Bežanija pre bitke

Piše: Ismet Kočan
Igrom sudbine, 523 godine nakon Kosovskog boja, u kojem je vojska sultana Murata i porazom srpskih snaga predvođenih Knezom Lazarom stavila tačku na srpski suverenitet, 23. Oktobra 1912, nepunih osamdeset kilometara jugoistočno od tog poprišta, dogodio se kod Kumanova ne manje krvaviji boj, koji je najavio konačni slom osmanlijske vladavine na Balkanu.
Kumanovsku bitku, koja se zbila samo nekoliko dana od međusobnih objava ratnih dejstava i zvaničnog početka Prvog Balkanskog Rata, turska istoriografija smatra za jedan od ključnih, ako ne i presudnih događaja za krah njene do tada moćne zapadne armije, čiji je zadatak bio da odbrani ono sto se, kako se brzo ispostavilo, odbraniti ne moze. Za razliku od prvog okršaja sa Srbima na Kosovu, u kojem su se Osmanlije pojavile kao zavojevači, turski istoriografi su jednodušni u oceni da je Prvi Balkanski Rat Turcima koji su bili u situaciji da brane pre toga već smanjene granice njenih balkanskih provincčija, bio nametnut. Da je zahvaljujuči inertnosti vlade u Istanbulu koja je pokazala veliko nesnalazenje pred burne događaje u koje su bili upleteni prsti velikih sila, bilo izgubljeno dragočeno vreme za pripremu vojske za rat. Tu su bili i međusobni tajni dogovori balkanskih zemalja, o kojima ona, kako se ispostavilo, zadugo i za čudo nije imala pojma...
Istinske pripreme za ratni okršaj sa nakostrešenim malim balkanskim zemljama, Osmanska imperija je, prema oceni turskih istoriografa, započela isuviše kasno. Vlada u Istanbulu je, rečimo, objavila mobilizačiju punih 40 dana posle budućih protivnika, u vreme kada zbog nevoljunosti Albanaca i Bošnjaka u Rumeliji da se stave pod oružje tradičionalnih zaštitnika, nisu mogli da izvrse ni polovinu predviđene popune jedinica, a Porta je u međuvremenu već bila u vojnim dejstvima sa Crnogorcima koji su joj pre toga još prvi objavili rat.
Utom su se na Istanbul sručile i note velikih sila i balkanskih zemalja u vidu ultimatuma... Prema oceni tadasnje turske vlade, pod maskom zahteva za sprovođenje reformi i davanje sloboda lokalnom albanskom i makedonskom zivlju u Rumeliji, tražio se samo izgovor za rat. Tu je, smatrala je ona, bilo i ponizzavajučih uslova, koje ni jedna drzava koja drzi do sebe ne moze progutati... Trebalo je spasavati čast Osmanske imperije.
Vlada i njeni komandanti su, uprkos losim vestima sa terena, zaključili da Turska mora u ovom slučaju preuzeti iničijativu i u ratu, za koji se pročenjivalo da če kratko trajati, prva udari. Ratne note su u međuvremenu bile razmenjene i pozar na Balkanu koji je pretio da preraste u svetski rat je počeo. Samo tri dana iza toga doslo je do sudbonosne Kumanovske bitke i prvog okrsaja sa Srbima u kojem je u samom startu polomljena ostriča Vardarske armije, najubojitije formačije nekada moćne turske Zapadne Armije, čiji če poraz biti sudbonosan za konačnu eutanaziju “Bolesnika na Bosforu” koji če u ovom prvom ratnom odmeravanju balkanskih snaga izgubiti čelu Rumeliju i gotovo kompletne balkanske prostore, izuzev istanbulskog zaleđa.
U nekoliko nastavaka predstavićemo, iz ugla turske istoriografije, najsudbonosniju bitku Prvog Balkanskog Rata. Pored toga, pozivajuči se na izvore iz arhive generalstaba turske armije i izvestaja i sećanja ključnih turskih komandanata, članova tadašnje osmanske vlade i učesnika pomenutih zbivanja, opisaćemo sve ono sto je bilo prethodniča, ali i posledica ove bitke: turska zaplena srpskih topova u solunskoj luci koje je srpska vlada bila kupila od Nemačke, što je bio formalni razlog za početak mobilizačije vojske u Srbiji; celokupni srpsko -osmanlijski rat za makedonske teritorije i atmosferu u redovima turske vojske u njenom povlačenju do Bitolja, gde je, u jos jednoj odlučnoj i krvavoj bitči njena Zapadna armija dozivela jos jedan tezak poraz koji je Turskoj definitivno dosudio pečat največe gubitniče u Prvom Balkanskom Ratu. Ovde će se iz, za našu istoriografiju nepoznatog ugla naći i rat Osmanlija sa u startu neozbiljno shvaćenom Crnom Gorom, kao i nepoznati detalji vezani za opsadu Skadra, te atentat nad zapovednikom turske odbrane i tajni pregovori sa njegovim naslednikom za predaju tvrđave Crnogorcima i Srbima...
Jednodušna ocena turskih istoriografa je da je od protivničkih strana srpska armija, posle bugarske, bila najmoćnija vojna sila u regionu. U trenutku kada je objavljen rat, bila je već završila svoju mobilizačiju i stavila u stroj 182.000 vojnika. Srbi iz inostranstva su takođe hitali da pomognu svojoj domovini, a u vojnike su se upisivali i Evropljani i ruski dobrovoljci. Srbi, osmanlijski državljani u Rumeliji, tajno su bezali i prelazili u redove srpske armije. Već tada je od njih bila formirana jedna dobrovoljačka jedinica od 8.500 vojnika. Objava rata je kod Srba dočekana sa velikim ushićenjem, a eho obraćanja srpskog kralja Petra na čiji je stigao i do Istanbula.
