Tri metka u - maršala!

Piše: Marijan Kranjc
NAGOVEŠTAJI atentata na Tita počeli su da se ređaju. Služba bezbednosti JNA i Maršalat doneli su odluku da Tito ubuduće mora da ima neprobojnu (pancir) košulju ili prsluk. Iako nerado, na kraju je pristao, a baš pancir spasao ga je sigurne smrti 1950.

Ovog puta našao se na nišanu rukovodstva informbiroovske emigracije u Sovjetskom Savezu i Rumuniji. NJen zaključak glasio je preteće: Tita konačno likvidirati na klasičan način. Za atentatora su izabrali potpukovnika Branka Rudića, jednog od Titovih ličnih pratilaca. Dobro su znali da je na određen način pristalica rezolucije Informbiroa i Staljinove podređivačke politike prema Jugoslaviji.

Atentat je trebalo da izvrši u Titovoj rezidenciji u Dubrovniku. Po svom planu.

Rudić je iz neposredne blizine ispalio tri hica pravo u Tita dok je dolazio iz svoje sobe u radni kabinet. Pancir je spasao maršala sigurne smrti! NJegovi pratioci koji su se tada zatekli u blizini likvidirali su atentatora na licu mesta. To je bio prvi oružani i direktni atentat na Tita.

Ovaj slučaj zavijen je u veo tajne. Najverovatnije iz razloga što je predstavljao veliku sramotu za gardiste i sistem obezbeđenja.

Nesumnjivo je potvrđena opravdanost bojazni da ni gardijska jedinica izabranih Titovih bezbednjaka, telesnih stražara, pratilaca, nije imuna. Očito da su za novac ili iz patriotizama (internacionalizam, staljinizam, nacionalizam i slično), iz njenih krugova mogli da regrutuju atentatora, a kamoli agenta inostrane obaveštajne službe. Oficire garde čekali su neprestano proveravanje i obuka gađanja. Bilo je neizbežno latiti se organizovanja svakodnevnog vaspitnog rada i brige ne samo o mlađim, nego takođe starijim članovima sistema zaštite maršala.

Atentat u Dubrovniku bio je brižljivo čuvana državna tajna. Do sada o tome nije ništa objavljeno. Pomenuo ga je jedino publicista Vjenceslav Cenčić.

Staljin je posle više neuspešnih pokušaja likvidiranja Tita odlučio da iskoristi za atentat čak i čuveni diplomatski lov. Zadatak je poveren vojnom stručnjaku i specijalisti, pukovniku Belovu, ali je propao i pre nego što je započeo.

Ondašnjeg ambasadora Jugoslavije u Londonu (1951) ministar inostranih poslova Britanije Anton Idn lično je obavestio da će jedan od sovjetskih diplomata izvršiti atentat na Tita prilikom tradicionalnog lova. Rekao je samo kakvu torbu će imati i marku pištolja.

Na preporuku Aleksandra Rankovića, načelnika jugoslovenske Udbe, Tito je **zakasnio** u lov pun sat, da bi Ranković u međuvremenu, uz pomoć svog zamenika Slobodana Penezića Krcuna, razoružao sovjetskog pukovnika. Sa pratnjom je odveden u ambasadu SSSR u Beogradu.

Žeželj u svojim memoarima ne pominje ni taj atentat. Predviđam da je razlog prvenstveno ponovno upozorenje Britanaca.

Uprkos svim propalim pokušajima, Staljin je i dalje uporno tražio šansu za atentat na Tita. Zadatak je poveren pomoćniku sovjetskog vojnog atašea u Beogradu, potpukovniku Smirnovu. Imao je **renome** dobrog obaveštajca i iskusnog diverzanta.

Sovjetski stručnjaci za diverzantsko-terorističku delatnost konstruisali su mu specijalno oružje - nalivpero koje na pritisak izbaci tanku strelicu dugu oko tri santimetra natopljenu otrovom. Izvežbani atentator mogao je njome da pogodi cilj udaljen 25-30 metara. Udarac strelice osećao se slično ubodu muve. Otrov počinje postepeno da deluje, ali je bio garantovnao smrtonosan.

Planirano je da Smirnov izvrši atentat na Tita dok bude podnosio izveštaj u Saveznoj skupštini. Staljinovu uverenost u konačan uspeh prekinula je njegova smrt. Akcija je propala, jer je novi predsednik SSSR - Nikita Sergejevič Hruščov uputio sovjetskom ambasadoru u Beogradu hitno šifrovano naređenje: **Beli medved mora da živi!** To je značilo da novo sovjetsko rukovodstvo odustaje od već pripremljenog atentata na Tita.

Strahujući da je otkriven, Smirnov se iznenada obreo u kabinetu tadašnjeg načelnika Udbe Aleksandra Rankovića. Sa sobom je imao svu **opremu** za atentat i posebnu dokumentaciju. Zbog psihičke iscrpljenosti i strahovite napetosti, iznenada se, posle kraćeg vremena, srušio. Bio je na ivici nervnog sloma i ludila. Udba je detaljnijom istragom utvrdila da je cilj atentata ponovo bio Tito.
Smirnov je kasnije, pod tajnim imenom, lečen više godina u psihijatrijskoj klinici. Umro je 1968. u Jugoslaviji.

Američki obaveštajac Boris Moros rekao je jednom prilikom da su sovjetski agenti jula 1950. ubili trojicu jugoslovensih funkcionera. Nije navodio njihova imena i druge detalje. Marta 1953. sovjetski član Ekonomskog veća u Beču Afanasij Jefimov otkrio je da je atentat na Tita zaustavio njegov šef Kristofer Petrosjan, telefonskim pozivom iz Moskve samo 12 minuta pre izvršenja plana.

UPOZORENJE UDBI
U OBAVEŠTAJNIM krugovima poznat je i podatak da je nekadašnji abverov obaveštajac Andreas Zitzelberger, austrijski biznismen, u periodu posle rezolucije Informbiroa dostavio Udbi dokumentovano upozorenje da je u Jugoslaviju poslat sovjetski agent koji će izvršiti atentat na Tita. Za **signal** je saznao od mađarskih obaveštajaca. Jugoslovenska Služba državne bezbednosti tek je 1956, kao zahvalnicu, poslala nemačkoj službi tajni referat Hruščova na DŽDŽ kongresu SSSR. Imali su ga jedino jugoslovenski obaveštajci. Tako su, naime, sarađivali i nekadašnji zagriženi protivnici.
(Nastavlja se)