Rasulo turske vojske

Piše: Ismet Kočan
KOMANDANT turske Zapadne armije, Ali Riza paša koji je sa zaprepašćenjem primio čestitku vrhovne komande “za pokazano junaštvo i potpunu pobedu nad srpskim snagama kod Kumanova”, morao je da razočara svoje pretpostavljene u Istanbulu i da im odgovori da je njegova vojska, u stvari, doživela težak poraz i da će morati da uloži velike napore da se i dalje održi na frontu.
Počev od 25. oktobra, Vardarska armija je sa Sedmim korpusom počela da se povlači prema Skoplju, a sa Petim i Šestim prema Velesu. Svi planovi komandanta Zapadne armije, Ali Riza paše, da organizuje odbranu na liniji Skoplje - Veles, pali su u vodu. Zbog rasula rezervista i gubitaka redovnih jedinica u boju, Vardarska armija je bila jako oslabljena. Povrh toga, osim armije prestolonaslednika Aleksandra, sada su i Druga i Treća srpska armija odbijale turske snage i marširale prema Skoplju.
Komandant turskog Sedmog korpusa Fethi paša koji se bio povukao u Skoplje, zbog slabih snaga kojima je raspolagao, a i zbog potpunog razilaženja Albanaca iz rezervne Skopske divizije, znao je da neće moći da odbrani grad. Uz to, ni sami Skopljanci nisu želeli u okolini grada rat. Narod je, obrativši se stranim konzulima, zatražio ulazak Srba u grad.

BELAJ NA PUTU KA ŠTIPU
I, DOK je prestolonaslednik Aleksandar očekivao da će zauzeti grad sa teškim gubicima, nije mogao da poveruje svojim ušima kada je čuo da se turska armija iz njega povukla i da grad hoće da mu se preda. U kratkom roku, nedelju dana od rata, 26. oktobra uveče, srpska armija je ušla u grad okićen srpskim zastavama, bez ijednog metka, i bila dočekana aplauzima.
Posle napuštanja Skoplja, Vardarska armija i njen Peti i Šesti korpus, koji su se bili povukli u Veles, izgubili su sada mogućnost za odbranu. Napustili su bez otpora te pozicije i povukli se malo iza, na liniji Kičevo - Prilep. Ali, ovo povlačenje, u obliku rasula, zbog bekstva rezervista i gubitaka 4.500 vojnika, svelo je Vardarsku armiju sa 65.000 na 40.000 vojnika. Uz to, na bojnom polju i na putevima ona je ostavila dve trećine topova. Ni deset dana od početka rata, moćnoj formaciji Zapadne armije bili su slomljeni vojnički moral i krila i pokušavala je nekih dvesta kilometara od Kumanova, gde je bila započela rat, da zauzme nove pozicije.
Međutim, prema Vardarskoj armiji je već marširala i Treća srpska armija, koja je ranije bila poslata kao pripomoć Crnogorcima, i 23. oktobra je bila izgubljena Priština. Snage Tefik paše koje su bile ovde, povukle su se za Kičevo. Srpske snage na istoku napredovale su u pravcu Sereza i Soluna ka turskom Strumičkom korpusu. Ove su snage 25. oktobra zauzele Kočane, a 29. Štip, što znači da su se i zapadno i istočno od Vardarske armije događale iste bežanije i povlačenja. Rasula je bilo na svim stranama.
Bahri Selanikli, turski oficir sa fronta je u knjizi Šefketa Suraje, “Enver paša, od Makedonije do Srednje Azije”, ovako opisao atmosferu u turskim redovima, kada je stiglo naređenje da se teška artiljerija povuče iz Kočana u Štip: “Ovo slanje teške artiljerije nazad, uzdrmalo je i onako rastresenu vojsku. Sa tom teškom artiljerijom je ispario i veliki broj vojnika. Utom su se pronele i glasine da je dato naređenje za povlačenje. Osim pozadine, sve su jedinice napustile svoja mesta i sišle na štipski put. I tobdžije su se rastrčale da izvedu konje na put. Čulo se i nekoliko pucnjeva. To je bio znak za rasulo tamošnjih snaga koje su imale pet-šest hiljada vojnika. Na sceni je bilo veliko rasulo u kojem su vojnici, na povike da dolazi neprijateljska konjica, bežali koliko ih noge nose između topova do osovina zaglavljenih u njivama. Svi smo bili zahvaćeni ovom strujom koja je tekla kao bujica belaja. I mi smo zahvaćeni ovom bujicom bežali. Put Kočane - Štip bio je prepun ljudi, kola za municiju i topova. Često smo nailazili na pregažene vojnike. Mi, ljudi i stoka, izmešavši se u jedno, bežali smo baš u obliku stada, tako da smo u ovom stampedu put Kočane - Štip, umesto za osam časova, prešli za samo 3,5 sata.”

