Veliki redovno izveštavaju

Piše: Nebojša Bogunović
POSMATRANO iz današnje perspektive, začuđujuće je da su događaji vezani za Prvi srpski ustanak, koji su se dešavali pre 200 godina, imali tako veliki publicitet u sredstvima javnog informisanja tadašnje Evrope. Svi veliki i uticajni evropski listovi, redovno su izveštavali svoje čitaoce o zbivanjima u Srbiji, počevši od oružanih okršaja između Srba i Turaka koji su usledili odmah posle istorijskog zbora u Orašcu, 15. februara 1804. godine, na kome je doneta odluka o dizanju ustanka, do mirovnih inicijativa, koje su dolazile sa raznih strana, a čiji je cilj bio da se ustanički požar ugasi.

Iako su se u Evropi na početku 19. veka dešavali krupni politički događaji i odvijali krvavi ratovi, vezani za Napoleonove ambicije da na Starom kontinentu nametne svoja pravila ponašanja, listovi u Nemačkoj, Austriji, Rusiji, Francuskoj i Engleskoj, koji su budno pratili ovo dešavanje, nalazili su prostor i za događaje na Balkanu, a naročito za srpsku nacionalnu revoluciju.

Veliko interesovanje, koje je onovremena štampa posvećivala nemirnim događajima u Beogradskom pašaluku, proisticalo je iz dva razloga, pred očima evropske javnosti urušivalo se moćno tursko carstvo a vinovnik tog procesa bio je, između ostalog, i mali srpski narod. Uz to, na Balkanu se dešavao sukob dve civilizacije - hrišćanske i islamske, a evropski svet je u ratu krsta i polumeseca bio na strani prvog. Informacije o događajima u Evropi i svetu su često bile neproverene i nepotpune, a u najvećem broju slučajeva objavljivane su sa velikim zakašnjenjem. To se dešavalo i sa vestima o ustanku u Srbiji, s tim što je u nekim redakcijama bila prisutna i tendencija da se na ove događaje gleda iz ugla političkih interesa zemalja u kojima su ti listovi izlazili. Treba pri tome istaći da je najobaveštenija bila bečka štampa, što je i razumljivo, jer se Austrija graničila sa onim delom Turske u kojem su izbili nemiri, pa su novinske redakcije lako dolazile do informacija vezanih za Prvi srpski ustanak.

Među najobjektivnijim su bili izveštaji o srpskoj revoluciji objavljeni u francuskim novinama, koje su uspešno odolevale pritisku tadašnjeg političkog režima, koji je bio izuzetno turkofilski.

U vezi sa istraživanjima, koja su u istorijskim arhivama u Beču, Parizu, Belrinu, Petrovgradu i Londonu obavili naši istaknuti istoričari Dragoslav Janković, Milorad Radusinović, Branko Momčilović i drugi, a koja se odnose na pisanje evropske štampe o Prvom srpskom ustanku, treba naglasiti da ona predstavljaju osnov za svaki naučni i publicistički rad o ovoj temi.

Jedna od prvih vesti o srpskom ustanku objavljena je 31. marta 1804. godine u nemačkom listu **Allgemeine Zeitung** iz Augsburga, nepunih mesec i po dana posle istorijskog zbora u Marićevića jaruzi u Orašcu. Ta vest glasi: **Nemiri, koji su izbili u Srbiji između hrišćanskih podanika i Turaka, svakodnevno se šire. Velika većina naroda beži u šumu. Prema dobijenim obaveštenjima broj srpskih ustanika je prešao 6.000, ali on raste iz dana u dan. Svi ti ljudi su dobro naoružani i snabdeveni dovoljnom količinom municije. Po svemu sudeći, oni spremaju napad na Beograd, te samo čekaju pogodan trenutak. Momentalno vlada u Srbiji jaka zima, pa i ona donekle otežava dalje ratne operacije. Srpski narod najviše mrzi beogradske dahije, koji su ih poslednjih godina strahovito ugnjetavali. Vođa ustanka je Karađorđe, vrstan organizator i hrabar vojskovođa**.

I ostali evropski listovi dali su vidan publicitet prvim izveštajima o dizanju ustanka. Tako austrijski **NJiener Zeitung**, od 28. aprila 1804. godine, na udarnom mestu objavljuje sledeću vest: **Prema izveštajima od 28. marta ove godine u Srbiji je dignut ustanak tamošnjih hrišćana protiv rušilaca mira - beogradskih dahija. Među prvima sada već ima 18.000 boraca, a uskoro će im se broj povećati na 30.000. Oni su svrstani u kompanije i bataljone, dobro su naoružani i uvežbani, nedostaje im samo artiljerija**.

SNALAŽENJE
BEZ modernih sredstava i komunikacija, u današnjem smislu te reči, bez telegrafskih i telefonskih veza, bez železnice i automobilskog saobraćaja, tadašnje redakcije su se dovijale na različite načine da dođu do ekskluzivnih vesti, najčešće objavljuju izjave i utiske retkih putnika, koji su dolazili iz ratom zahvaćenih područja.

(Nastavlja se)