Ucenom do dahija

Piše: Nebojša Bogunović
BEĆIR-PAŠINA mirovna misija, kao i mnoge druge pre toga, završila se bezuspešno. Srpske ustaničke vođe bile su razočarane, i svoje nezadovoljstvo javno su iskazivale. **NJienen Zeitung** je to prokomentarisao na sledeći način:

**21. oktobra (1804) izišao je iz beogradske tvrđave, uz gruvanje topova Bećir-paša sa svojom pratnjom od nekih 300 vojnika, i uputio se prema Bosni. Sa jednim odeljenjem ustanika pred njega je izašao srpski komandant Čarapić i neće da ga pusti dalje, dok diplomatskim pismenima ne pokaže šta je učinio u korist zemlje i njeih podanika, i da li je uspostavio opšte blagostanje, naročito zbog toga što su Srbi za boravka njegova u Beogradu podneli onolike žrtve, nikakvim zaslugama njegovim, nego iz pokornosti i ljubavi prema sultanu.

Najnoviji izveštaji iz Srbije javljaju, nastavlja list, kako sukobi prete da ponovo izbiju. Srbi kao da su se već tukli sa bosanskim trupama na Drini, nezadovoljni sa svim onim što se dogodilo, i traže da hrana paši i posadi u Beogradu ne dolazi ni sa koje strane, dok ne prođe prvo kroz njihove ruke, pošto Beograd samo od njih sme dobivati svoje izdržavanje.**

Jedini rezultat Bećir-pašine misije u Srbiji, po svemu sudeći, bio je proterivanje iz Beograda najvećih srpskih neprijatelja - dahija. Karađorđe je, međutim, bio nezadovoljan odlukom portinog izaslanika da se najistaknutije dahije - Aganlija, Kučuk Alija, Mula Jusuf i Mehmed Fočić-aga proteraju u Poreč na Dunavu. Vožd je, naime, zahtevao da se oni predaju Srbima da im oni sude za zločine koje su počinili u Beogradskom pašaluku. Pod pritiskom Karađorđa, Bećir-paša je izmenio svoju prvobitnu odluku i uputio ferman (naredbu) komandantu turske posade u utvrđenju Ada-Kale, Redžep-agi i njegovom stricu Ibrahim-agi da po prispeću ovih zlikovaca u tursko utvrđenje na Dunavu, odmah ih predaju Srbima.

Redakcija **Allgemeine Zeitunga** blagovremeno je bila obaveštena o tome, i u broju od 8. septembra iste godine objavila sledeću vest:

**Evo potvrđenih pojedinosti o tragičnom kraju beogradskih dahija. Ukrcali su se u Beogradu u tri šake sa 75 svojih pristalica, ali pošto su bili budno praćeni, morali su da iskrcaju šezdesetoricu u Borči. Tako su stigli do Nove Oršave, gde ih je primio komandant Redžep-aga. Ali 7. 8. uveče kod komandanta mesta Ibrahim-age došla su dva Turčina u pratnji dvadesetčetvorice Srba sa fermanom Bećir-paše, u kojem se kaže da četvorica dahija moraju biti pogubljeni na licu mesta. Pogubljenje je obavljeno u ponoć, ali ne bez otpora. Kučuk-alija se, naime, uspešno branio sve do svitanja, i savladan je tek pošto je oborio jednog Turčina i četvoricu Srba. Dahijama su odsekli glave i poslali ih za Beograd. Milenko Stojković, jedan od srpskih starešina, bio je na čelu ove krvave egzekucije.**

Iznenađujuće je da su zapadnoevropski listovi, osim toga, bili obavešteni i o događajima o kojima ustaničke vođe nisu htele javno da govore. Tako je, na primer, i pored **zatvorenosti izvora informisanja**, pariski list **Moniteur Universel** saznao da je jedna srpska delegacija na čelu sa protom Matejom Nenadovićem boravila u Rusiji, i u broju od 26. marta 1805. godine o tome obavestio čitaoce: **Valjevski prota je... bio član deputacije koju su Srbi pre nekog vremena poslali u Sankt Peterburg. Prema njegovom izveštaju srpski deputati su dobro primljeni, ali izgleda da nisu ostvarili glavni cilj svoje misije. Prota je doneo nekoliko crkvenih ukrasa, kao i molitvenike optočene srebrom, koje su srpski izaslanici dobili na poklon od ruskog cara.**

Očigledno je da je redakcija pariskog lista bila dobro obaveštena, jer je objektivno izvestila javnost o rezultatima srpske misije u ruskoj prestonici. Naime, srpski delegati su bili, kao što je rečeno, lepo primljeni, ali osim moralne i finansijske, nisu dobili i očekivanu vojnu pomoć, jer Rusija u tom trenutku nije htela da se sukobljava sa Turskom.

Strani listovi su posebnu pažnju posvećivali ratnim operacijama u Srbiji, a naročito su ih interesovale namere ustanika u pogledu dva utvrđena grada - Beograda i Smedereva. **NJiener Zeitung** je bio među prvima koji su doneli vest o padu Smedereva i o uspostavljanju novog režima u gradu na Dunavu.

(Nastavlja se)