Knjaz protiv kralja

Piše: dr Novak Ražnatović
PREDSEDNIK Vlade Srbije Mihailo Vujić zalagao se kod kralja Aleksandra za veće prisnost i prijateljstvo sa crnogorskim dvorom i vladom. Poznato nam je, inače, kako je Vujić prilikom posete Cetinju 1897. godine nastojao da kralja Aleksandra skloni da sa knjazom Nikolom sklopi sporazum o podeli sfera respektivnog upliva u evropskoj Turskoj. Nova Vujićeva zalaganja u tom pravcu, kralj Aleksandar je sa još većim podozrenjem odbijao. S pravom je kralj osećao da mu knjaz Nikola može da škodi.
Zaista, knjaz Nikola je koristio svaku priliku da koliko najviše može naškodi kralju Aleksandru, i to onde gde je ovaj bio najosetljiviji. Od prvog nagoveštaja, knjaz se uveliko brinuo hoće li ruski car i carica primiti u Petrogradu kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Jedno vreme se držalo da će se to ostvariti, što je srpska Vlada i objavila u Skupštini. Knjaz Nikola je preko svoje kćerke udate na ruskom dvoru knjeginje Anastazije-Stane Lajhtenberške dostavljao caru Nikolaju i carici **sve što je najružnije i najgnusnije mogao čuti i smisliti** o Aleksandru i Dragi, u cilju da ih ubedi da oni taj kraljevski par ne mogu primiti bez svoga velikog uniženja. Izgledima da bi, ipak, mogli biti primljeni, knjaz je bio osobito uznemiren.

KAKO SPREČITI POSETU
SVEDOČEĆI o tome, vojvoda Simo Popović kaže da se nekoliko puta našao ujutro kod knjaza kada je ovaj primao poštu. Brzo bi sve preturajući pregledao, pa kad ne nađe očekivano pismo pokupi sve i ogorčeno baci po stolu uzvikujući: **Čudo, nema!** Otvoreno razgovarajući o pitanju prijema Aleksandra i Drage kod cara i carice, knjaz je kategorički tvrdio da je to nemoguće. **I car i carica znaju svu njenu prošlost. Kako možeš i pomisliti da bi se carica sklonila da se zagrli sa jednom bludnicom i car da je poljubi u ruku. Ja znam pouzdano da oni neće videti Petrograda! - Čudo, Gospodaru! Draga, onakva kakva je, nije od juče, pa kako se car primi kumstva? - A što ćeš ti Rusima!? Oni nikad nijesu znali što rade. NJima je izgorio mozak od čaja i votke**, uzvratio je knjaz vojvodi Simu.
Prilikom jednog razgovora sa ruskim poslanikom Vlasovim, knjaz je pokazao veliko interesovanje za **pitanje koje ga muči**: hoće li car primiti kralja Aleksandra, hoće li to biti ubrzo i da li će sa njim ići kraljica Draga? Posle toga, posetio je Vlasova knjažević Mirko, skrenuo mu pažnju na glasove u evropskoj štampi o tome mogućem prijemu u Petrogradu, i ujedno ga molio da mu pomogne kako bi narednu zimu proveo u Petrogradu.
Zatim je knjaz Nikola dva dana uzastopce pozivao Vlasova, govorio mu kako kani poći u Petrograd da poseti svoje **avgustjejše** kćeri, i da to želi i njihova majka knjeginja Milena. Ovom prilikom, knjaz je izneo i svoje **pretkazanije**, kako se Srbija nalazi uoči **ozbiljne katastrofe**, koja mora izazvati teške posledice, a to će nastupiti najdalje do nove godine 1902. Nema govora o tome, tumači Vlasov, da knjaz rukovodi i učestvuje u kakvoj tajnoj delatnosti protiv Srbije, već da je to samo njegov **pritisak** u cilju da omete posetu kralja Aleksandra i kraljica Drage Petrogradu.

