Šifra: **Potopiti brod**

Piše: Marijan Kranjc
AMERIKANCI mnogo godina nisu razumeli Titovu politiku, stalno strahujući da je, u stvari, **trojanski konj** kojeg im podmeće Staljin. Veoma teško su se odlučivali za puno poverenje iako su pojedini američki diplomati tvrdili da se Tito konačno opredelio za zapadnu politiku. Na osnovu toga sklopljen je i Balkanski pakt između Jugoslavije i dve članice Nato saveza - Grčke i Turske. Prema pojedinim ocenama Amerika je kasnije uložila u ideju **titoizma**, odnosno pomoć Jugoslaviji, najmanje 100 milijardi dolara.

Pripreme za Titovu zvaničnu posetu Americi izazvale su mnogobrojne proteste, ne samo u javnosti, nego i u Kongresu SAD. Očigledno se radilo o organizovanoj kampanji reakcionarnih snaga, naročito kada je predsednik SAD Dvajt Ajzenhauer javno proglasio Tita za jednog od najvećih heroja 2. svetskog rata. U takvoj atmosferi jugoslovenska strana je odlučila da je najbolje rešenje, u stvari, odlaganje posete; što je najviše obradovalo službe bezbednosti obe države. Strahovali su od nemilih događaja, koji su realno pretili. Kasnije se ispostavilo da su njihove ocene bile sasvim tačne.

Ekstremna emigracija imala je, naime, u Americi, zbog slobode izražavanja i kretanja, potpuno odrešene ruke za planiranje i pripremu atentata na Tita.

Otkazivanja zvanične posete bilo je za američku javnost pravi šok. A i dobar pouk za buduće posete.

Atentat pod šifrom **Potopiti brod i sve putnike** zajedno su organizovali britanska i američka obaveštajna služba, a trebalo je da ga izvrši italijanska.

Zapadnim političarima sve je više smetala politika nesvrstanosti čiji je lider bio upravo Tito. Naročito su se plašili njegovog zbližavanja sa tadašnjim predsednikom Egipta Naserom, koji je na proleće 1957. doputovao školskim brodom egipatske vojne mornarice u prijateljsku posetu Titu.

Zapadni centri političke i vojno-strateške moći odlučli su da odjednom uklone obojicu, potapanjem broda kojim će ploviti Naser i Tito sa porodicama. Glavni zadatak atentatora preuzeli su Italijani. Planirali su da dve njihove podmornice ilegalno uplove u jugoslovenske teritorijalne vode i torpeduju egipatski vojni brod **Al Huriju**.

Za britansko-američke i namere Italijana saznali su sovjetski obaveštajci, posredstvom svoje čuvene **četvorke** u vrhu britanske obaveštajne službe. Sovjetski ambasador u Beogradu tražio je hitan prijem kod Tita. Saopštio mu je da će dve nepoznate podmornice čekati u zasedi i torpedovati **Al Huriju** kada krene iz Jugoslavije.

Tito i Naser odmah su promenili plan posete. Naser se sovjetskim avionom vratio u Egipat, a Tito je naredio jedinicama Jugoslovenske ratne mornarice da zarobe **neidentifikovane** podmornice. One su se, naravno, već povukle iz jugoslovenskog mora.

Verovatno su planeri likvidiranja vodećih ljudi Pokreta nesvrstanih, kao i dobrovoljni nesuđeni **operativci** Italijani, postavljali sebi dugo vremena pitanje kako su jugoslovenske službe otkrile njihove namere.

Titova poseta Indoneziji, Burmi, Cejlonu, Indiji, Egiptu i Siriji, od decembra 1958. do februara 1959, protekla je uz pooštrene mere bezbednosti zbog upozorenja koje je stiglo iz italijanskih izvora. Diplomatskom poštom, posredstvom vojnog atašea, jula 1958, upućena je strogo poverljiva depeša da grupa jugoslovenskih političkih emigranata u Bernu još od 1948. planira atentat na Tita. Bezbednosne službe započele su akciju pod nazivom **Robin**, sa ciljem da **pokriju** sve sumnjive emigrante u državama planirane Titove misije - Pakistanu, Jemenu, Iraku, Siriji, Indoneziji, Indiji, Burmi, Cejlonu, Sudanu, Etiopiji i Egiptu.

Školski brod **Galeb**, kojim je maršal krenuo na put, pratili su razarač **Split** i teretni brod **Lovćen**, pod čijom palubom je skrivano 600 tona oružja za alžirsku oslobodilačku armiju.

Istovremeno kad i konvoj sa jugoslovenskom državnom delegacijom, prema Cejlonu je otputovao iz Londona svojim brodom - emigrant Vane Ivanović. Sa njime je bilo 13 jugoslovenskih emigranata, većinom iz okoline Zadra. Titovo obezbeđenje prozrelo je namere Ivanovićeve **ekipe** i uspelo da izdejstvuje od cejlonskih vlasti zabranu njihovog iskrcavanja. Maršalovo obezbeđenje saznalo je takođe da su iz Damaska stigli u Bejrut, 14. decembra, poznati emigranti Junus Zupčević i Salih Bešović, istog dana su se vratili.

Pre završetka Titove posete Indoneziji iz Burme je usledila dojava o zagonetnom Rusu koji tamo već šest meseci proučava istoriju Burme. Deset dana boravio je i kod jugoslovenskih stručnjaka usred burmanske džungle; gde se takođe pojavio emigrant Meho Kurtović. Za njega se znalo da je povezan sa sovjetskom obaveštajnom službom. Kasnije su se tamo obrele još dve Ruskinje. Jugoslovenski organi bezbednosti ubrzo su ih izolovali, strahujući od mogućih pokušaja likvidiranja Tita za vreme lova koji je bio planiran upravo u tom delu burmanske džungle.

KOJIM PUTEM...
IZ Pariza je došlo upozorenje da se šef obaveštajnog servisa bivšeg jugoslovenskog kralja u Kairu, potpukovnik Gligorijević interesuje kojim putem će se Tito vraćati iz Indije i koje će države još posetiti. Ovaj, inače poznati engleski agent, navodi takođe depeša, **misli da bi trebalo nešto učiniti za organizovanje atentata na Tita; što bi izazvalo nemire u Jugoslaviji i ubrzalo vraćanje emigranata u domovinu. Od pripadnika četničke terorističke organizacije Tenak zahtevao je prikupljanje podataka o detaljima predsednikovog putovanja.**

Zbog opasnosti od više inostranih obaveštajnih službi u Jemenu maršal je odložio posetu toj državi.
(Nastavlja se)