Slom turske vojske

Piše: Dr Miladin Stevanović
KARAĐORĐE je bio presrećan. Znao je, međutim, da su Turci pod Šapcem još veoma jaki i da mogu pripremiti iznenađenje. Zato obnovi šanac na Mišaru, očisti bojno polje od turskih leševa, zadrža svoju vojsku i dalje u šancu i isturi jake predstraže i izvidnice. Dade im zadatak da budno motre na kretanje Turaka.
Procenivši da Turci posle poraza na Mišaru, mogu tražiti i dobiti pomoć iz Bosne ili krenuti ka Drini, Karađorđe odmah posle boja posla u Kitog i u druge prolaze iz Šapca u Bosnu 2.000 vojnika sa protom Nikolom Smiljanićem, Stojanom Čupićem i Milošem Pocercom sa zadatkom da pozatvaraju sve prolaze od Šapca za Bosnu.
Stojan Čupić ovom prilikom sa sobom povede i sve Zekine golaće, kao svoje najvičnije borce za borbe u busijama.

RASULO MEĐU TURCIMA
MEĐU Turcima zavlada strah da će ih ustanici napasti kraj Šapca i u samoj tvrđavi. Razdirala ih je glad, a prepirke i svađe oko krivice za pretrpljeni poraz postajale sve žešće. Da nije bilo snabdevanja sa austrijske strane, mnogi Turci bi pomrli od gladi.
Pojedine starešine počeše da odriču naređenja Sulejman-paši. Prvi to učini predvodnik preostale vojske Kulin-kapetana. On odbi da se dalje bori pod komandom Sulejman-paše, napusti logor pod Šapcem i sa svojom vojskom krenu prema Drini. Želeo je da se, dok još ima vremena, dokopa Drine i preko nje pretera veliki plen napljačkan po Mačvi. Za njim krenuše i mnogi drugi bosanski Turci.
Ove Turke narednih dana dočekaše u Kitogu i na drugim pravcima povlačenja prota Smiljanić, Stojan Čupić i Miloš Pocerac. Pobiju većinu, dosta ih zarobe i zadobiju veliki plen: konje, oružje, džebanu, kazane za hranu, raznu opremu i opljačkanu stoku.
Presrećući ove Turke, samo Zekini golaći su imali desetak sukoba sa raznim turskim grupama koje su se probijale prema Drini u pravcu Bosanske Rače. U toku jednog od tih sukoba ranjen je Zeka Buljubaša.
Zeka je polazeći za Parašnicu predao komandu nad golaćima svome zameniku Miliću, a u Parašnici ga preuzela na lečenje kao i druge njihove ranjenike koji su tamo otpremljeni čuvena mačvanska vidarke baba Stoja.

BEžANJE KA BOSNI
POSLE bitke na Mišaru, po odborenju austrijskog komandanta u Sremskoj Mitrovici, u Srem pređe nekoliko turskih starešina sa namerom da se uz Savu dokopaju Bosne. O tome ustaničku vojsku obaveste Srbi iz Srema, pa preko Save za njima pređu Lazar Mutap i Cincar Janko sa nekoliko momaka. Stignu ih u selu Bosutu, napadnu i pobiju. Austrija je na ovo protestovala kod Karađorđa zbog povrede njihove teritorije.
Obavešten o stanju tuske vojske pod Šapcem i pristizanju jakih turskih snaga ka Deligradu, Karađorđe oceni da više od Šapca nema ozbiljnijih opasnosti za Srbiju, pa ostavi na Mišarskom polju sa glavninom vojske Jakova Nenadovića i Milana Obrenovića. On sa ostatkom vojske krete ka Deligradu.
Početkom septembra 1806. godine, doznavši da Karađorđe nije više na Mišaru i da je sa sobom odveo deo vojske, Sulejman-paša uspe da ohrabri i okupi preostale Turke u šabačkoj tvrđavi i oko Šapca, pa petog i šestog septembra izvrši dva napada na ustanički šanac na Mišarskom polju. Ustanici ih odbiše, a šestog septembra snažnim protivnapadom proteraše do Šapca.
Videvši da sa Srbima neće moći da izađu na kraj, bosanski Turci noću, između 6. i 7. septembra, napuste Šabac i krenu za Bosnu. Vodili su sa sobom i žene i decu Turaka iz Šapca.
U blizini sela Drenovca ove Turke presretne vojska Stojana Čupića, među kojima su bili i Zekini golaći i do nogu potuče. Turci su u begu bacali sve sa sebe, čak i oružje, nastojeći da se što pre dočepaju Drine.
U šabačkoj tvrđavi ostadoše Sulejman-paša Skopljak, Hasan paša srebrenički, Čain-paša travnički, Hasan-paša banjalučki, Ali-paša Vidajić i neke druge turske starešine i šabački Turci. Oni nisu smeli da napuste šabačku tvrđavu bojeći se ustaničkih zaseda. Ostali su zahvaljujući snabdevanju sa austrijske strane i zauzetošću ustaničke vojske na drugim bojištima.
Tako je od silne vojske koju je Sulejman-paša doveo u leto 1806. godine u Šabac, u šabačkoj tvrđavi ostalo samo stotinak Turaka.
Ovom pobedom Karađorđev autoritet i ugled ustaničke vojske u narodu i inostranstvu naglo su porasli.
Posle završnog septembarskog mišarskog boja i konačnog razbijanja Turaka u Mačvi, srpski ustanici opet uspostaviše svoje granice prema Bosni.

ŽRTVE
PO austrijskim procenama Turci su, pored 6.000 vojnika koje su izgubili u avgustovskom boju na Mišaru, izgubili još toliko u toku naknadnih borbi na Mišaru u septembru i bežanju preko Drine.
(Nastaviće se)