vojislav Bogić. Bogić je kao naprednjački poglavica u obračunu sa radikalima vrlo revnosan, što pokazuje i broj njegovih imena.
Putuje naš kapetan sa svojom svitom - pandurom, pisarom, kmetom i popom - po Resavi kao kralj po Srbiji...
Onomad su siroti kmetovi, odbornici i činovnici iz deset sela čekali u selu tropanju kapetana da mu se poklone i skute podanički poljube. Čekali ceo dan. Najzad je stigao uveče sa svojom svitom i u svom govoru, pored ostalog, okupljenim seljacima, rekao: **Mene je lično kralj psotavio za kapetana i samo on i moja vladajuća partija moe da me smeni... Za to sam ja ovde i vaš bog i vaš kralj! Najpre meni morate račun polagati i danak donositi...**

ZENGIJAŠI NARODNE GRBAČE
DOPIS iz Resave se ovako završava:
**Sada se naš Vojislav Bogić ljuti što ga zovemo - kapetan; on traži da ga zovemo po starinski i stranački kao da smo agnlikaneri ili nemci: **guverner Bogić**. To mu, kaže nam, zvuči važnije i čudnije. To će narod, ponavlja nam vakelu, više plašiti, a iz straha, viče on, prema vlastima izlazi u Srbiji i poštovanje...**
Evo još jednog **bisera** o bahatosti i samovolji kapetana koji su vladali Srbijom, a koje je postavljao **dekretom** njen najviši vladalac:
**Ovih dana nam javljaju iz Rače kragujevačke da je tamošnji kapetan, Dimitrije Đorđević, pod oružjem na ’gotovs’ pandurima dovodio kmetove da im on drži ’političke govre’ o vernosti naprednjacima i kralju; za koga na vanrednim izborima smeju da glasaju, a za koga ne smeju. Kmetovi moraju kao svoga novog kapetana, klečeći, u rke i uniformu celivati i miraz mu - kajmak, sr, pečenicu i druge milote - na zbor donositi. A svaki kmet koi je odbio zapovest pandur i nije došao kapetanu da mu se torbom miraza izrazi lojalnost i apsolutnu poslušnost, po turu je dobijao 25 vrućih!**
Dopis se završava ovim komentarom:
**Eto tako gospoda naprednjaci ’vladaju’ ovim neukim srpskim narodom i glasove na izborima za svoju partiju iznuđuju od kmetova ’vrućim’ batinama po goloj zadnjici. Samo znajte, gospodo ’zengijaši narodne grbače’ tako se dugo neće moći vladati narodom, jer narod srpski nije - marva!**
Komentar se završava stihovima:
**I još drugih ima trica,
Kukavica, ulizica,
I što vele braća naša,
Smutljivaca, burgijaša.
Dembel-baše blago žderu,
Al’ mi znamo vašu meru,
Sve to stoji u tefteru.**

MOĆ KLADOVSKOG KAPETANA
GALERIJA likova bahatih načelnika i kapetana prema podanicima povelika je. Gotovo je nemoguće sa stranica stare i požutele štampe navesti sve primere, ali se dva ne mogu zaobići - kapetana kladovsog Milanovića i kapetana užičkog Barlovića.
U pismu iz Kladova stoji:
**... u svojoj naprednjačkoj zaslepljenosti i uverenju da će ova stranka na grbači naroda biti i osati doveka, kapetan Milovanović je čak dotle dogurao u svojoj samovolji da je i od marvenog lekara oduzeo pravo pregledanja stoke koja se kolje za hranu tamošnjih građana i vojnika, i to pravo preneo na tamošnjeg lekara za ljude, g. Vajasa. Ovo nam je zaista čudno, da kapetan, od kada je na vlasti, daje svaku dužnost čoveku, kome nije to posao i zanat i koji u tome ne može vičan biti kao onaj ko je za to škole izučio. A to se u ovom slučaju potvrdilo i u praktici, jer je pre nekog vremena g. Vajs pregledao vola tamošnjeg kasapina Jovana Mihajilovića i našao da je zdrav, pa pritom i optinski mur udario. Kada je pak vo bio zaklan i meso se počelo prodavati - građani priemte da je meso potpuno nezdravo - što je i tamošnji marveni lekar na zahtev komandanta vojenog potvrdio.
Kapetan Milovanović posle ovog slučaja, umesto da se popravi, i perda posao onome čiji je, on kazni pomenutog kasapina Jovana Mihajilovića sa 80 dinara zato što je, bajagi, vo bio mršav, te tako onaj nesrećni kasapin pretrpi duplu nesreću. Skrećemo pažnju šefu saniteta da spreči samovolju i bahatost kapetana Milovanovića da u ’sve ne zabada nos’ i da pusti ljude, bez obzira na partijsku pripadnost, da svako radi svoj posao za koji je osposobljen i ne deli građane na one koji su uz Dvor i one koji su protiv Dvora...**
Međutim, čim se vratio u Beograd kralj Milan je odmah u Užice poslao izvesnog Barlovića (na preporuku naprednjaka) da ide tamo i pravi **red i mir među sve samim ajdukom i aramijom**. Postavio ga je za načelnika. Posebno je trebalo da ućutka opoziciju na koju je jednako bio ljut.

NAČELNIK NA KONJU
**Pre nekoliko dana stigao je ovde nvopostavljeni načelnik, g. Barlović**, tako počinje izveštaj iz Užica. **Verujem da će naše čitatelje zanimati prvi koraci načelnika u ovoj varoši. ’Visoki’ gost čim je stigoa na tle užičkog okružja, odmah je objavio rat svim radikalima, a svoju radnju, kao što smo javili, počeo je odmah, još u Požegi. Jahao je na konju po varoši, cepao stranačke plakate koje su bile nalepljene po zidu i preglasno vikao: ’Ja imam vlast da ceo užički narod poapsim ako ne bude slušao!’ Oni koji su čuli ove pretnje - Požežani - među sobom su šaputali: ’Joj, blagi Bože, gde li će naći naprednjačka perjanica tolike apsane?!’**
U izveštaju dalje stoji:
**Po svim postupcima g. Barlovića, koje ćemo ovde izložiti, izgleda nam da novi načelnik sobom donosi i neke nove zakone, koji još nikom nisu poznati, no po kojima on misli da sa narodom užičkog okruga upravlja. Da li mi imamo pravo što o njemu ovako mislimo - ostavljamo to čitateljima da o tome prosude, a sada da kažemo šta taj gospodin ovde radi:
Čim je u Užice došao, odmah je prošpacirao na konju po varoši sa visoko dignutom glavom, pa kada je video da mu se niko, kao vlasti naprednjačkoj, ne klanja, on je, kao što čujemo, rekao: ’Ovde je sve, majku u božju, sam Arnautin, vidim ja to,ali ću se potruditi da sve to u red dovedem...’

(NASTAVLJA SE)