Knjažev lični radikal

Piše: dr Novak Ražnatović
U BIZARNOJ igri sujeta dvaju vladara, to što je knjaz Nikola pustio kući srbijanskog emigranta u Crnoj Gori Ranka Tajsića bio je momenat tragikomične scene. Radikalski seljački prvak Tajsić je, bežeći od suda kralja Milana, krajem 1897. godine emigirao u Crnu Goru. Nakon svoje ženidbe, kralj Aleksandar ga je u julu 1900. pomilovao. Kada ga je knjaz Nikola u julu 1901. **blagonaklono** ispratio, Tajsić je preko Kotora optutovao za Beograd.

Prilikom polaska primetilo se da je Tajsić duševno poremećen, što je ministar inostranih djela vojvoda Gavro Vuković objasnio njegovim **dugim stranstvovanjem**. Ipak je Tajsić poneo sa sobom jedan handžar i dva revolvera sa 400 patrona. Kad je stigao u Rijeku, tamošnji srpski generalni konzul Radošević javio je svojoj vladi da je Tajsić jako uzrujan, ali ne **ozbiljno bolestan**; ipak bi, kaže, dobro bilo da ga na beogradskoj železničkoj stanici sačeka neko od njegovih rođaka.

MIRKOV MILJENIK

IZ naših dokumenata, inače, znamo da je za prvih nekoliko godina boravka na Cetinju Tajsić bio miljenik mladog knjaževića Mirka. Često bi sa njim šetao u srbijanskoj dragačevskoj nošnji, sa karakterističnim opancima i crnogorskom kapom na glavi. Pamtila se Rankova seljačka demagogija, kojom je bio dosadio i svojim drugovima radikalima. Kada bi, na primer, išao u Skupštinu, prethodno bi svoje opanke dobro zamazao u kakvom blatu ili crvenici, da se onda **po narodski** prošeta po tepisima u Narodnoj skupštini. Na Cetinju je dobijao od knjaza neku dosta skromnu pomoć za izdržavanje. Poslednje dve godine knjaževa milost se prema Ranku ohladila, pa ga je **stranstvovanje** u Crnoj Gori, prirodno, dovodilo do očajanja.

Na Cetinju se, međutim, očekivao dolazak srpskog poslanika. Tim povodom knjaz Nikola je u svojoj taštini i radi očuvanja svoga dostojanstva u narodu pustio glasove kako je on u tome popustio molbama kralja Aleksandra i njegove vlade, a nikako da se to čini na pritisak ruske vlade. Knjaževu obmanu Vlasav tumači kao pravi odraz njegovih osećanja prema Srbiji i njenome vladaru. To ne obećava iskrenost i postojanost novog zbliženja između Cetinja i Beograda. Za Vlasava je van sumnje da se prema zbliženju Rusije sa Srbijom i Bugarskom knjaz Nikola odnosi više neprijateljski nego blagonaklono.

Razdražen na Rusiju što je upravo odbila da sanira dugove Crne Gore austrougarskim bankama, knjaz Nikola počinje da se plaši od toga da Rusi mogu učvrstiti svoje veze sa Beogradom i Sofijom, te prestati da osećaju potrebu za njim, lišiti ga svoje ekskluzivne podrške i životno važne materijalne potpore, bez čega bi njegova uloga znatnog nacionalno-političkog činioca među Srbima i uopšte na Balkanu bila svedena na nulu. Knjaževina Crna Gora pri stalnom uvećavanju rashoda, osobito za dvor, **bez naše pomoći** - kaže Vlasav, ubrzo bi se našla u bezizlaznom položaju.

VEDRIJE U SRBIJI

POČETKOM oktobra 1901. godine došao je na Cetinje potpukovnik Mihailo Antonić, ali ne u svojstvu stalnog predstavnika Srbije, nego **u specijalnu misiju**. Na svečanoj audijenciji 17. oktobra knjaz Nikola mu je izjavio da sa zadovoljstvom prima pismo kralja Aleksandra, kojim ga je postavio za **naročitog poslanika kod Mene**. Kraljeva uveravanja o prijateljstvu i ljubavi prema **Meni i Crnoj Gori** u najvećoj meri ga ispunjavaju prijatnošću i zahvalnošću. **... Prirodne, u srcima našim urođene bratske veze najbolje su jemstvo trajanja i jačanja tih odnošaja**. Knjaz na kraju obećava punu gotovost svoju i svoje vlade da se olakša misija potpukovnika Antonića.

