Pamfleti protiv knjaza

Piše: Dr Novak Ražnatović
IZMEĐU dinastija nastavilo se kako je počelo sredinom DŽIDŽ veka - smenjivanje otvorenih teških svađa i tek formalnih i prividnih izmirenja. Naoko paradoksalno, ali u osnovi toga stalnog međusobnog nepoverenja i zaziranja vladajućih krugova - stajali su netaknuti bratski odnosi i istovetne težnje i interesi naroda obeju zemalja. Jedinstvo ciljeva i zadataka dalje oslobodilačke borbe bilo je u temelju neraskidivog zajedništva Crne Gore i Srbije, naravno, od stvanosti tih ciljeva i zadataka - vladajući krugovi obeju strana najmanje su mogli pobeći. Međutim, sukob interesa samih dinastija najbolje se pokazao baš prilikom nedavnog bratimljenja vladara, posete knjaza Nikole Beogradu i kralja Aleksandra Cetinju.
Nastojeći da sa Srbijom podeli **sfere upliva** u evropskoj turskoj, knjaz je na Cetinju tražio za sebe Prizren, prepuštajući kralju Aleksandru Skoplje. Kralj Aleksandar je to odlučno odbio, mada su njegovi ministri Vujić i Simić pokušavali da ga sklone da prihvati knjažev predlog. Da je kojim slučajem i postignut ovaj sporazum, ostao bi mrtvo slovo na papiru, baš kao i srpsko-bugarska **Uredba** o Makedoniji iz početka te iste (1897) godine. Iz daljeg će se pokazati zašto se između dinastija i vladajućih krugova Beograda i Cetinja nastavila svađa oko **razmeđice** u Turskoj.

LOŠ UČINAK KLEVETA
U DRUGOJ polovini 1897, na političku scenu u Srbiji ponovo je stupio bivši kralj Milan. NJegov eksponent Vladan Đorđević došao je na čelo vlade. Na zvaničnoj relaciji nastupio je period najgorih odnosa između Srbije i Crne Gore. Između ostalog, srpska vlada je uskoro ukinula dozvole za useljavanje Crnogoraca u Srbiju - s obrazloženjem da više nema slobodnih zemljišnih parcela. Useljavanje se, ipak, pomalo nastavilo; dozvole su davane, ali samo onim Crnogorcima koji bi prihvatili - a pošto se za to konkretno preporuče - da će se aktivno angažovati u politici kralja Milana i Vladana Đorđevića protiv knjaza Nikole.
Period 1897-1900, poznat je i po skaradnim pamfletima adresiranim na ličnost i porodicu knjaza Nikole. Pamflete su inspirisali, podsticali i finansirali kralj Milan, Vladan Đorđević i beogradska policija. Smisao i cilj te rabote bio je u tome da se iznošenjem prljavog veša, i još više putem ogavnih izmišljotina i kleveta, nanese udarac dotadašnjem ugledu i popularnosti knjaza Nikole među Jugoslovenima, a osobito Srbima. Pogađajući, doduše, knjaza gde je bio najosetljiviji, pamfleti su zapravo daleko više kompromitovali njihove duhovne tvorce.
Vrhunac zategnutosti između dvorova i vlada Srbije i Crne Gore bilo je bezobzirno masovno proganjanje i izgonjenje Crnogoraca iz Beogarda i Srbije nakon Ivandanjskog atentata na kralja Milana 1899. godine. Uglavnom, u toj krajnje reakcionarnoj hajci Crnogorac i domaći radikalac odnosno pristalica radikalne stranke Nikole Pašića postali su sinonimi - neprijatelji krune i poretka. Osim toga, u svojoj anticrnogorskoj aktivnosti kralj Milan je u pojasu uz severnu granicu Crne Gore, u Raškoj oblasti, oko Berana, Bijelog Polja i Pljevalja, pokušao da potisne dominantni politički uticaj Crne Gore i zameni ga svojim - razdajući oružje tamošnjem srpskom stanovništvu i nameštajući učitelje iz Srbije u tim krajevima.