POVLAČENJE PREMA JUGU
PREMA turskim istoriografima, srpska armija nije ličila na bugarsku. Nasuprot teškom i kolebljivom kretanju Bugara posle pobede u Trakiji, Srbi su se u Makedoniji brže kretali i išli su u stopu za Vardarskom armijom. Tim tempom su srpske snage i pored toga što su kiša i blato otežavali njihovo kretanje, početkom novembra stigle na liniju Kičevo - Prilep. Vardarska armija koja je trebalo da brani ovu liniju, bila je u teškoj situaciji. To tog trenutka, bila je izgubila jednu trećinu svojih snaga, a jedan korpus je morala da pošalje prema Bitolju da spreči opasnost od nadirućih Grka.
U jutro, 4. novembra, ispred Prilepa, započeo je novi boj sa vojno nadmoćnijom srpskom vojskom. Usamljeni Peti korpus pod komandom Said paše, koji je bio spao na 15.000 vojnika, nije mogao ništa da uradi naspram 50.000 srpskih vojnika. Srpska artiljerija je posle gubitka većine turskih topova imala vatrenu premoć. “U sukobima koji su trajali tokom noći, obe strane su se tukle divljački. Srbi su bili primorani da se za svaku osmansku poziciju tuku prsa u prsa. Iako je izgledalo da se turska vojska vraća staroj snazi, narednog dana Said paša je naredio povlačenje, ali komandant Vardarske armije, Zeki paša, to nije prihvatio. Naredio je da se produži sa odbranom, ali je posle određene tačke to naređenje počelo da gubi uticaj. Kada se spuštala noć, umorna i gladna vojska, sa municijom na izmaku, spuštala se na put prema Bitolju i u jednom gorkom muku povlačila ka jugu. Prema podacima generalštaba osmanske vojske, Turci su u ovoj dvodnevnoj bici izgubili tri hiljade vojnika, a Srbi 600.
Dva dana kasnije, nešto više na zapad, započela je bitka turskog Sedmog korpusa kojim je komandovao Fethi paša sa delom snaga Treće srpske armije pod komandom generala Jankovića. I pored svih nevolja kao i kod Prilepa, Sedmi turski korpus koji je imao 6.000 vojnika, uspeo je da se održi dva dana na pozicijama. Međutim, pošto su posle povlačenja Petog korpusa u Prilepu bila dovedena u opasnost istočna krila turske vojske, komandant Vardarske armije Zeki paša naredio je Fethi paši povlačenje, pa su oba korpusa krenula na jug ka Bitolju, gde će se odigrati poslednja velika bitka u Makedoniji.
Ostatak turske Zapadne armije kojoj su se priključile i snage povučene sa crnogorskog fronta, imao je sada kod Bitolja i ispred i iza sebe neprijatelja. Povrh svega, posle dezertiranja albanskih rezervista, ovde su vojničke redove napustili i bošnjački rezervisti, koji su iskoristili prvu priliku da sa oružjem pobegnu u svoja sela. Međutim, ocenjuje se da je sve to u neku ruku bilo i svojevrsno pročišćenje. U turskim redovima, posle odlaska lokalnih rezervista, pretežno su ostali hrabri Anadolci. I pokraj svih poznatih nedaća koje su pratile tursku vojsku, Srbi nisu ni mogli pretpostaviti da ih kod Bitolja čeka najkrvavija bitka u Prvom balkanskom ratu.

