Boj za - pevanje

Piše: Dr Miladin Stevanović
KARAĐORĐE je i dalje šetao po šancu. Turcima se toga jutra nije žurilo. NJegov mir i samopouzdanje su delovali na celu vojsku.
Tek oko osam sati iz šanca opaziše prethodnicu turske vojske. Kretala se ka šancu. Ubrzo, masa turske vojske pritisnu Mišarsko polje.
Na čelu turske vojske jahali su na besnim arapskim atovima turske delije i barjaktari. Razigravali su konje na ravnom Mišarskom polju, bacali se i igrali džilita. Time su hrabrili tursku vojsku da odlučnije ide napred. Pratila ih je topovska paljba sa zagušljujućom bukom zurli i talambasa.
Gledajući nasumice i sa velike daljine, turske tobdžije su podbacivale srpski šanac. U šancu je i dalje bilo sve mirno i tiho. Pošto nisu videli Srbe ni u polju ni u šancu (srpska predstražarska odeljenja su se bila povukla u šanac), među Turcima se počeše prenositi glasovi da su se Srbi uplašili i pobegli. Zato krenuše još življe i odlučnije.

SMRTONOSNA USTANIČKA TAKTIKA
TEŠKA turska đulad sinuše ispred samoga srpskog šanca, zatresoše vazduh, ubaciše u šanac gomile zemlje i ispuniše ga mirisom sumpora.
Uzavreli Turci halačući izbiše pred sam šanac.
Ustanici su ih držali na nišanu, s prstom na okidaču. Iščekivali su Karađorđev znak. Tobdžije su držale upaljene baklje spremne da ih prinesu fitiljima.
Najednom, prasnu Karađorđeva krdžalinka. Za njom se prosuše pucnji nekoliko hiljada ustaničkih pušaka i zagrmeše topovi. Plotun obori čelne Turke i prolomi njihove redove.
Prvi red boraca se smaknu sa grudobrana. Dođe drugi i opet prasnu plotun ustanika. To se nastavi i napravi pravu pustoš među turskim redovima. Preživele čelne Turke zahvati panika i oni suknuše nazad.
Među pokolebane Turke sa isukanim sabljama uleteše njihove starešine, kapetani, age i begovi, i počeše ih sređivati, popunjavati, hrabriti i vraćati. Prikupljeni i pritisnuti novom masom Turaka koja je kao plima dolazila iz pozadine Mišarskog polja, oni ponovo nagrnuše napred, popuniše telima kurjačke jame i rov ispred šanca i besno se baciše na šanac. Opkoliše ga sa levog boka.
Slušajući topovsku kanonadu i prasak pušaka, pop Luka Lazarević glavni komandant konjice, još nije imao utisak da je vreme da pokrene konjicu. Kad do njega dojuriše u galopu Lazar Mutap i Petar Jokić i javiše da se Srbi i Turci već kolju u šancu i da je levi bok srpskog šanca opasno ugrožen, on odluči da s te strane udari čitavom konjicom, u turski bok što bliže šancu, a prota u bok i leđa turskog rasporeda. On izdade upute proti, pope se na konja i dade znak za pokret. Konjica kao na krilima izlete na Mišarsko polje i razvi se za borbu.

GROMOVITA SRPSKA KONJICA
UBRZO, uz strahoviti konjski topot i uzvike iz hiljade grla, lavina konjanika sa isukanim sabljama iznenada grunu u desni bok i leđa Turaka, sekući i gazeći sve što joj se našlo na putu.
Pojava ustaničke konjice, koja je delovala kao grom iz vedrog neba, prenerazila je i zbunila Turke. Oni zastadoše ne znajući šta da rade, zatim se okrenuše prema konjici, pa pritisak na šanac popusti.
Borba je trajala izvesno vreme, a zatim pod silinom konjičkog udara Turci popustiše i počeše da uzmiču.
Oduševljeni i ohrabreni, ustanici iz šanca, a među prvima Zekini golaći ostaviše duge puške, dohvatiše se sabalja, kubura, jatagana i handžara počeše da iskaču iz šanca i nadadoše se za Turcima.
Karađorđe videći da je pravi trenutak, naredi da se otvore kapije na šancu. Sa Karađorđem na čelu, ustanička pešadija jurnu na Turke i napravi pravi pokolj.
Pritisnuti sa boka i leđa konjicom i strahovitim udarom pešadije sa čela, Turci se sada potpuno dadoše u bekstvo.
Zekini golaći vični ovakvim borbama upadali su duboko među Turke, obarali ih levo i desno i prosto sasecali sve ono što su stizali.
Znajući jačinu turske vojske i da Turci svakog trenutka mogu ubaciti rezervu i krenuti u protivnapad, Karađorđe dade trubni znak za povlačenje u šanac.
Pri ovome Zeka je imao grdnih muka da zaustavi svoje golaće i vrati ih u šanac.

**PREKRŠIO** NAREĐENJE
KADA Turci stigoše na puškomet od šanca, puče jedna puška iz srpskog šanca. - Ko je, po duši ga... - ciknu Karađorđe i potrča na onu stranu odakle se čuo pucanj, hvatajući se za kuburu. - Ne, gospodaru, ako Boga znaš! - uzviknuše neke starešine. On zastade i vide da niz grane visokog bresta, nedaleko od šanca pade ubijeni Turčin. On je mašući belim jaglukom pokazivao turskim tobdžijama dokle im đulad dopiru. - Sreća tvoja, mladiću, što si ga tako lepo zgodio! - reče Karađorđe golobradom mladiću čija se puška još dimila.

(Nastaviće se)