Španski borac - agent

Piše: Mirjana Kranjc
OKO pet ujutru 25. maja 1944. počeo je prvi avio-napad, sa šest **štuka** koji je trajao sve do osam. Sledio je nalet 40 transportnih aviona **JU-52**, iz kojih su iskočili padobranci udarnih formacija. Neposredno posle toga jedrilice su dopremile dodatne odrede.

Čitava akcija bila je pucanj u prazno. Uporište štaba, čuvenu pećinu već pre toga su zbog organizovanja odbrane napustili Aleksandar Ranković, Arsa Jovanović i Sreten Žujović Crni. Kasnije i sam Tito. Oko devet sati sa položaja udaljenih 12 kilometara došli su borci Šeste ličke brigade, i zaustavili Nemce. Tito i VŠ NOVJ bili su spaseni. Nemci **zarobili** jedino njegovu novu maršalsku uniformu koju su našli u krojačkoj radionici.

Kada su Hitlera obavestili o krahu, doslovce je pobesneo.

Šefovi nemačkih obaveštajnih službi u Beogradu, očajni zbog propalog **Konjičkog skoka**, užurbano su pripremali novi lov na Titovu glavu i uništavanje VŠ NOVJ. Zadatak je poveren jednom od vođa Komunističke partije Holandije Andreasu Engvirdu, kojeg su nacisti pridobili na svoju stranu zbog razbijanja KP Holandije. Krivac je takođe za upad nemačkih **krtica** u sovjetsku obaveštajnu službu u Holandiji.

Engvird, inače školovani agent, diverzant i terorista trebalo je zajedno sa još trojicom lažnih prebega u partizane da se ubaci do VŠ NOVJ na Visu. Pošto je uspostavio kontakt sa partizanima predstavio im se kao jedan od vodećih holandskih komunista, španski borac. Želeo je, navodno, da posredstvom VŠ NOVJ dostavi zapadnim saveznicima veoma značajne podatke. Obaveštajni oficir partizanskog odreda odmah posle prvog susreta sa njime posumnjao je u pravu nameru. Naročito, jer su pojedini naši španski borci upozorili da su njihovi ratni drugovi u Holandiji postali lak plen Nemaca odmah po okupaciji.

Mada oprezni partizani su ipak omogućili Engvirdu da dođe na Vis. Prvo je smešten u nekadašnjem hotelu, a kasnije u kamenu kućicu starijeg bračnog para. Na krevetu partizanski major predložio mu je da se presvuče. Holanđanin je pažljivo izvukao nalivpero ušiveno u svojoj uniformi, koje je u stvari bila paklena naprava - tri ručne bombe izuzetne razorne snage, zatim i mali revolver. Oboje je sašio u novu britansku uniformu, približno na ista mesta kao u ranijoj, kako su mu to naredile njegove gazde, šefovi nemačkih agentura.

Nemačku bluzu bacio je u ognjište, pod izgovorom da je puna buva. Dobre vojničke pantalone poklonio je domaćinu, čija je žena sutra o svemu obavestila partizanskog majora. Rekla je da je ostao kraj vatre sve dok bluza nije izgorela. U šetnji Visom precizno je uz pomoć kompasa izračunao da se nalazi sat hoda od mesta gde bi trebalo posle atentata na Tita da ga čekaju dvojica nemačkih diverzanata koji bi ga brzim gumenim čamcem prevezli do podmornice kraj Visa.

Gestapovci su mu obećali da će za nagradu birati gde bi želeo da živi i šta da radi. Razmišljao je i da pobegne, znajući da će ga Nemci pre ili kasnije likvidirati. NJegov zadatak bio je precizan i potpuno jasan. Glasio je: **Kada stupite na ostrvo morate saznati gde se nalazi Vrhovni štab. Imate jake razloge da vas prime. Ako ni to ne bude dovoljno morate se probiti do njih i izvršiti zadatak. Ne zaboravite, to je vaš jedini zadatak, i morate ga izvršiti.**

Partizanski oficiri ubrzo su utvrdili više protivrečnosti u njegovoj biografiji, koju je sam napisao prvog dana po dolasku, na zahtev službe bezbednosti.

