Na meti “turista”

MEĐU mnogobrojnim grupama emigranata i pojedincima kojima je Tito bio stalna meta u Grčku su prispele takođe jedna iz Albanije - Muharem Barjaktari i Xafer Deva, a druga iz Belgije. NJenim delovanjem koordinirao je već poznati sovjetski stručnjak za atentate Afanazij Jefimov iz Beča. Saznalo se čak da planira atentat na Tita u Atini, dok bude razgledao Zevsov hram. Zato su jugoslovenski “turisti” pravovremeno “okupirali” Akropolj.
Još za vreme priprema državne i prijateljske posete maršala Tita Indiji i Burmi obaveštajne informacije upozoravale su na opasnost od pokušaja atentata. Terorističke grupe kojima su se izjalovili planovi za njegovo likvidiranje u Grčkoj i Turskoj usmerili su se ka Indiji i Burmi.
Pošto je protokol predviđao desetodnevni boravak u obe države, prvenstveno zbog lova, pitanje bezbednosti izbilo je u prvi plan. I sam Tito angažovao se oko toga. Na put je krenuo “Galebom”, u pratnji dva razarača. Zahtevao je da kroz Indiju i Burmu putuje pretežno avionom ili automobilom iz bezbednosnih razloga. Teretni brod “Dinara” prevezao je u Indiju blindirani automobil marke “pakard”. Pripremljen je takođe jedan od aviona, C-47 ili DC-6b. Sam Tito naručio je najmanje osam pancira.
Pre odlaska državne delegacije, na čelu sa maršalom, u Indiju i Burmu su otputovale dve ekipe funkcionera službi bezbednosti i diplomata. U dogovoru sa domaćinima odredili su sve moguće varijante Titovog boravka tamo i obezbeđenja. Tek nakon njih avionima su stigle grupe iskusnih operativaca Udbe, prerušene u turiste, trgovce i slično. Teretnim brodom doplovila je još dodatna formacija gardijskih oficira. Naravno, u civilu, zadužena za njegovu neposrednu fizičku zaštitu na određenim mestima.
Ni tada sa Titom nije otputovala supruga Jovanka. General Žeželj to obrazlaže objašnjenjem da je u Jovankinom kabinetu bio čelični orman u kojem je Tito čuvao najpoverljivije dokumente. Ključ je imala jedino Jovanka, odnosno znala je gde je sakriven. Ponekad je maršal tražio kopiju nekog značajnog ili potrebnog mu dokumenta, što je odmah mogla da mu pripremi samo Jovanka, i pošalje posebnim avionom ili javi šifrom.
Jugoslovenske službe bezbednosti pre putovanja su došle do podataka da se nekoliko grupa atentatora u režiji sovjetske obaveštajne službe, pripremaju u Belgiji i Francuskoj za atentat na Tita u Indiji ili Burmi. “Opremljeni” su bili zapadnim oružjem, da bi se tako krivica prebacila na neku od zapadnih zemalja. Treća grupa, koju su sačinjavali albanski emigranti, trebalo je da krene iz Italije.
Tito je odlučio da se “Galeb” usidri u Adenskom zalivu, jer mu je britanski guverner obećao da će se pobrinuti za obezbeđenje. Čamci adenske policije cele noći su patrolirali oko “Galeba”, a ljudi žabe nadzirali su sve pristupe brodu. Atentat je ipak pokušala grupa Albanaca, koja je doputovala u Aden sa italijanskim pasošima. Predstavljali su se kao turisti i bavili podvodnim “aktivnostima”. Detalji su ostali nepoznati. Zabeležio ih je u svom dnevniku general Žeželj, ali je neko od pripadnika bezbednosne službe JNA ili Udbe istrgnuo kasnije bar pet listova sa opisom propalog atentata.
Upravo zbog toga brod “Galeb” od Adena do Bombaja pratila su tri indijska razarača. Začuđeni takvim obezbeđenjem, indijske službe zahtevale su da se broj jugoslovenskog obezbeđenja smanji na razumnu meru; jer je u raznim ekipama bilo više od 1.000 osoba. Ostao je, međutim, da važi Rankovićev “model” takozvane “bataljonske pratnje”. Živi krug većeg broja bezbednjaka oko Tita.
Iznenađenje se, međutim, dogodilo na povratku u Jugoslaviju. Pokraj Malinske, na otoku Krk, primećena je morska mina. “Galeb” je munjevito promenio pravac plovidbe. Radilo se o mini koju je neka inostrana lađa namerno spustila u more upravo na kraju “Galebovog” plovnog puta, kada uobičajeno popušta i najstroža bezbednosna disciplina.
Poučen lošim iskustvom sa Sovjetima Tito je opravdano lično vodio opsežne i temeljite pripreme obezbeđenja svoje posete Moskvi 1956. Takvu odluku podsticalo je znatno nepoverenje u organe bezbednosti, Maršalat i pripadnike počasnog bataljona garde.
NJegovo prvo pravilo glasilo je: ne putovati avionom u SSSR. Nije bilo moguće ni “plavim vozom”, zbog tehničkih razlika među jugoslovenskim i sovjetskim prugama. Nisu izostale ni ideje da se izradi novi plavi voz, samo za uslove u SSSR. Odustali su od te zamisli i odlučili da do granice SSSR maršal i pratnja putuju “plavim vozom”, a zatim sovjetskim.
Iako su se bezbednosne službe domaćina trudile da na sve načine uvere goste u potpunu sigurnost jugoslovenska prethodnica ozbiljno je upozoravala, naročito na informbiroovce koji nisu bili ni pod kakvim nadzorom.
I zaista. Tito je u Moskvi iznenada poželeo da svrati u neku poslastičarnicu gde je davne 1936. odlazio na sladoled. Hruščov se odmah složio. Maršal je pozvao i šefa svog obezbeđenja Žeželja, zahtevajući da za “izlet” ne smeju saznati jugoslovenski organi bezbednosti, jer se ne bi složili. Žeželj se složio, ali je postupio u interesu maršalove sigurnosti. Naredio je “pratnju iz daljine”. Kada su Tito, Hruščov i Žeželj ušli u poslastičarnicu Žeželj je na galeriji opazio dva poznata lica - inforbiroovske emigrante Popivodu i Golubovića, nekadašnjeg ambasadora Jugoslavije u Rumuniji. Pred pobesnelim Žeželjem skočili su kroz prozor sa prvog sprata. Naši bezbednjaci bili su isuviše daleko da shvate šta se dešava.

TITO OPTUŽIO HEBRANGA

TITO je u razgovoru sa Kopiničem na ostrvu Vanga 1979. tvrdio da je o mestu gde su se nalazili VŠ i on, Nemce i ustaše obavestio verovatno Andrija Hebrang, posredstvom svog radio telegrafiste Čačića ili kurira Frajtića. Titova tvrdnja, ističe Kranjc, sasvim je verovatna, jer su u Glavnom štabu NOV Hrvatske imali te podatke.
(NASTAVLJA SE)