Dejstva sa Rusima

Piše: Nebojša Bogunović
**ALLGEMEINE Zeitung** o dolasku Rodofinikina u Srbiju obaveštava na sledeći način:

**Prema vestima iz Beograda, komandant grada Beograda Mladen Milovanović uputio je hitno kurira Karađorđu, obavestivši ga o dolasku ruskog izaslanika Rodofinikina, koji je došao u Beograd, da bi vodio pregovore sa Srbima, želeći pri tome da usmeno razgovara sa Karađorđem. Taj kurir je bio toliko brz, da je Karađorđe već 20. 8. stigao u Beograd, predavši komandu nad trupama na frontu svome zameniku. Pregovori s Rodofinikinom, započeti 20. 8. potrajali su do 25. 8 (1807). NJihov sadržaj nam nije poznat.

Ti pregovori su prema vestima **Pressburger Zeitunga** ponovo usmerili interes evropske javnosti na srpski problem, te o njemu požunski izdavač kaže uz ostalo i ovo: **Prema vestima iz Beograda, Srbiju će zauzeti jedna njima sklona velesila (misli se na Rusiju - pr. aut.) Prema drugim informacijama, trebalo bi da ta pokrajina postane samostalna kneževina, koja bi imala na čelu svoga kneza. Sve te vesti su zasada još dosta nepoduzdane.**

Od 1807. godine pažnja evropske javnosti bila je uglavnom koncentrisana na zajednička dejstva ruske armije i srpskih ustanika, koja su se odvijala na desnoj obali Dunava. U vezi sa tim treba naglasiti da su pojedini listovi izražavali strah da bi Rusija uz pomoć Srba mogla da se infiltrira na Balkan, što bi joj kasnije pomoglo da lako zauzme Carigrad, viševekovnu težnju ruskih careva.

**Wienen Zeitung** u broju od 20. jula 1807. godine donosi vest da su Rusi i Srbi ostvarili dve značajne pobede kod Štubika i Malajnice i u vezi sa tim kaže da je:

**25. juna prešlo jako odeljenje ustanika srpskih, u zajednici s jednim odredom ruskih trupa, preko Dunava, te je kod Štubika opkolilo sa više strana Gušanca Aliju, koji se tu ulogorio. Mula-paša od Vidina potekao mu je u pomoć, ali je 1. jula kod sela Malajnice potpuno potučen od Srbijanaca i Rusa, koji su mu pošli u susret, te se morao povući.**

O zajedničkim operacijama srpske i ruske vojske na Dunavu najobaveštenija je bila petrogradska štampa, što je i razumljivo, jer je dobijala informacije sa izvora, odnosno iz štaba ruske armije u Bukureštu. Ruski novinari su, između ostalog, saznali za Karađorđevo nezadovoljstvo zbog nedovoljnog broja ruskih trupa, poslatih Srbima u pomoć, kao i za njegov gnev zbog prekida zajedničkih operacija protiv Turaka, do koga je došlo posle sklapanja tilzitskog mira između ruskog cara Aleksandra Prvog i Napoleona, po kome su Rusi bili dužni da prekinu sve ratne operacije protiv Turaka.

Ugledne **Sanktpeterburskie vedomosti** u broju od 10. maja 1807. godine pišu da **je ruski komandant Miheljson javio srpskom voždu da ga je ruski car Aleksandar Prvi nagradio mačem sa natpisom **zaštitniku vere i otadžbine**. Karađorđe je 11. juna 1807. godine prešao Dunav i sreo se s Rusima, ali je bio razočaran ruskim odredom, jačine 1.000 ljudi, pod komandom general-majora Isajeva, nadajući se korpusu od 4.000 Rusa.

Pobeda Srba i Rusa kod Malajnice i Štubika osokolila je Karađorđa i učvrstile srpsko-ruski savez. Karađorđe je zatražio rusko pokroviteljstvo i zaštitu ruskog cara za sva vremena. Tilzitski mir između Francuske i Rusije uznemirio je, međutim, Karađorđa, a kružile su glasine da će Turska zbog dugova prodati Bosnu i Srbiju Austriji. Uz to, primirje s Turcima nateralo je Ruse u leto 1807. da povuku mali odred Isajeva iz Srbije, što je izazvalo Karađorđev gnev.

Ponovni prelazak Rusa preko Dunava, koji je usledio posle prekida primirja u junu 1810. godine, kao i obnavljanje zajedničkih srpsko-ruskih dejstava protiv Turaka, uznemirili su pojedine evropske političke krugove, naročito one u Austriji, koji su se, između ostalog, plašili dolaska ruskih trupa na austrijsku granicu. Zbog toga u pojedinim austrijskim listovima preovlađuju neobjektivne i zlonamerne informacije, koje imaju za cilj da omalovaže ruski doprinos borbi srpskog naroda za oslobođenje od turskog ropstva, a da istovremeno prikažu navodno nezadovoljstvo Srba ruskim doprinosom njihovoj borbi za oslobođenje.

**Wiener Zeitung** koji je do tada dosta objektivno pisao o Prvom srpskom ustanku, sada zbog promenjenih političkih okolnosti, nastoji da rusko-srpsku saradnju prikaže u krivom svetlu. U broju od 28. aprila 1810. godine, nekoliko dana pre otpočinjanja zajedničkih rusko-srpskih operacija protiv Turaka, ovaj bečki list tendenciozno konstatuje da se **general Bagration nada povoljnom uspehu zbog sjedinjenja svojih trupa sa Srbima; ali je narod ovaj sit i presit dosadašnjeg anarhičnog stanja, te će svakako biti vrlo oprezan**.

(Nastavlja se)