KRAH RADNIČKOG DUHA
VARDARSKA armija koja je sa pređašnjih 110.000 vojnika, posle Kumanova, Prilepa i Kičeva, sada spala na samo 39.000, imala je naspram sebe skoro dvostruko brojniju srpsku vojsku. To je bila jedna ushićena vojska, radosna zbog izvojevanih pobeda i prisajedinjenja svojih teritorija, na čelu sa Skopljem i Velesom, napredovala je svojom zapadnjačkom armijom prema Jadranskom moru i Draču, a Istočna armija prema Egejskom moru i Solunu. Turski istoriografi se slažu da je to bila jedna zdrava, dobro oformljena snaga, opremljena topovima i municijom. Već 14. novembra, Osma divizija Treće srpske armije, generala Jankovića, koja se napredujući na zapadu prema Jadranu borila sa turskim pozadinskim jedinicama, susrela se sa turskim snagama severno od Bitolja.
Sada je započinjala Bitoljska bitka i svakome je bio poznat njen značaj za Makedoniju. U svom naređenju koje je izdao svojim vojnicima, komandant Zapadne armije, Ali Riza paša je upozorio da će “rezultat bitke odrediti sudbinu ne samo armije, već i naroda”, da će “jedan poraz, ne daj bože, biti razlog da u ruke neprijatelja pređe mnogo oružja i municije i druge vojne opreme iz bitoljskih magacina, dok će pobeda biti zadovoljenje za pretrpljeni poraz na Kumanovu”.
Bitka koja je između turskih i srpskih snaga započela severno od Bitolja, nastavljena je 15 novembra, pretvorila se u jedno smrtonosno davljenje u kojem su, povremeno, za vreme ofanzive i kontraofanzive, obe strane preživljavale teške trenutke. Vojnici su ratovali do polovine u blatu. Izgledalo je kao da je Vardarska armija ponovo povratila nekadašnji ratnički duh. Ovo kao da nije bila ona ista armija sa Kumanova i Prilepa...
Ali, virus već stečene navike nije mogao da se iskoreni. I to se ponovo pokazalo četvrtog dana bitke. Kada je tog dana Šesti korpus DŽavid paše, koji je bio na levom krilu, sa jednom uspešnom protivofanzivom odbacivao Srbe, front susednog Sedmog korpusa se u jednom trenutku neočekivano prepolovio, jer se prethodne noći jedan čitav puk, da bi se zaštitio od kiše, sam od sebe, bezglasno, rasuo po selima, sa namerom da se sutradan vrati na položaje. I, kao što se to desilo kod Kumanova i na drugim mestima, Srbi su ponovo ušli preko ove praznine.

TURCI PREDAJU ORUŽJE
NA kraju, turski istoriografi koji beleže da je turska vojska kod Bitolja imala 3.500 poginulih i ranjenih vojnika, a srpska 8.000, prenose i ocene vojnih analitičara, koji smatraju da je turska armija u Prvom balkanskom ratu počinila katastrofalnu grešku: vojska koja je dobro znala da se bori prsa u prsa sa neprijateljem, nije mogla nikako da se nauči povlačenju u borbenom poretku. To se pokazalo i kod Bitolja, gde se za kratko vreme ispoljila panika u kojoj se obezglavljena vojska pretvorila u rulju, o čemu svedoči još jedno sećanje iz knjige Arama Andonjana.
“Svi su bacali oružje i bežali bilo gde. Nakon toga, srpske i grčke čete izašle su u planine, u pravom smislu reči, u lov na ljude. Nemilosrdno su pobili osmanlijsku vojsku. Većina je sama sišla u Bitolj i predala oružje. Oni koji nisu mogli da pobegnu sa bojnog polja, predali su se u Bitolju 18. novembra. Tog dana je pobednička srpska vojska na čelu sa prestolonaslednikom Aleksandrom ušla u grad.”

(K R A J)