Ustanici u izvidnici

Piše: Miladin Stevanović
MIŠARSKO polje je te noći bilo obasjano zvezdama i tiho.
Na njegovoj ivici daleko od šanca, Stojan Čupić i Zeka Buljubaša su okupili Zekine golaće, koji su se toga dana odmarali i pripremali za noćne akcije. Oni su ih razdelili u grupe, upoznali sa zadacima, znacima raspoznavanja i mestu okupljanja. Sa kuburama za pojasom, jataganima i handžarima, nestali su u pravcu turskog logora.
S manjom grupom Zekinih golaća, oni se spustiše na Savu. Tu dvojici Zekinih golaća, poznatim drinskim skeledžijama i vukovima sa Drine, dadoše savete za osmatranje kretanja i prikupljanja obaveštenja s one strane Save. Upoznali su ih sa javkama u srpskim selima i ugovorili način javljanja. Oni odmah nasekoše po snop vrbovog pruća i bućnuše u vodu.
Preostale Zekine golaće Stojan i Zeka razdvojiše u dve grupe, pa sa jednom koja će osmotriti šabačku tvrđavu sa savske strane pođe Zeka, a drugom, koja će osmotriti južnu stranu ove tvrđave, pođe Stojan.
Nekoliko ojačanih ustaničkih patrola vojske prote Nikole Smiljanića uđe duboko u šumu s leve strane šanca, ode nekoliko stotina metara prema Šapcu i na ivici proplanka postavi busije.
Noć proteče mirno na Mišarskom polju. Pred zoru, golaći Zeke Buljubaše donesoše dragocena obaveštenja o jačini i rasporedu turskih snaga. Doneli su i nekoliko odsečenih turskih glava, dosta oružja i doveli dvojicu zarobljenika.
Sve je govorilo da Turci toga dana neće napasti ustanike na Mišaru.
Ustaničke starešine pre zore postaviše mnogobrojne zasede po gustim šumama i šumarcima oko Save, ivicom Mišarskog polja i isturiše predstraže ispred šanca.

OKLEVANJE SULEJMAN-PAŠE

ČUVŠI da je Karađorđe potisnu njegovu vojsku i sa Mišarskog polja i da se tamo utvrđuje, Sulejman-paša Skopljak, odvažan, smeo i hrabar ratnik, prekaljen u mnogim bojevima, u koga je Porta polagala velike nade za gušenje ustanka, iste večeri je u konak šabačke tvrđave pozvao sve glavne turske starešine koji su se zatekli u Šapcu i okolini. Bili su to: Hasan-paša Banjalučanin, Sinan-paša iz Goražda, kapetan Vidajić iz Zvornika, tridesetak turskih kapetana iz Bosne, među kojima se isticao Kulin-kapetan, i mnogi drugi.
Obavestio ih je o kretanju ustaničke vojske i glasovima koji su se širili po Evropi da ih Srbi potiskuju prema Šapcu i istakao da se takve sramote više ne mogu dopustiti. Rekao je da je odlučio da sutra izjutra svim snagama krene na đaure i njihovim glavama okiti Šabac i Beograd.
Uplašeni vestima, koje su Srbi i njihovi prijatelji preko Save namerno proturili da bi zaplašili Turke, da Karađorđe vodi ogromnu vojsku sa Deligrada, gde je potukao Turke, i da vuče velike topove poskidane sa smederevske tvrđave, turske starešine zamoliše Sulejman-pašu da ne kreće na Karađorđa dok se dobro ne izvide njegovi položaji i jačina, i prikupi jš vojske po Bosni.
Sulejman-paša se pokolebao i pristao da promeni odluku, iako je imao nekoliko puta brojniju vojsku od Karađorđeve. Naredio je da se prema ustaničkim položajima na Mišarskom polju, sutra, kroz guste šume pošalju izviđači i izvrši više konjičkih prepada radi izviđanja Karađorđevih položaja.
Odmah je poslao grupu konjanika bosanskom veziru Hozrev Mehmed-paši u Travnik, sa pismom u kome mu je prikazao kritičnu situaciju pod Šapcem. Zatrašio je hitno pojačanje, bez kojeg ne samo da se ne može probiti do Beograda i raju umiriti nego ni opstati pod Šapcem.

STIŽU TRAVNIČKI TURCI
PRIMIVŠI pismo Hozrev-paša odmah uputi svoju rezervu od 2.000 vojnika i uputi poziv **svim pravovernim u Bosni** da odmah krenu na Drinu. Tu je bilo i ovo:
**Ostale poslove sve napustite, od dva sata jedan napravite... Noći i dane pomešajte i brzim skokom u ordiju stignite... Danas je dan u kome treba pokazati stalnost versku, jer su naša verska braća u velikoj teskobi prema mnoštvu odmetnika...**
Blagodareći upornosti Hozrev-paše, već 12. avgusta se kod Šapca okupila ogromna turska sila od oko 40.000 vojnika i sa velikim brojem topova. Bila je to najveća i najbolja vojska koju su do tada bosanski Turci uspeli da sakupe.
Sulejman-paša je doneo konačnu odluku da 13. avgusta udari na ustanike.
Uvereni u svoju sigurnu pobedu, Turci prirediše uveče pijanku i veselje i poručiše Austrijancima preko Save da sutradan budu na okupu i vide šta će uraditi sa nevernim đaurima.
Neki austrijski oficiri su naredili da se podignu visoke osmatračnice na levoj obali Save.

SRBI SPREMNI

KARAĐORĐE i ustaničke starešine su, znajući približnu jačinu turskih snaga pod Šapcem, mislili da će Turci napasti bez oklevanja, sutradan po izgradnji šanca.
I pored izjave zarobljenika da nisu dobili nikakvu naredbu da se pripreme za napad toga dana i obaveštenja izviđača da se u turskom logoru ne vrše nikakve vidljive pripreme, po Karađorđevom naređenju ustanička vojska bila je spremna da toga jutra dočeka Turke. Vladalo je napeto iščekivanje.

(Nastaviće se)