Srbi opet napadnuti

IAKO je poslednjih godina veoma uspešno vojevala protiv Turaka i u ovom pogledu tesno sarađivla sa ustaničkom vojskom, Rusija je pod pritiskom Napoleona i bez znanja Srbije zaključila sa Turskom 28. maja 1812. godine u Bukureštu ugovor o miru, kojim su nametnuti veoma teški uslovi Srbiji za postizanje mira sa Turcima.
Karađorđe i ustaničke starešine su na skupštini ustaničkih starešina u Vraćevšnici teška srca primili odredbe ovog ugovora, data objašnjenja i predloge.
Za njih je ovo značilo povratak Turaka u Srbiju i njene gradove koje su oni sa toliko žrtava oslobodili, kapitulaciju pred Turcima, predaju...
Primivši dužnost velikog vezira i čvrsto uveren da se Srbija može umiriti samo oružanom intervencijom, Huršid-paša je, čim je ruska vojska napustila Srbiju, Vlašku i Moldaviju, otpočeo sa obimnim pripremama da vojno porazi Srbiju. One su trajale celu zimu 1812-
-1813. godine i u proleće 1813. godine.
U junu 1813. godine Karađorđe je dobio obaveštenje od ruskog admirala Čičigova da je veliki vezir Huršid-paša sa vojskom krenuo iz Šumle prema Srbiji.
Videvši da je rat neizbežan i da Turci gomilaju ogromne snage na istočnom, jugoistočnom i zapadnom frontu, Karađorđe početkom jula zazvoni za uzbunu i pokrete na granice prema utvrđenom ratnom planu sve raspoloživo ljudstvo.
I dok je vojska hitala na granice, on uputi u sve jedinice proklamaciju o narodnoj svetoj vojni koja je pripremljena još u martu te godine.
Propratno pismo kojim je dostavljena Proklamacija završavala se Karađorđevim naređenjem:
“Da trgovci svoje trgovine preseku, majstori svoje majstorije da prekinu, zemljoradnici svoje poljske rabote i vodenice da ostave, i popovi i kaluđeri da pođu, i tako svakoga vi da isterate bez ikakvog pogovora i svi jednodušno na noge, i staro i mlado, da ustanemo i sa svim silama da se od neprijatelja branimo”.
Turci su krajem jula krenuli u napad na istočnom, jugoistočnom i zapadnom frontu.
Na istočnom frontu je nasrnuo od Vidina Bajram-paša sa oko 60.000 vojnika. Na južnom od Niša je nastupio Karsli Ali-paša sa oko 60.000 vojnika. Na zapadnom, od Drine, nastupio je bosanski vezir Derendelija sa oko 100.000 vojnika.
Ovoj ogromnoj turskoj sili suprotstavilo se oko 53.000 ustanika.
Sredinom jula turska prethodnica je prešla Drinu kod Lešnice, ali su je ustanici potukli i naterali na povlačenje preko Drine.
Jačim snagama Turci su krajem jula ponovo prešli Drinu kod Novog Sela i opkolili Loznicu i Lešnicu.
Čuvši za veliku koncentraciju Turaka na Drini i teško stanje u kojem su se našle posade Lešnice i Loznice, Karađorđe je 22. jula poslao na Drinu sa rezervnom vojskom svoga sekretara Janićija Đurića, sa naredbom ustaničkim starešinama da ga slušaju kao i njega.
Lešnica se jedno vreme uporno branila, ali Turci uskoro uspeju da je zauzmu na prevaru i zarobe čitavu njenu posadu.
Loznički šanac se održa do polovine avgusta. Karađorđe ode u Pocerinu. Ispod Cera ustanici su uz njegovu pomoć potpuno razbili odred od oko dve hiljade Turaka, koji su posle pada Loznice i Lešnice prodrli ovamo.
Pod Cer tih dana stiže od Užica Miloš Obrenović sa rudničkom vojskom i starovlaški vojvoda Petronije Šiša sa svojim momcima.
Čuvši da se glavne turske snage iz Bosne zbog neprohodnosti šumovitog i lakše branjenog Kitoga, orijentišu na prodor između Save i Zasavice, Karađorđe odluči da uspostavi novu odbrambenu liniju na zapadu koja bi išla linijom Cer - Kitog - Ravanj na Zasavici. On, takođe, odluči da posebno utvrdi Šabačko polje, gde bi sačekali Turke za slučaj njihovog prodora do Šapca.
Vožd izdade naređenje Milošu Obrenoviću i Petroniji Šiši da sa svojom vojskom krenu na Zasavicu i tamo organizuju novu odbrambenu liniju, Petra Molera sa vojskom iz lozničkog šanca i drugom sakupljenom pod Cerom ostavi u Pocerini, protu Nikolu Smiljanića uputi da zaposedne Kitog, a on krete u Šabačko polje.

BUSIJE
U TOKU avgusta 1813. godine ustaničke snage u Mačvi, koje su predvodili prota Mateja Nenadović, Stojan Čupić i Zeka Buljubaša i drugi, uspešno su zadržavale turske prodore koji su bili usmereni pored Save. Oni su ovde bili iskopali niz malih šančeva i tu dočekivali Turke. Kada ovamo stiže rudnička vojska sa Milošem Obrenovićem i starovlaški vojvoda Petronije Šiša sa svojim momcima, ustanici između Save i Zasavice u Ravnju izgrade i dobro utvrde ogroman šanac, koji je u produženoj liniji imao oko 500 koraka između Save i Zasavice.
(Nastavlja se)