Pukao **kraljev prsten**

Piše: Marijan KRANJC
U JUGOSLAVIJU je iz Trsta 30. januara 1948. ubačen četnički oficir, emigrant, Andrija Lončarić, da u Srbiji okupi kraljeve pristalice i organizuje prevrat u kojem bi izvršili atentate na pojedine srpske rukovodioce i, naravno, Tita.

Na poseban zahtev kralja Petra Karađorđevića, a veoma verovatno u dogovoru sa centrom američke obaveštajne službe u Trstu, operacija **Kraljev prsten** poverena je tom iskusnom obaveštajcu i diverzantu. NJeni podstrekači i planeri bili su uticajni vojni krugovi, uvereni da u sporu između Tita i Staljina treba srušiti jugoslovenskog lidera; naročito uz pomoć ustaške ili četničke emigracije.

Lončarić, nekadašnji gardijski oficir kraljevske jugoslovenske vojske je uz pomoć Britanaca, posle završenih raznih obaveštajnih i diverzantskih obuka u Egiptu, poslat kao stručnjak kod Draže Mihailovića. Pre toga je, neposredno po završetku rata, učestvovao, tada podržavan od Francuza i Britanaca, u planovima kralja Petra i Mačeka za prevrat i uništavanje jugoslovenskih komunističkih vlasti.

Iz Pariza je Lončarić stigao u Udine, gde se susreo sa poznatim četničkim emigrantom Vurdeljom. Odatle ga je kurir Slovenac odveo u Celovec. Zatim je uhodanim ilegalnim kanalom prešao austrijsko-jugoslovensku granicu, i vozom nastavio put u Zagreb. U Beograd je stigao 30. januara 1948. Odmah se bacio na **posao**, zaključuje se iz svedočenja i arhive dokumentacije, ali počele su prve teškoće.
Od četvorice starih poznanika četnika trojicu nije našao, a poslednji mu je ljutito zalupio vrata pred nosom čim ga je ugledao. Bio je strašno razočaran. Setio se adrese taksiste kojeg mu je Vurdelja preporučio kao najpoverljivijeg saradnika u Beogradu. Stupio je sa njim u kontakt. Taksista ga je sakrio u svoju garažu. Uspeo je da uspostavi još u Parizu dogovorenu vezu sa službenikom francuske ambasade u Beogradu. Međutim, dobijeni podaci bili su potpuno beznačajni. Posle sedam dana skrivanja u garaži, organi Udbe
ušli su mu u trag. Verovatno ga je prijavio jedan od dvojice taksista koje je upoznao posredstvom onog što mu ga je preporučio Vurdelja. Osuđen je na višegodišnju robiju. Tamnovao je do sredine juna 1962. Krajem iste godine obreo se u Trstu, a zatim nastanio u Francuskoj nastavivši obaveštajno delovanje. Desetog marta 1969. pronađen je mrtav u svom skromnom stanu u Parizu. Neko mu je sekirom rascepio glavu. Poznato je da su se upravo četnici svetili takvim načinom ubistva zbog izdaje. Verovatno su posumnjali da je bio agent Udbe. Tako je groteskno propao plan Amerikanaca i četnika za prevrat i pokušaj atentata na Tita.

Centralna sovjetska kontraobaveštajna služba NKVD po objavi rezolucije Informbiroa navodno je zavrbovala majora zaštitnog bataljona Jugoslovenske garde Boška Đurovića, u nameri da sa svojom grupom likvidira Tita. Prema tvrdnjama generala Vladimira Velebita Titu je najveća opasnost pretila upravo iz redova tog bataljona. Đurović je uz Tita bio još od 1942. godine. Uprkos njegovoj odanosti maršalu naročito ratnih godina, i svemu što je Tito kasnije učinio za njega, pokleknuo je pred sovjetskom obaveštajnom službom, navodi Velebit. Ovaj slučaj ostaje, međutim, i dalje zagonetka. Literatura, ističe Marijan F. Kranjc autor knjige, beleži jedino da je u **prvoj Straži**, zaštitnoj jedinici VŠ NOVJ, bio Boško Čolić, takođe obućar kao Boško Đurović. Imao je ujedno zadatak prvog Titovog pratioca. Za prvog komandanta zaštitne čete postavljen je 1942. u Foči Momčilo Đurić.

Velebit je najverovatnije zamenio imena i prezimena. Smatram, upozorava Kranjc, da je reč o Bošku Čoliću, koji je 1952. uhapšen kao informbiroovac.

Pred istorijski Peti kongres KPJ, održan od 21. do 28. jula 1948. u Beogradu, na kojem su sa oduševljenjem podržani Tito i rukovodstvo Partije u borbi protiv Infombiroa i Staljinove političke dominacije, jugoslovenski bezbednosni organi otkrili su podatke o pripremi diverzije. Kongres je zbog bezbednosti održan u Domu garde na Topčideru. Dojave su, naime, upozoravale da preti miniranje sale i stola za radno predsedništvo, gde je trebalo da bude i maršal Tito. Za izvršioce atentata zaduženi su delegati iz JNA, pukovnik Vlado Dapčević i general-pukovnik Brane Petričević, pokazala je istraga. Kada su videli da je kontrola vrlo stroga odustali su.

Ubrzo posle kongresa obojica su pokušala da pobegnu iz države preko rumunske granice. Petričevića su pogranični organi ubili u bekstvu, a Dapčević je uhapšen. Priznao je pokušaj atentata i neprijateljsku informbiroovsku delatnost. Uspeo je da pobegne u SSSR, gde je dugo vremena vodio takozvanu informbiroovsku emigraciju. Kasnije su ga jugoslovenski operativci kidnapovali u Rumuniji. Osuđen je i tokom izdržavanja kazne pomilovan. Pre više godina umro je u rodnoj Crnoj Gori.

**VERNI** ČOLIĆ
NEPOSREDNI Titov pratilac od početka oružanog otpora 1941. pa sve do 1949. bio je, po partijskoj dužnosti i nalogu Aleksandra Rankovića, major JNA Boško Čolić. Uvek se nalazio uz Tita, sa spremnom mašinkom i otkočenim pištoljem. Čak je spavao pred njegovim šatorom. Niko nije mogao da se približi Titu pre nego što ga Čolić prekontroliše. Tito ga je za nagradu 1944. poslao u Moskvu da se školuje.

Ubeđen sam da u svojim podsećanjima na tadašnja zbivanja general Velebit zamenjuje Čolića sa Boškom Đurovićem. Kontraobaveštajna služba Jugoslavije uhapsila ga je 1952. pod optužbom da je sovjetski agent. Teretili su ga da je po nalogu sovjetske obaveštajne službe zajedno sa šefom Titovog kabineta Gustavom Vlahovim planirao njegovo likvidiranje. Nije priznao. Zatim je optužen za saradnju sa sovjetskim agentom, filmskim režiserom i glumcem Igorom Bersenjevim. Osuđen je na smrt streljanjem. Tito ga je pomilovao. Posle pet godina robije i kraćeg vremena na slobodi ponovo je uhapšen 1958. Istrpeo je i tu golgotu. Kada je 1960. pušten potpisao je, tvrde pojedini dobri poznavaoci čitavog slučaja, izjavu da Tita nikada u životu nije uopšte video. Raščinjen, bez vojne penzije, povukao se u provinciju Srbije, živeći kao prodavac srećaka.