Vožd od - formata

Piše: Nebojša Bogunović
RUSKI listovi su dali mnogo objektivniju sliku srpskog poraza na Čegru. Oni su, naime, obavestili čitaoce o uzrocima tog poraza, izveštavajući da je **Karađorđe 8. maja 1809. javio komandantu Moldavske armije generalu Prozorovskom da je zauzeo Sjenicu, opkolio Niš i u Bosnu dopro do Srebrenice. Međutim, poraz kod Čegra i pogibija Stevana Sinđelića prinudili su Karađorđa da se povuče i skine opsadu Novog Pazara, a zamolio je Ruse da pređu Dunav i pridruže se Srbima.**
Zapažanje **Algemeine Zeitung** da je ugled Karađorđa posle oslobođenja Beograda višestruko uvećan u međunarodnoj javnosti, pokazalo se kao tačno, jer nije bilo, takoreći nijednog većeg evropskog lista, koji nije doneo bar kraći prikaz ličnosti srpskog vožda. Većina ovih listova objavila je opširne članke, ističući hrabrost i odlučnost Karađorđevu.
**Gazette de France** u broju od 25. decembra 1810. godine konstatuje da se: **Već šest godina Srbi bore za slobodu i nezavisnost protiv nadmoćnijih turskih snaga. Ta borba je za njih od najvećeg značaja. Protiv njih je više od 80.000 Turaka, uglavnom Bosanaca koji su ratnički narod. U tim okolnostima je Karađorđe Petrović pokazao veoma veliku umešnost.
NJegova vojska je imala tek 30.000 ljudi, koji su uglavnom bili pripadnici milicje i loše disciplinovani... Karađorđe bez prestanka govori Srbima da se bore za svoju zemlju, svoje žene, svoju decu i za veru svojih otaca, tako da im je posle toliko borbi i prolivene krvi ostalo samo da biraju između života i smrti, ropstva i slobode: ohrabruje ih i svojom hrabrošću. Mnogi Srbiji su zadobili velike rane, ali srpska pobeda je konačna. Turci će biti primorani da se povuku, pošto su pretrpeli mnogobrojne poraze.**
Ruski list **Vjesnik Jevropi** u januaru 1808. godine objavio je opširan članak na četiri strane pod naslovom **Đorđe Petrović Crni - vođa Srba**, u kome se između ostalog kaže: **Srbi su se pod vojskovođom Karađorđem preobrazili iz mirnog u vojnički narod. Do ustanka su Turci nekoliko puta pokušali da ubiju Karađorđa. Hrabrost i sreća su ga služili, pa je postao vođa srpskog naroda i čuje se da su ga imenovali za kneza(?). On je grub, nepismen, ali radan i pošten. Srbija mu je na srcu i dao bi život za svoj narod. Neobrazovan je, ali pronicljiv. Hladnokrvan, ne plaši se opasnosti, odluke sprovodi brzo i smelo...**
Londonski **Tajms**, koji nije iamo dovoljno pouzdanih podataka o Karađorđu, a u želji da svoje čitaoce obavesti o ličnosti vođe srpskog naroda, u članku objavljenom u broju od 6. januara 1808. godine, meša stvarne događaje sa legendom. Ovaj ugledni engleski list u svom opisu Karađorđa između ostalog kaže:
**Srbi su postali gospodari nekoliko palanki i ušančenih mesta. Priroda srpskog ustanka je bila takva da je on dobio neslućenu snagu za kratko vreme. Karađorđe je vrlo pošten i hrabar čovek, ali ipak bez vojničkog iskustva; kaže se da je čak i nepismen. Vojnu stranu ustanka vodi uglavnom Radič Petrović, nekadašnji kapetan u austrijskoj vojsci. Među starijim oficirima je i Jakov Nenadović, koji nadmašuje skoro sve ostale svojim političkim znanjem, čovečnošću i obrazovanjem.**
U stranim glasilima Karađorđe je najčešće titulisan kao general ili knez, što ukazuje da novinski izveštači nisu najbolje poznavali prilike u Srbiji, naročito u pogledu hijerarhije među ustanicima. Slično je bilo i sa prikazivanjem ustaničke vojske. Najčešće su pri tom korišćeni termini i standardi zapadnoevropskih armija, što ni u kom slučaju nije odgovaralo stvarnom stanju stvari u ustaničkoj vojsci. **Yournal des Debats**, na primer, u jednom svom izveštaju, prikazujući ustaničke jedinice, upotrebljava nazive divizija i korpus. **Srpska vojska, kaže ovaj list u broju od 17. marta 1805. godine, gotovo je u potpunosti organizovana. prve dve divizije su već stigle na odredište. Prva, kojom komanduje vožd Karađorđe, zauzela je položaj kod Valjeva, na obali Drine, a druga pod komandom Čarapića, ulogorila se pred Beogradom; trećoj, koja još nije kompletna, svakodnevno stižu pojačanja. Uopšte, svi korpusi ustanika savršeno su disciplinovani; svakodnevno vrše manevre.**
Jedna do tema koja je često bila prisutna na stranicama zapadnoevropskih listova odnosila se na rusku vojnu pomoć ustanicima, kao i boravak ruskog predstavnika Konstantina Konstatinoviča Rodofinikina u Srbiji. Ovo je bilo sasvim razumljivo, jer su se gotovo sve zapadnoevropske zemlje, a naročito Austrija i Francuska plašile uticaja tada moćne Rusije na pravoslavne narode na Balkanu.

(NASTAVLJA SE)