U međuvremenu ilegalci u Sarajevu kidnapovali su agenta Gestapoa Adalberta Kungla. Pokušavajući da se spase otkrio im je plan za atentat. Javili su u Vrhovni štab. Hitno je uhapšen, na vrlo spretan način. NJegovu bluzu koja je ostala u sobi domaćin je doneo oficirima bezbednosti, rekavši **sve je na svom mestu**, što je značilo da su nalivpero i ostali diverzantski pribor bili u delovima bluze gde ih je brižljivo skrivao.

Major je započeo saslušanje krajnje neuobičajeno. Najpre je iz bluze izvukao gestapovski terorističko diverzantski pribor, pročitao Kunglovo priznanje i pitao Engvirda: **Počećemo od kraja. Šta je bio vaš zadatak?**

- Morao sam da ubijem Tita!

Partizani su Engvirda predali sovjetskoj vojnoj misiji, odnosno njihovim obaveštajcima, da detaljno istraže upad nemačke obaveštajne službe u Holandiji.

Tako se neuspešno završila još jedna akcija nemačkih obaveštajnih i bezbednosnih službi da obezglave partizansku vojsku. Međutim to nije bio i poslednji pokušaj.

Da Tito nije bio glavni cilj zavera i atentata samo Nemaca potvrđuju mnoga svedočenja i arhivski materijali. NJegov glavni ordonans, general Milan Žeželj seća se da mu je jednom prilikom pomenuo određenu rezervisanost prema Britancima.

Vladimir Velebit navodi čak da je 1944. godine Staljin upozoravao Tita da ne pominje Čerčilu njihov susret u Moskvi, jer bi mogli da sruše avion kojim je putovao. Odatle očito i potiče Titovo nepoverenje u Britance.

Postoje dokazi da je Čerčila izuzetno naljutila Titova odluka da će posle njihovog razgovora lično podneti izveštaj u Moskvi. Čerčil ga je inače veoma cenio. Bio je oduševljen njegovom ličnošću. Čak se nadao da ga može odvratiti od komunizma. Verovatno je znao da se još od 1941. kretao u masonskim krugovima. To je bio razlog više za Čerčilova očekivanja da će posredstvom Tita imati značajniji vojno- politički uticaj.

Zavere, planirani pokušaji i neuspeli atentati na Tita bili su još brojniji posle oslobođenja. Strane obaveštajne službe ne samo da su proizvodile političkoideološke protivnike Jugoslavije, nego su ih takođe uporno konfrontirale na raznim osnovama, najčešće nacionalističkoj. Zajednička opsednutost svih bila je: kako likvidirati Tita. Dobro su znali da Jugoslavija jedino tada neće preživeti.

BUDNA UDBA
BRITANSKI izvori navode da je između 1948. i 1950. godine u Jugoslaviju ubačen veći broj agenata iz Mađarske, Rumunije, Bugarske i Albanije. Imali su zadatak da organizuju ilegalne grupe za likvidiranje Tita. Sa istim namerama delovali su i Rusi. Prema pisanju Dankana Vilsona, u knjizi **Titova Jugoslavija**, sovjetski obaveštajci pridobijali su za saradnju i ruske belogardiste, ali ih je Udba sve pohvatala. Italijanski desničarski list **Tršćanske novine** još 1949. godine objavio je vest da su sovjetski diverzanti postavili paklenu mašinu u Titovu jahtu **Podgorka**. Atentat je sprečen.
U LJUBLJANI je upravo izašla iz štampe knjiga **Zavera i atentati na Tita**, autora Mirjana F. Kranjca, general majora u penciji. Najinteresantnije detalje u vezi sa mnogobrojnim pokušajima da se likvidira jugoslovenski predsednik objavljujemo u ovom feljtonu.