Apanaža - ruski trošak

Piše: dr Novak Ražnatović
OČIGLEDNO je, međutim, da u osnovi tako mračne i pesimističke slike o Srbiji i njenoj budućnosti knjaza Nikole, stoje njegova sujeta i strahovanje od neposrednog efekta što ruski car hoće da svoju **milost** dodeli i kralju Aleksandru. Daleko veća i bogatija Srbija, za Rusiju će, prirodno, značiti mnogo više nego mala i siromašna Crna Gora. Autokratski vladar knjaz Nikola zapravo je bežao od stvarnosti - umišljeno držeći, ili tek tako pričajući, nastojeći da nametne shvatanje kako je njegov sistem **čvrstog poretka** sinonim svakog dobra i blagodeti, a ustavni poredak sa parlamentom i strankama, kakav je bio u Srbiji, oličenje **besporetka** i svakog zla.
Stvarnost Crne Gore toga doba ogleda se pre svega u činjenici da je njen spoljni dug tada bio visok. Novi zajmovi sve teže su se nalazili, a kad bi se i dobili - trošeni su uglavnom na podmirivanje starih dugova. Naročito teško je padala prezaduženost države kod austrougarskih banaka, pa je knjaz Nikola, radi očuvanja nezavisnosti i integriteta zemlje, morao lično moliti ruskog cara da bi naredio vanrednu finansijsku intervenciju u korist Crne Gore.

KUKURUZ SIROTINJI
A KOLIKA su bila ona redovna godišnja finansijska davanja Rusije Crnoj Gori, o tome evo nešto u najgrubljim crtama: Rusija je kompletno podmirivala trošak izdržavanja crnogorskog dvora - knjaza, sinova, kćeri, itd. što je činilo oko 15 odsto državnih rashoda. Crnogorsku vojsku kompletno je izdržavala Rusija - naoružanje, oprema, bataljoni redovne vojske u Cetinju i Podgorici, itd. Jedino crnogorsko diplomatsko predstavništvo u inostranstvu - poslanstvo u Carigradu plaćala je Rusija. Dve srednje škole u Crnoj Gori, Bogoslovsko-učiteljsku i Devojački institut, takođe je izdržavala Rusija. Ruska crkva slala je Crnogorskoj mitropoliji odežde, knjige, sasude i drugo. Obaška bi godišnje iz Odese doplovio brod ili dva sa kukuruznim žitom na dar crnogorskoj sirotinji. Ali ovih godina darivano žito preuzimala je država i njome plaćala nadnice za gradnju puteva: vodonoši od četiri do sedam kilograma, minadžiji i majstoru zidaru za deset sati rada i tako dalje.
Ali svirepoj stvarnosti uprkos, knjaza Nikolu je hvatala sve veća nervoza oko normalizovanja odnosa sa Srbijom. NJegovu sujetu **jedinog vernog prijatelja Rusije**, kako se nekad izrazio car Aleksandar Drugi, sada je jako peklo to što baš otuda od njega zahtevaju inicijativu u pomenutome pravcu. **A zar moj telegram kralju Vi računate za ništa**, prebacio je knjazu Vlasavu. **I ne smatram za mnogo, jer od hlađenja odnosa sa Srbijom stradaju isključivo interesi Crne Gore kao i Crnogoraca koji žive u Srbiji**, nemilosrdno je uzvratio ruski poslanik. Novi korak treba učiniti i zato da bi se uskoro dobilo otvaranje srpske granice za useljavanje Crnogoraca, predočavao je Vlasav.
Ostajući uporan, knjaz je rekao da više neće učiniti - dok mu ne dođe srpski predstavnik na Cetinje. Vlasav, međutim, smatra da je na ovakav stav knjaza uticao prestolonaslednik Danilo, poznat kao ljuti protivnik zbliženja Crne Gore sa Srbijom, koji je upravo bio došao iz Bara. No, sledećeg puta knjaz je bio bolje raspoložen, pitajući Vlasava šta da još uradi kako bi uskoro uspostavio **diplomatske** odnose sa Srbijom, što je opet značilo da samo srbijanski predstavnik dođe na Cetinje.