“Za slobodu naše braće, za bolji zivot i razvoj srpske kraljevine, naredio sam početak svetog rata našoj junačkoj armiji. Junačke armije nasih saveznika, zajedno sa nama, napreduju prema neprijatelju. Imamo zajednički interes, zato što smo vekovima delili iste patnje. Na onim mestima koje će osloboditi, moja će armija naići i na muslimanske Srbe, ali i hrišćanske i muslimanske Arnaute. I u sreči i u patnji, skoro uvek smo bili zajedno sa njima. Svima njima donosimo istu slobodu, bratstvo i jedinstvo”.
Turska istoriografija beleži da je prvog dana rata, 18. Oktobra 1912, srpska vojska sa velikim ushićenjem, koje su delili i njihovi savezniči Bugari i Grči, presla osmanlijsku granicu i u tri krila, počela da napreduje. Plan Srba je bio da sa Trečom armijom pod komandom generala Jankovića, istovremeno pomognu Crnogorce, ali i da preko Prištine s fronta napadnu tursku Zapadnu armiju. Druga srpska armija pod komandom generala Stepanovića, u čijim je redovima bilo i Bugara, več se nalazila na bugarskoj teritoriji i trebalo je da svojom glavninom napadne istočno krilo turskih snaga. Zadatak joj je bio da jednim svojim delom odbaci turski Strumički korpus, da napreduje prema Strumi i Serezu i da se spusti na Egejsko More. Glavni udarac turskoj Zapadnoj armiji je trebalo da zada Prva srpska armija, na čijem se čelu nalazio prestolonaslednik Aleksandar.
NJegova armija koja je brojala 100.000 vojnika i bila jača od drugih, nalazila se na samoj sredini i bilo je planirano da sa fronta napadne tursku Zapadnu armiju i da osvoji Kumanovo. Turska Zapadna armija je u trenucima pred odsudni boj, u okolini Kumanova, još uvek prikupljala svoju najmoćniju, Vardarsku armiju. Prema zamisli turskih vojnih stratega, trebalo se sa ovom vojnom formacijom izvesti ofanziva na srpske snage, koja bi se posle njihovog poraza vratila nazad i napala grčke snage...
Međutim, onog dana kada je objavljen rat, turska Zapadna armija još uvek nije bila završila svoju mobilizaciju. Sa 188.000 vojnika, dostigla je bila samo polovinu od svojih mobilnih snaga. Povrh toga, Vardarska armija, sa kojom se predviđala ofanziva i napad na Srbe, još nije bila stigla na planirane položaje i u velikom delu se nalazila na putu. Komandant ove armije, Zeki Pasa od Halepa, rečimo, bio je u tom trenutku u pokretu zajedno sa svojim stabom i nije bio u mogučnosti da kako treba ni upozna svoje jedinice.
Tri korpusa koji su sačinjavali Vardarsku armiju, jedan za drugim, napredovali su s jedne strane ka Kumanovu, a s druge grčevito pokušavali da privedu kraju mobilizaciju. Sve je bilo haotično i kiša koja je neprestano padala još je više povečavala taj haos. Vojnici koji su bili pozvani pod oružje, promašivali su puteve i nisu mogli da nađu svoje jedinice. Sve se odvijalo u jednoj opštoj galami i žurbi bez cilja. Dok još nisu ni bili počeli sukobi, zbog neuredne organizacije snabdevanja, u turskoj vojsci je počela da se oseća glad. Sve je to uticalo na to da je ovaj vojni pohod Vardarske armije na srpske snage, umesto da bude nastupanje jedne ustrojene armije koja je spremna da se bori sa neprijateljem, vise ličio na neuredno povlačenje u ratu poražene i rasprsnute vojske.
Sedmi korpus Vardarske armije, koji je bio najistureniji, zauzeo je položaje severno od Kumanova. Komandant Zapadne armije, Ali Riza Pasa, i pored svih teških nevolja koje su pratile njegovu vojsku, nije se bio otkazao od odluke za ofanzivu. Međutim, Vardarska je armija bila još više oslabljena činjenicom da su njena dva bataljona morala da budu poslata u susret Drugoj srpskoj armiji koja je napredovala sa istoka, a jedan bataljon je bio ostavljen u Bitolj za otklanjanje opasnosti od Grka.
Zbog svega ovoga, Turci su kod Kumanova izgubili najmanje dva presudna dana. Pročenjuje se da su bili tada napali srpsku Prvu armiju dok je njihova Druga i Treča armija bile daleko, da je to još i moglo i da obeča neki uspeh, ali... Očigledno je bilo da Vardarska armija koja je bila spala na 65.000 vojnika nije u ovom stanju bila spremna da napadne Prvu srpsku armiju koja je brojala 100.000. Komandant Vardarske armije, Zeki Pasa je dan uoči okrsja bio toga savrseno svestan, ali je uprkos tome morao da poslusa naređenje svog pretpostavljenog, komandanta Zapadne armije Ali Riza Pase i da udari na snage prestolonaslednika Aleksandra. Jer odluka je bila neopoziva: boj će se zametnuti ujutro 23. oktobra.