KONKURS ZA NOVOG KRALJA
POKUŠAVAJUĆI da svemu tome parira, knjaz Nikola je davao politički azil srbijanskim radikalima, među kojima i poznatom seljačkom tribunu Ranku Tajsiću. Radi čuvanja već stečenog premoćnog uticaja u pomenutom prigraničnom pojasu stare Raške, crngorska vlada se nije ustručavala da u suzbijanju aktivnosti kralja Milana i Vladana Đorđevića na određeni način koristi i samu tursku vlast.
Za našu temu biće od interesa jedan način reagovanja knjaza Nikole u njegovoj daljoj borbi protiv kralja Milana i uopšte dinastije Obrenovića. Reč je o jednom, rekli bismo, fantazmagoričnom knjaz-Nikolinom zagovaranju pretenzija na kraljevski presto u Beogradu. Sredinom 1898, naime, radikalska opozicija u Srbiji, na čelu sa Nikolom Pašićem i Stojanom Ribarcem, poručila je knjazu Nikoli da će uskoro nastupiti poslednji čas Obrenovića, pa da njima samo ostaje da se pobrinu za novoga **gospodara**. Emotivni i sledstveno ponekad veoma lakoverni knjaz Nikola, to je poverio ruskom poslaniku na Cetinju Konstantinu Arkadijeviču Gubastovu.
Knjaz je uveravao Gubastova da će ovoga puta - za razliku od situacije 1885-1888, kada su Pašićevi radikali i grupa crnogorskih emigranata sa vojvodom Pekom Pavlovićem pokušavali da obore kralja Milana - radikalima prići i liberali, i da u vojsci imaju dosta privrženika za prevrat. Licima koja ga žele smestiti na srpski presto već je, kaže, dostavio svoj koncept vladanja u Srbiji, i to: polazeći od vere u njegovo državničko iskustvo i patriotizam treba mu omogućiti da vlada neograničeno makar 10 godina; sačuvaće Skupštinu radi donošenja godišnjeg budžeta Kraljevine i radi savetovanja o važnijim finansijskim pitanjima.
Kao uzgredno, knjaz je napomenuo da oni koji njega pozivaju - ne žele videti na srpski presto kneza Petra Karađorđevića. Iz ovoga je bar jasno da pre svega, knjaz Nikola ne želi videti na srpski presto svoga zeta Karađorđevića. No, pre nego bi doneo konačnu odluku, knjaz želi imati o tome mišljenje i uputstvo ruskog cara i takođe ispitati kakvo je o tome mišljenja austrijski car Franjo Josif. Inače knjaz se lično nije upuštao u prepisku sa srbijanskim **patriotima**, već da je sam u oktobru (1898.) uputio u Veneciju jedno poverljivo lice da porazgovara sa **predstavnicima** Pašića i Ribarca.

MAŠTA O DESET GODINA
POSLE toga knjažev ministar inostranih dela vojvoda Gavrlo Vuković saopštio je Gubastovu kako je Pašić zaista postavljao uslove pod kojima bi pregovori mogli da otpočnu. A to su: poverenje, potpuna iskrenost i neophodnost da ga snabdeju sa 20.000-25.000 guldena. prva dva **uslova** Vuković je lako prihvatio, a za novac - obaćao je naknadu samo za putni trošak i boravak radikalskog agenta u Veneciji. Zatim je, kao **savršeno poverljivo** Vuković dodao kako je knjaz nameravao da umesto sebe za presto u Beogradu predloži jednoga od svojih sinova, ali da je od toga morao odustati zbog nepopularnosti prestolonaslednika Danila u Srbiji i maloletstva kneževića Mirka. Znači, jedini **kandidat** za srpski presto ostao bi knjaz Nikola! U našim dokumentima gubi se trag o osvim **pregovorima**, i po svoj prilici nije došlo ni do kakvog sastanka u Veneciji.
Pričanja knjaza Nikole i vojvode Gavra o tome da se knjaz u Beogradu zakralji, poslanik Gubastov je ocenio kao puka fantaziranja. Zaista zbunjuje ako je onaj dobro poznati knjaz Nikola - autokratski vladar čiji su stil i sistem vladanja značili jednu konzervativnu, ali ipak organsku adaptaciju i saživljenost sa još tako snažnim patrijarhalnim bratstveničkim i plemenskim strukturama i formama života tadašnjih Crnogoraca - mogao i pomisliti da dođe na presto Srbije, u kojoj se već, na temelju mnogo bržeg i bogatijeg razvoja tržišne privrede, sasvim učvrstio građanski ustavni poredak, sa oformljenim građanskim strankama i parlamentom - bez obzira na to što su tako rekacionarni vladari kao Milan i Aleksandar još mogli da se nameću u Srbiji. No, knjaz je, eto, maštao i o roku od 10 godina, kako bi uklonio građanski poredak u Srbiji i uveo svoju samovladu - ili onaj **unutrašnji mir**, onu bezkonfliktnost poslušnih kojom se hvalio u Crnoj Gori, a čime se ni on neće moći još tako dugo hvaliti.
(NASTAVLJA SE)