Strah na **Galebu**

Piše: Marijan Kranjc
NEKOLIKO američkih, sovjetskih i dvojnih agenata, koji su radili u obaveštajnim službama velesila, navode u svojim zapisima više planova za atentat na Tita tokom 1953. Međutim, nemoguće je pouzdano utvrditi da li su ti podaci verodostojni.

Detalje jednog plana razotkriva američko-sovjetski agent Boris Moros, Jevrej, ruski emigrant. Od 1936. radio je za Sovjetsku obaveštajnu službu, a između 1947. i 1957. i za čuveni američki FBI.

Sredinom marta 1953. Morosu je u Beču njegova nova veza Afanisij Jefimov poverio da se priprema za atentat na Tita. Trebalo je da ga izvrši petočlana grupa sovjetskih diverzanata, pod komandom Jefimova - pomorac, pilot, i dvojica civila, prerušenih u katoličke sveštenike. Oružani napad na Tita i njegovu pratnju planirali su 25. marta 1953. u Beogradu, neposredno posle povratka iz posete Velikoj Britaniji.

Strahujući od stalne pretnje likvidiranja Tita, njegovo obezbeđenje odlučilo je da maršal u prijateljsku posetu Velikoj Britaniji krene školskim brodom Galeb. Tito je sam odbio prethodne ponude Britanaca da doputuje avionom ili vojnim brodom. Taj prvi polazak u jednu zapadnu zemlju posle višegodišnje sovjetske blokade prikrivan je kao državna tajna broj jedan.

Tito se ukrcao na Galeba u Luci **Zelenika**. Niko nije znao da u stvari kreće u državničku posetu Velikoj Britaniji. Na putu prema Otranstkom moreuzu **Galebu** su se, kao obezbeđenje, pridružile tri krstarice. Pojedini obaveštajni podaci navodili su, naime, da glavna opasnost preti upravo tamo, gde su konvoj navodno vrebale sovjetske podmornice iz baze u Luci **Drač** u Albaniji. Postojala je osnovana sumnja da će izvršiti neposredni napad torpedima na **Galeba**. Zato je izabran poseban način cik-cak plovidbe jugoslovenskog konvoja kroz Otrantski moreuz. Školski brod imao je takođe dobru zaštitu. Nije bila isključena ni mogućnost da i britanska podmornica **spreči** Titovo putovanje.

Za vreme plovidbe Tito i članovi pratnje saznali su da je umro predsednik SSSR Josif Visarionovič Staljin. Odahnuli su - strah od sovjetskog atentata bar privremeno je prestao. Maršal je naredio da se razarači vrate u matičnu luku. Istovremeno je zvanično saopštena i vest da je Tito otputovao u prijateljsku posetu Velikoj Britaniji, na poziv predsednika Vlade Vinstona Čerčila.

Maršalov povratak u Jugoslaviju pratile su opsežne mere bezbednosti. Do Gibraltara **Galeb** su štitili engleski brzi torpedni čamci i vojni avioni - lovci. Očito da je takva zaštita bila neophodna, jer posle Staljinove smrti još nije postojalo potpuno poverenje u nove sovjetske vlasti. Kasnije je otkriveno da je čak i tada pripreman atentat na Tita kada se vrati u Beograd.

Posete maršala Tita Grčkoj i Turskoj proleća 1954. trebalo je da krunišu predviđenu promenu Ankarskog (balkanskog) sporazuma u trojni vojni sporazum, koji bi SFRJ na posredan način približio NATO savezu.

S obzirom na cilj posete logično se očekivalo - bar su nagoveštavali obaveštajni podaci - da se ekstremna emigracija na zapadu i istoku grozničavo priprema, posebno u Grčkoj, da izvrši atentat na Tita.

Zbog toga je putovanje u Grčku i Tursku posebno dobro obezbeđivano. Naime, najveća opasnost pretila je još od sovjetskih podmornica. Bezbednosne službe istovremeno su dojavljivale da ekstremna emigracija planira odlazak u Grčku, a takođe i Tursku. Nameravali su da izvrše atentat najpre u Turskoj, i, ako ne uspeju, zatim u Grčkoj. Situacija je bila veoma ozbiljna, jer su prvenstveno predstavnici Varšavskog pakta pokazivali naglašeno protivljenje vojnom savezu Jugoslavije sa dvema članicama NATO - Turskom i Grčkom.

Tito je sa pratnjom otputovao iz Beograda 7. aprila 1954. i preko Zagreba stigao u Split gde se ukrcao u **Galeba**. Zbog prisustva sovjetskih podmornica u Draču ponovljena je ranije oprobana cik-cak plovidba kroz Otrantski moreuz. Poseta Turskoj počela je 12. aprila 1954. Iako su pripadnici ekstremne emigracije organizovali više javnih ispada i pretnji, do atentata nije došlo.

U Grčku je nekoliko dana pre nego što je Tito doputovao tamo stigla specijalna prethodnica, koju su sačuvali predstavnici bezbednosnih službi. Uspostavili su zvanične kontakte sa svojim kolegama Grcima. Prvi izveštaji upozoravali su na ozbiljne namere dve emigrantske grupe (albanske i kominformovske). Grčka služba bezbednosti i policija uhapsili su, naime, nekoliko članova emigrantskih grupa, a kod kominformovaca našli su čak dve radio-stanice. Najopasnija je bila albanska emigrantska grupa, koja je došla iz zapadne Evrope, naoružana američkim oružjem, a obučavala ju je Sovjetska obaveštajna služba.
Ekstremne emigrantske organizacije na zapadu i istoku poslale su u Grčku takođe više grupa i pojedinaca.

MINIRANA PRUGA
KASNO noću 22. oktobra 1946. grupa ustaša preobučena u uniforme železničara minirala je više od sto metara pruge između Ogulina i Oštarija, kojom je sledećeg dana trebalo Plavim vozom Tito da doputuje u Rijeku. Velika količina eksploziva na više mesta trase u ravnici, gde vozovi uobičajeno povećavaju brzinu, raznela bi čitavu kompoziciju. **Štab** diverzanata, koje je predvodio bivši ustaški oficir Roko Tomić, nalazio se u kraškoj pećini blizu Ogulina. Tamo je bilo i skrovište eksploziva i opreme.

Jugoslovenske civilne i vojne obaveštajne službe na terenu otkrile su pripremu atentata nekoliko dana pre Titovog putovanja. Aktivirali su svoje **pozicije** i posebno detaljno **pokrili** operativno sumnjive osobe, prvenstveno one povezane sa inostranstvom i ekstremnom emigracijom. Te večeri kada su prerušene ustaše demontirale prugu i postavljale eksploziv, jugoslovenski bezbednosni organi započeli su akciju neutralisanja. Čitava grupa, oko dvadesetak ustaša i veći broj njihovih saradnika, u širokoj okolini uhapšeni su odmah po **miniranju pruge**, o čemu javnost, naravno, nije obaveštena.

(NASTAVLJA SE)