**Glas Crnogorca** se veoma opširno osvrnuo na dolazak potpukovnika Antonića. Izražavaju se zadovoljstvo i radost obnavljanjem prijateljskih odnosa **između dva srpska stožera**. Kaže se da na Cetinju nikada nije malaksavala vera u bratske odnose sa Srbijom. Posle **mračnih dana** u Srbiji se razvedrilo, **partijske strasti** su popustile i prosvećeni ljudi bez obzira na stranačku pripadnost okupljaju se **oko svoga Gospodara**. Sada će **oba srpska gospodara rame uz rame** pouzdanije i uspešnije raditi na narodnoj njivi koju im je provođenje poverilo.

**Nijedan narod nije toliko ugrožen kao srpski narod, njegovi vladaoci obnavljajući svoje bratske veze, time ispunjavaju imperativni zahtev najvišeg srpskog interesa**. Ovde se prenosi i jedan napis iz beogradskog **Dnevnika**. Tu je akcenat na kritikovanju prethodne vlade Srbije, koja je **u prijatelju i bratu gledala neprijatelja, a u neprijatelju prijatelja**. Ističući po običaju prednost svoga autokratskog režima nad onim gde vladaju **partijske strasti**, a za minule događaje pripisujući isključivu krivicu drugoj strani - tako se knjaz Nikola preko **Glasa Crnogorca** u stvari preporučuje široj srpskoj i jugoslovenskoj javnosti.

SUROVI ARBANASI

U RAZGOVORU sa Antonićem knjaz je, međutim, dao jasno razumeti šta smatra osnovnim problemom u odnosima između Crne Gore i Srbije. Ukazao je na svoju posetu Beogradu 1896. i **nezaboravne uspomene otuda**. Uvek je bio pobornik najiskrenije sloge i oduševljen za zajednički rad sa Srbijom u svim pitanjima spoljne politike. Ali, ni pri najboljoj volji to nije mogao postići, usled nestalnosti vlade u Srbiji, u kojoj su se tako često menjali politički pravci i ličnosti. Prema knjazu, i tu je zapravo poenta, zbližavanje je teško bilo postići i zbog toga što je bilo **zlih ljudi i političara** koji su smatrali da **dve srpske države i dve dinastije** ne mogu ostati jedna pored druge. **To je neistinito i fatalno mišljenje**, naglasio je knjaz Antoniću.

Više od svega i sve jače, knjaza je pritiskalo pitanje budućnosti njegove dinastije. Sa dinastijom je identifikovao i kroz nju gledao i sam opstanak Crne Gore kao države. Beograd je dobro znao za tu veliku brigu knjaza Nikole, ali se na sve to pravio nevešt. Morao je knjaz Nikola duboko osećati da ga u Beogradu u krajnjoj liniji ne drže za jednakog partnera. Ali, vezani zajedničkom nacionalnom idejom, knjaz Nikola i da je hteo nije imao kud: nužnost potpunijeg državnog i nacionalnog ostvarenja Crne Gore, što se u političkoj sferi iskazivalo kao borba za šire narodno oslobođenje i ujedinjenje, prirodno i nedostupno je upućivala knjaza Nikolu na zajednički rad sa upravljačima Srbije na svim pitanjima koja se tiču oslobodilačke borbe svih Srba i Jugoslovena.

Predan takvoj orijentaciji, knjaz Nikola je u nekim suštinskim spoljnopolitičkim opcijama bio daleko otvoreniji i radikalniji od beogradskih političara. Nastavljajući razgovor sa Antonićem, knjaz se zalagao za to da Srbija i Crna Gora rade zajednički u Turskoj, da jedinstveno nastupaju u zaštiti srpskog življa **od arbanačkih zuluma**, a to sve na način što lepšeg ophođenja sa samim Turcima. Istina je da Albanci čine velike teškoće srpskome življu, **ali bi tek prava nesreća za naše pleme bila, ako bi se uspelo da Arbanija dobije autonomiju**. Svim silama treba sprečiti da to **surovo i snažno pleme ne dođe do državnog jedinstva**, govorio je knjaz. Zato treba jedinstveno nastupati, i dobro bi bilo da poslanici Crne Gore i Srbije u Carigradu u tome smeru imaju identične instrukcije.

(NASTAVLJA SE)