BUDŽET - IZGOVOR
RUSKA vlada, međutim, posredovala je i u Beogradu. No, pre svega, na osnovu razgovora sa srpskim ministrima i prema **ličnom osvedočenju**, poslanik Čerikov nalazi za neophodno da istakne da odnosi između stanovništva Srbije i Crne Gore nisu bili ni najmanje dirnuti (zatronuti) ličnom mržnjom i nepodnošenjem **između kralja Milana i knjaza Nikole**.
Za uspostavljanje zvaničnih odnosa sa Crnom Gorom, po rečima ministra inostranih dela Mihaila Vujića, jedinu poteškoću predstavlja to što u budžet Srbije za 1901. godinu nije uneta stavka za diplomatsku misiju na Cetinju. Ali dok nastane zakonska mogućnost, na Cetinje se može uputiti zvanični predstavnik pod vidom potrebe kakvog osobitog slučaja. Inače, u Beogradu pridaju važnosti činjenici da predstavnici Srbije i Crne Gore u Carigradu već složno sarađuju u stvarima od zajedničkog interesa njihovih zemalja; po pitanju jadranske železnice koja bi trebalo da poveže Srbiju i Crnu Goru i posebno na zaštiti interesa srpskog naroda u Raškoj oblasti (novopazarski Sandžak) i Kosovu i Metohiji.
Prema ministru Vujiću, inače, glavna prepreka združenju Srbije i Crne Gore na zvaničnoj relaciji jeste Austrougarska. NJemu je **verodostojno** poznato da su odnosi Srbije i Crne Gore u ovom momentu najbolnija tačka vladajućih krugova u Beču i Budimpešti. Jer oni se nikako ne mire sa tim da je kralj Aleksandar iskliznuo ispod njihovog uticaja. Zato se kralj i uzdržavao od aktivnije spoljne politike a više se posvećivao unutrašnjim pitanjima.
Vujić se plašio da se austrougarski upravljači zbog zbliženja Beograda i Cetinja neće ustručavati od političkog i ekonomskog pritiska na Srbiju, ma koliko im za to nedostajalo pogodnijeg izgovora. Zato srpska vlada **ne zna** koliko je u sadašnjem momentu oportuno da na Cetinju ustanovi izvanrednu misiju. Stoga će ona odmah podneti Skupštini zahtev da redovnim putem odobri budžetsku stavku za misiju na Cetinju.

BLUDNICA DRAGA
U BEOGRADU misle da će već samu ovu ovu nameru na Cetinju smatrati dovoljnim dokazom prijateljskog raspoloženja kralja Aleksandra prema knjazu Nikoli. - Ne izgleda nam mnogo razložna bojazan Beograda da bi zbog vaspostavljanja srpske diplomatske misije na Cetinju Austrougarska mogla otpočeti kakav iole ozbiljniji ekonomski ili politički pritisak na Srbiju. Međutim, pošto su stvari koje se tiču onih **zajedničkih interesa** poslanici dve zemlje obavljali složeno i dobro, Beogradu, čini se, nije bilo na odmet da knjaza Nikolu još neko vreme drži u neizvesnosti.
Beograd je, inače, nameravao da uzvrati na telegram knjaza povodom smrti kralja Milana i tako učini gest dobre volje prema Crnoj Gori. Povod je trebalo da bude **srećan događaj** u porodici kralja Aleksandra, najavljen u avgustu 1900. godine i prirodno očekivan nakon devet meseci. Kum je opet trebalo da bude ruski car Nikola Drugi. Međutim, kraljica majka Natalija obavestila je Ruse da bi car mogao kumovati podmetnutom detetu. Oprezno prilazeći stvari, Rusi su u aprilu 1901. pred očekivani **porođaj** kraljice poslali lekare koji su utvrdili da kod kraljice Drage nema trudnoće.
Knjaz Nikola i njegova okolina nisu zažalili što je rečeni **gest dobre volje** kralja Aleksandra tako neslavno izostao. Porodične prilike na beogradskom dvoru bile su prava poslastica za burna zabavljanja na cetinjskom dvoru. Već od kraljeve ženidbe u odžakliji (odaja za privatne posete) se o njemu govorilo kao o idiotu, a o kraljici Dragi kao o najcrnjoj bludnici. Kada se počelo pričati o lažnoj trudnoći kraljice Drage, zadovoljstvu i podsmevanju nije bilo kraja, ne štedeći ni one reči zbog kojih je, iznevši ih u svome rečeniku, Vuk Karadžić nekada bio teško napadan. Na Cetinju se smatralo, svedoči o svemu ovome vojvoda Simo Popović, da će javna bruka sa lažnom trudnoćom kraljice Drage ubrzati pad kralja Aleksandra. Ubrzo nakon toga, radi popravke svoga rejtinga, kralj Aleksandar je sve ulagao i preduzimao da njega i kraljicu prime u zvaničnu posetu ruski car i carica. Knjaz Nikola, međutim, učiniće sve da to onemogući. No, o tome će biti reči kasnije.

(Nastavlja se)