Sukob dve **ruke**

Piše: Miodrag Janković
TOKOM celog dvadesetog veka na srpskoj političkoj sceni vrlo je prisutan pučistički sindrom. On ima plodno tlo u koterijama, klikama, izražen je u uskostranačkim interesima, ali, van sumnje, odnjivili su ga nedoučenost, nepoznavanje srpske istorije, povodljivost, nedovoljna utemeljenost u samosvojstvu onih kojima je bila poverena sudbina naroda i kakokratija.
Pre nego što neko postane prevratnik - pučista, on je najpre zaverenik, urotnik, u dubokoj senci kovač planova protiv etabliranog poretka. To može biti i neko fasciniran vlašću, onaj koji žarko želi da bude pripadnik klase na vlasti ubeđen da ga je nepravda lišila mesta na glavnoj pozornici. Takvima se redovno pridruže avanturisti, svrgnuti političari željni revanša, nezadovoljnici sopstvenom karijerom, kao i osobe od ugleda, ali koje se boje svetlosti rampe i zato više vole ulogu sive eminencije, savetnika, vođe iz senke. Razume se, postoje i pučisti po zadatku, plaćenici ili agenti neke strane sile (**Otkako sam preuzeo SOE u Jugoslaviji potrošili smo najmanje 100.000 funti sterlinga. Novac je, uglavnom, otišao na finansiranje Zemljoradničke stranke i ostale vidove podmićivanja, uključujući i nagrade za povremene manje sabotaže**, pismo Hjua Daltona, 28. marta 1941. godine, britanskom predsedniku vlade Vinstonu Čerčilu).

MAJSKI PREVRAT
KADA su se komunisti uključili u politički život posle 1918. godine, pučistički sindrom je tada obogaćen njima svojstvenom rigoroznom konspiracijom i čak terorističkim metodama. Komunisti su dobrovoljno radili za račun Sovjetskog Saveza izvršavajući naređenja Kominterne. Zarad **sreće i svetle budućnosti proletera svih zemalja**, komunisti su, može se tvrditi, bili međunarodna pučistička, prevratnička organizacija. U poslednjoj deceniji dvadesetog veka zapaža se stalna ili privremena sličnost sa pučistima iz prošlih vremena kod mnogih činilaca na političkoj sceni, ali i kod običnog sveta, mimikrija, koja zaista može da se imenuje i kao mini-epidemija pučističkog sindroma. Više političkih stranaka je čak bilo osnovano i delovalo kao polujavna pučistička udrženja.
Posle majskog prevrata 1903. godine, kojeg su izveli oficiri, kod nas je bila skoro redovna pojava uplitanja oficira u politiku. Solunski proces (vođen protiv **tajne prevratničke organizacije**) je ozakonjenje bezakonja i bio je tapija svim avanturistima i zaverenicima, kako u Kraljevini tako i danas. Poraz Apisove organizacije **Ujedinjenje ili smrt** 1917. godine i pobeda **Bele ruke**, pored drugih, ima kao posledicu i prelazak izvesnih **crnorukaca** na stranu Sovjeta i njihovu umešanost u tragediju od 9. oktobra 1934, u Marselju, i u puču, 27. marta 1941. godine, po onoj staroj: osveta je jelo koje se jede hladno.
Zaverenici iz 1903. godine ostavili su traga, pre svega, kao veliki rodoljubi, i imali su značajnog udela u uspesima Srbije u balkanskim oslobodilačkim vojnama i Prvom svetskom ratu. Uz pomoć Regenta Aleksandra, Nikole Pašića i Stojana Protića njih je potukla **Bela ruka** na čelu sa Petrom Živkovićem i Petrom Mišićem. **Bela ruka** je čak i zvanično na vlasti posle uvođenja diktature kralja Aleksandra 6. janaura 1929. godine, kada Petar Živković postaje predsednik jugoslovenske kraljevske vlade, što je plod Solunskog procesa. Od toga doba **Bela ruka** i **Crna ruka** neprekidno će se sukobljavati, kao dva virusa koji se preoblače, mutiraju.

TROJEDINI NAROD
ZBOG mimikrije biće teško njihovo brzo prepoznavanje, ali će ih uvek odavati sklonost ka sinergiji. Kako bi se na pleća položio protivnik, uvek je potrebno sadejstvo više činilaca, skup simptoma. Na primer, anamneza će jugoslovenstvo identifikovati kao sinonim **Bele ruke**, a **Jugosloveni** se posle nestanka Jugoslavije prepoznaju kao atavistički **belorukci**. Koterija koja opet sebe nudi (međunarodnoj zajednici) za oslonac nekom budućem balkanskom unitarizmu - labavoj federaciji bivših rogova u vreći. Sa Srbima, ne više kao narodom, već kao nacionalnom manjinom.
**Bela ruka** je zaslužna i za abdikaciju prestolonaslednika Đorđa 27. marta 1909. godine, a učestvovala je u iznuđivanju abdikacije kralja Petra 1.
Najpre regent, a docnije kralj, Aleksandar je, isto tako, uz pomoć **Bele ruke** autor mnogobrojnih zavera i smicalica, uplitanja i režiranja političkih događaja.
Puč od 27. marta 1941. godine je delo oficira. Mnogi od njih su imali pučistički sindrom baziran na idealima zaverenika iz 1903. godine. Za njih se može kazati da su anahrone pojave, a general pučista i engleski plaćenik Borivoje Mirković je klasičan lumen, ozarenko, vlastoljubivi psihopata. Ono što im je zajedničko je upotreba Karađorđevića.
U godinama pred balkanske ratove, delovanje zaverenika, ubica kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage, bilo je, uz pomoć kralja, sasvim usmereno na oslobađanje južne Srbije, Kosova i Metohije. Delovanje **Bele ruke** poslužilo je kralju Aleksandru za stvaranje protivprirodne države - Kraljevine SHS i u njoj - trojedinog naroda! **Bela ruka** je jugoslovenski orijentisana koterija, koja je svojim slugeranjstvom kralju i njegovom unitarizmu značajno doprinela porazima Srbije u dvadesetom veku.

GAZDOVANJE MILOŠEVIĆA
PREVRAT 1903. godine nije ugrozio slobodu i živote Srba. Vojni puč od 27. marta 1941. godine izvršen je u času kada je nad glavom Jugoslavije visio Damoklov mač. Prevrat od 27. marta 1941. učinio je da se taj mač spusti na glavu naroda, da nastane komadanje Jugoslavije i da se Srbi stave van zakona. Kako oficiri, tako i civili - pučistička Simovićeva vlada - snose tešku odgovornost za propast Kraljevine i sve ratne užase. Simovićev metod upotrebe nedoraslog mladića - kralja Petra 2, u stvari je kriminalna radnja, kamuflirana, ali ravna kraljoubistvu. 27. mart je, kao posledica Solunskog procesa i stvaranja neprirodne države kralja Aleksandra na Balkanu, koja je nastavila da živi u Brozovom inkubatoru, inspirator i građanskog rata 1991-1995. godine. Ostvarenja politike Miloševićevog režima, kao da su realizacije onoga zašta se zalagao **Srpski kulturni klub** pučista Slobodana Jovanovića i Dragiše Vasića. Umnogome, Slobodan Milošević je mimikrija Simovića i Mirkovića, zadojen duhom jugoslovenstva sa obrazovanjem koje se zasnivalo na **liku i delu** Josipa Broza. Zbog toga je njegovo **gazdovanje** bilo katastrofa za srpski narod.
(NASTAVLJA SE)