KOME SRPSKA KRUNA
ISTOM prilikom knjaz je kod Vlasova pokrenuo temu o prestolonasleđu u Srbiji. Kao, rekli bismo, manje napadno, knjaz je počeo nekako od tanjeg kraja: izrazio je mišljenje da neosporno pravo na srpski presto ima mladi sin kneza Petra Karađorđevića, Aleksandar. On bi izbor svoga unuka, po kćeri Zorki, primio sa **saosjećanjem** i ukazao mu podršku. Međutim, ako bi srpski narod poželeo da izabere knjaževa drugog sina Mirka, on bi se sa tim saglasio - ali samo pod usloom da se Mirko izričito obaveže da će se po stupanju na srpski presto odreći od svojih prava u korist starijeg - naslednika crnogorskog prestola Danila. Tako bi se po krvi i jeziku srodni narodi ujedinili pod jednim skiptrom.
Iz ovoga izveštaja Vlasova oktobra 1901. nismo baš razabrali šta znači **ujedinjenje pod jednim skiptrom**: je li nosilac tog skiptra crnogorski prestolonaslednik Danilo ili Mirko?! Uglavnom, knjaževa akcija usmerena je na to da se kralj Aleksandar i kraljica Draga ne prime na ruskom dvoru, a onda kreće sa maštanjem o prestolonasleđu u Srbiji. Kao da se knjaz Nikola uopšte nije pitao koliko bi njegova dinastija, ako bi se nekim slučajem i instalirala u Beogradu, i u kome smislu mogla ostati crnogorska, i što bi u tome slučaju ostalo od same Crne Gore kao samostalne države.
Mnogo je knjaz Nikola maštao i poetizirao, i to obično, i sve više, u tesnoj vezi sa politikom. I kada bi njegova misao uronila u kakvu osetljivu i složenu političku aferu, pamet je sve češće ustupala mesto fantazijama.

ILUZIJE STAROG KNJAZA
NAKON mesec dana, prestolonaslednik Danilo ponovo se interesovao kod Vlasova da li je odložena poseta srpskog kraljevskog para Petrogradu. Onda, koliko su tačni glasovi u evropskoj štampi o tome da li je carska vlada istakla kandidaturu knjaza Petra Karađorđevića za srpski presto. Kao i ranije, Vlasov je, kaže, izbegao da otvoreno odgovori na takva pitanja. Ali, to knjazu nije smetalo da opet pita o istom. Na drugoj strani, Mirko je dao razumeti potpukovniku Antoniću da se uskoro namerava oženiti nekom ruskom **velikom knjeginjom** i da će taj brak biti u najtešnjoj vezi sa rešavanjem pitanja prestolonasleđa u Srbiji. - Za ovakvo ponašanje knaza Mirka, tako **neiskusnog i mladog**, Vlasov okrivljuje njegovog oca knjaza Nikolu, koji se podaje iluzijama i umišljeno ih prenosi na teren ozbiljne politike.
Od dinastičkog pitanja u Srbiji, na Cetinju nisu poštedeli ni austougarskog poslanika barona Makia. Jedina ličnost **bliska** knjazu Nikoli, koju Makio sad **ne može** imenovati, dala mu je jedno kratko **iznenađujuće** obaveštenje. Rekla mu je ta ličnost da je knjaz Nikola prekino svaku komunikaciju sa svojim zetom knezom Petrom Karađorđevićem - jer da je **obavezan** da podrži kandidaturu njegova (Petrova) starijeg sina Đorđa za srpski presto.
Ako je sve istina, čudna je, dakle, knjaževa **prestolonaslednička** politika: da bi kao pretendenta eliminisao svoga zeta Petra - kod Rusa se **zalaže** za njegovog mlađeg sina Aleksandra, a kod Austrijanaca za starijeg Đorđa. Ne znajući, verovatno, šta je knjaz govorio Vlasovu, Makio je prevashodno osetio kontradiktornost u toj knježevoj poruci. Iz ovoga, i inače, austrougarskom poslaniku je jasno da knjaz Nikola ne može da napusti svoje **velikosrpske snove**.
KNJAZ Nikola vreba priliku da se otvori pitanje prestolonasleđa u Srbiji, nastojeći da tamo dovede jednoga od svojih sinova. Pri tome, ističe Makio, mora se uvek imati u vidu sklonost fantaziranju knjaza pesnika. Ipak, austrougarski poslanik nalazi za potrebno da ovo javi u Beč, jer da nije nemoguće da je sin Petra Karađorđevića **prvi ruski kandidat** za srpski presto. Na drugoj strani, rezonuje dalje Makio, moguće je da knjaz Nikola traži put i način kako da, prividno povlađujući kandidaturi jednog od Karađorđevića, stvar iskoristi za svoje lične namere. Ali, kako god bilo, knjaz pesnik je i dalje dosta dobro **opravdavao** knjaza državnika i političara.
(Nastavlja se)