Broza spasli mornari

Piše: Marijan Kranjc
NAKON poseta Indoneziji, Burmi, Indiji i Cejlonu Tito je šefu svog obezbeđenja generalu Žeželju rekao da smatra da su izveštaji jugoslovenskih bezbednosnih službi sa nizom upozorenja verovatno bili preterani; jer se nije dogodilo ništa posebno. Žeželj je ponovio svoje uverenje da je briga o Titovoj bezbednosti pojačana na osnovu podataka o namerama emigrantskih i drugih antijugoslovenskih krugova.
Kritiku je, kako se kasnije saznalo, u stvari podstakla Jovanka, zamerivši zbog odluke da se Tito u Burmi vozi blindiranim, zatvorenim automobilom i slično. Maršal je na kraju ipak prihvatio kao opravdane sve preduzete mere; a Jovankine primedbe shvaćene su i bile početak njenog uplitanja takođe u rad Bezbednosne službe JNA i Žeželja.
Jovanka je imala dobro sećanje, pa je Žeželj uskoro optužen za saradnju sa inostranom, sovjetskom obaveštajnom službom, pa je morao da napusti Tita!
Septembra 1960. Tito je doputovao u NJujork na 15. zasedanje Generalne skupštine OUN. Dnevni red trebao je da obuhvati prvenstveno tada veoma aktuelne odnose između SAD i SSSR-a, kao i probleme pokreta nesvrstanih zemalja. Očekivala se takođe rasprava o posledicama rušenja špijunskog aviona U-2, iznad SSSR i mogućnosti američke intervencije na Kubi.
Ka NJujorku je maršal krenuo iz Francuske putničkim brodom **Kvin Elizabet**, gde je stigao preko Italije **plavim vozom**. Službe bezbednosti neutralizovale su sve planove emigranata u Italiji i Francuskoj. Između ostalog je otkriveno da je čuveni ustaša Maks Luburić planirao da tada lično izvrši atentat na maršala Tita.
Samo u Italiji železničku prugu kojom je prošao **plavi voz** štitile su dve dvizije vojnika i starešina, dok je kroz Francusku često menjan pravac putovanja pa se nikada nije znalo koja stanica je stvarno odredište.
Istovremeno kada i Tito, brodom **Kvin Elizabet** putovao je tadašnji predsednik Vlade Albanije Mehmed Šehu sa svojim obezbeđenjem; zbog čega je Žeželj udvostručio predostrožnost.
Glavne teškoće očekivane su u Americi, gde su vođe četničke i ustaške emigracije pripremale svoje akcije. Prvenstveno legalne demonstracije. Četničke emigrante predvodio je predsednik Srpske narodne odbrane, poznati četnički pop Momčilo Đujić. Zadatak da izvrši atentat preuzeo je Dragiša Kašiković. On je 1957. emigrirao u SAD, i odmah se pridružio organizaciji četnika.
Emigranti su počeli demonstracije dva dana pre Titovog dolaska u NJujork. Napetost pred jugoslovenskim konzulatom zaoštrila se 23. septembra 1960. Da bi ublažio pritisak mase Žeželj je pozvao u pomoć oko 60 naših mornara sa dva trgovačka broda - Srbije i Bleda. Stigli su i članovi folklorne grupe Branko Krsmanović, koji su tada bili na turneji u SAD. Protesti emigranata dostigli su vrhunac sledećeg dana. Šefovima američke policije Titovo obezbeđenje prenelo je informacije o planovima emigranata: osim atentata na Tita nameravali su da likvidiraju ministra inostranih poslova Koču Popovića i ambasadora Jugoslavije u SAD Dobrivoja Vidića.
Jugoslovenske službe saznale su za te i druge iz razgovora policajaca, jer im je jedan od šefova njujorške policije **pozajmio** svoju radio-stanicu. Kada su Amerikanci **čuli** preko mikrofona tajno postavljenih u jugoslovenskom konzulatu da više stotina mornara sa trgovačkih brodova SFRJ pristižu u pomoć Titovom obezbeđenju zatvorili su im put i sve ih vratili na brodove. Zaplenili su čitav mali arsenal raznog **naoružanja** - metalne palice, boksere i poneki pištolj.
Zbog napete situacije ispred konzulata, gde su se demonstracije nastavljale i zaoštravale služba Titove bezbednosti izabrala je novu taktiku. Uputili su hitan zahtev u Beograd da bez čekanja privedu i zatvore članove porodica učesnika u demonstracijama u NJujorku. Ubrzo su demonstrantima u SAD počeli da stižu telegrami i poruke telefonom ko je sve dospeo u zatvor. Tako je bunt emigranata pred konzulatom SFRJ počeo postepeno da slabi. Istovremeno su oko konzulata i jugoslovenske misije u OUN počeli da se okupljaju naši mornari u znak podrške Titu. Organizovali su prave manifestacije pozdrava. Amerikanci nešto slično nikada nisu videli.
Tito se vratio u Jugoslaviju italijanskim putničkim brodom **Leonardo da Vinči**. Na dokovima njujorškog pristaništa mnogobrojni emigranti ispraćali su ga pretnjama da će ga **njihovi dočekati u Italiji**. Planirano je da se maršal iskrca u Napulju, i nastavi put kroz Italiju automobilom i vozom. Međutim, tik pred uplovljavanjem u napuljsku luku stigao je poverljivi telegram da lider fašističke omladine Italije Andersen, zajedno sa Istrakuzima, Italijanima prognanim iz Istre, uz pomoć emigranata na čelu sa sveštenikom Krunoslavom Draganićem, priprema masovne demonstracije u pristaništu Napulj i duž trase Titovog putovanja. Plan načina povratka u Jugoslaviju odmah je promenjen. Maršal je sa napuljskog aerodroma odleteo našim vojnim avionom. Sleteo je u Zemunu. Gotovo skriveno, naravno bez svečanog prijema i uobičajenog mitinga.

UBIJEN EMIGRANT
KADA je grupa emigranata za vreme demonstracija u NJujorku pokušala da ubaci u tamošnji jugoslovenski konzulat dvojicu **električara** obezbeđenje je zahtevalo pregled metalne kutije sa električarskim alatom. Odbili su, jer su tamo skrivali razmontirane pištolje. Došlo je do koškanja i tuče. Jedan od jugoslovenskih mornara u tom je obračunu ubio ustaškog emigranta Ivana Pintarića. Kasnije su predstavnici Jugoslavije jedva uspeli da ga oslobode iz zatvora, iako je general Žeželj bez oklevanja platio za njega kauciju 10.500 dolara.

(NASTAVLJA SE)