Slom oružanog otpora

Piše: Nebojša Bogunović
DRUGI, takođe važan, događaj, osnivanje prve visokoškolske ustanove u Srbiji - Velike škole, koja je otvorena 12. septembra 1808. godine, privukao je pažnju evropskih listova: u jednom novinskom izveštaju se kaže da je **Karađorđe izdao nalog, da se posveti pažnja kulturnom i prosvetnom uzdizanju srpskog naroda. U tu svrhu osnovana je u Beogradu jedna nova školska ustanova, o kojoj **Pressburger Zeitung** donosi sledeće informacije:

**Postoji u Beogradu novoosnovana škola, koja radi pod rukovodstvom Dositeja Obradovića. Škola je vrlo dobro uređena, i prema jednom nalogu srpskog senata, treba otvoriti slične škole i u ostalim manjim mestima Srbije, što bi podiglo kulturu i prosvetu kod naroda.**

Kao što su vesti o dizanju srpske revolucije dobile zapažen prostor u evropskim listovima, tako je i poraz ustanka propraćen sa velikim brojem informacija, izveštaja i komentara. U prvi plan novinskih rubrika izbile su vesti o uzrocima srpskog poraza.

Kao najpresudniji uzrok za slom srpskog oružanog otpora protiv Turaka, navedena je međunarodna situacija, odnosno brzi prodor Napoleonovih trupa u Rusiju, koji je uzrokovao dezangažovanje ruskih vojnih snaga na ostalim frontovima, uključujući i front u Srbiji, kako bi se svi ruski vojni potencijali koncentrisali na odbranu Moskve. Iz tog razloga, kao što je poznato, Rusi su sa Portom 1812. godine sklopili Bukureštanski mir, čija se 8. tačka odnosila na Srbiju.

Karađorđe je bio nezadovoljan odredbama Bukureštanskog mira koje su se odnosile na Srbiju, jer, po njegovom mišljenju, ovaj dokument je anulirao rezultate dotadašnje srpske borbe. Radi toga se nije odazvao na poziv ruskog komandanta Dunavske armije da dođe u njihov štab u Bukureštu.

**Wiener Zeitung** u vezi sa tim kaže: **Prema glasovima iz Beograda, vrhovni vožd Srbije Đorđe Petrović (Crni Đorđe) pozvan je od ruskog glavnokomandujućeg, generala Kutuzova (treba admirala Čičagova - pr. aut) da dođe u Bukurešt na kongres za mir, ali on taj poziv nije prihvatio, nego je naredio Praviteljstvujuščem sovjetu da umesto njega pošalje komandante Jakova Nenadovića i Simu Markovića, s jednim sekretarom. Oni su 22. decembra 1812. pošli svrativši prvo u Topolu, da dobiju od vrhovnog upravitelja instrukcije, a zatim nastavili ka Bukureštu.**

Pošto ustaničke vođe, kao što je poznato, nisu i pored upornog insistiranja Rusa prihvatile Bukureštanski mir, srpsko-turske borbe su nastavljene, ali ovoga puta vojna nadmoć je bila na strani Turaka, o čemu svedoče mnogobrojni napisi u evropskoj štampi. Prva vest koja ukazuje da se Porta ozbiljno vojno pripremila da pregazi Srbiju, objavljena je 26. avgusta 1813. godine u **Wiener Zeitungu** iz koje se vidi da je Sultan za komandanta turske ekspedicione armije postavio velikog vezira (predsednika vlade) Huršid-pašu.

Truci su Srbiju napali iz tri pravca: sa Timoka, Morave i sa Drine. Turskom istočnom vojskom komandovao je, kao što je rečeno, Huršid paša, što potvrđuje i vest objavljena 6. oktobra 1813. godine u **Journal de l* Empire**. U njoj se kaže:

**Veliki vezir upravlja iz Vidina svim operacijama turske vojske, koja se sada koncentrisala između Timoka i Morave, odnosno u okolini Aleksinca. Korpus od 30.000 Albanaca kojim komanduje janjinski paša, čini predstražu. Sredinom prošlog meseca veliki vezir je obišao sve turske logore i upoznao se sa položajem Srba. NJegov dolazak i okupljanje tako značajnih snaga izazvali su zabrinutost u Srbiji.**

Izveštavajući o napredovanju turske vojske na istočnom pravcu **Gazette de France** zapaža:

**Otpor Srba počinje da slabi, naročito otkako su Turci zauzeli njihov utvrđeni logor na Moravi. Ovaj logor je okružen i osvojen u napadu. Srbi koji su uspeli da se izbave potražili su spas u bekstvu: neki su pobegli u srpske planine i šume, drugi na austrijsku teritoriju... očaj i malodušnost vladaju u celoj Srbiji, paničan strah se raširio u svim glavama: svi koji nisu uspeli da se po noći izvuku iz logora u Deligradu, posečeni su mačem. Srpski starešina Mladen Milovanović, koji je komandovao Deligradom, na kraju je uspeo da se izvuče, ali Redžep-aga je sa svojim korpusom prešao Moravu. Pošto nije naišao ni na kakav otpor, podelio je korpus na dva dela, od kojih je jedan krenuo na Smederevo, a drugi na Beograd**.

NASTAVLJA SE