Carica neće kraljicu

Piše: dr Novak Ražnatović
DO posete kralja Aleksandra i kraljice Drage ruskom dvoru, na veliko zadovoljstvo knjaza Nikole, nikako nije dolazio. Cilj i smisao te posete za kralja i kraljicu značio bi, posle svega, određenu afirmaciju i relativno učvršćenje na prestolu. U Beogradu su se trudili da se poseta ostvari što pre, juna ili jula 1901. Morali su se, međutim, zadovoljiti obećanjem poluzvaničnog, manje svečanog, prijema na Krimu, za vreme letovanja carske porodice. Zatim je ruski dvor odgovorio da to ne može biti pre septembra ili oktobra.
Docnije je poručeno Beogradu da se program jesenjih prijema odlaže za sledeću godinu. Ovo je zapravo značilo da ruski dvor ne želi da primi kralja Aleksandra i kraljicu Dragu. Ruski poslanik u Beogradu pripisao je taj obrt **neodgovornim ženskim uticajima**. A istaknuti ruski političar grof Sergej Vite zabeležio je u memoarima da su crnogorske princeze na ruskom dvoru podrobno izvestile o Draginoj prošlosti, te da se carica odlučno usprotivila da takvu ženu primi kao gošću. Ruski političari, osobito iz resora spoljnih poslova, pokušali su sve da se poseta srpskog kraljevskog para ipak ostvari, ali su ostali nemoćni da savladaju otpor carice.

NIKOLA U PETROGRADU
KADA novi srpski poslanik pukovnik Mihailo Vasić uskoro dođe na Cetinje, reći će vojvodi Simu Popoviću - ali dosta kasnije - kako je kralj Aleksandar doznao sve šta je i kako je knjaz Nikola radio protiv njega i kraljice u Petogradu. Od tada će njegova mržnja prema knjazu biti čak i veća od one pokojnog kralja Milana.
Decembra 1901. godine knjaz Nikola je posetio Petrograd i bio primljen kod cara Nikole. Glavni cilj ovog putovanja bio je u tome da se traži novac, ne bi li se Crna Gora kako oslobodila dugova i finansijskog pritiska Austro-Ugarske. Svakako, knjaz će tamo raditi što mogne da još naškodi kralju Aleksandru i kraljici Dragi. Povodom ove posete Antonić je na Cetinju ispoljavao neraspoloženje, tim više što je poseta Aleksandra i Drage Petrogradu još jednom upravo bila odložena, u stvari, konačno suspendovana. U Beogradu je postojala i bojazan da se knjaz Nikola tamo ne dotakne pitanja prestolonasleđa u Srbiji, i ne ubedi rusku vladu u kakvo svoje gledanje na to pitanje.
Neočekivano, naročiti izaslanik kralja Aleksandra potpukovnik Antonić sredinom decembra 1901. godine otišao je u Beograd na **neodređeno odsustvo**. Početkom 1902. Antonić je naimenovan za ministra vojske u srpskoj vladi. Razume se, iz Cetinja je Antonić otišao sa kvalifikacijom **milanist**.

NOVI POSLANIK
ISTO tako iznenadno, dotadašnji ministar vojske srpske vlade pukovnik Mihailo Vasić naimenovan je za naročitog izaslanika kralja Aleksandra kod knjaza Nikole. Poverljivo izveštavajući svoju vladu, austrougarski poslanik u Beogradu baron Holdern kaže da je Vasić bio obična kreatura kralja Aleksandra, bez ikakvog stvarnog oslonca u vojsci i kod političkih partija, i čovek beskrupulozan i na sve spreman. Kralj ga je morao otpustiti zbog jednog skandala: naime, prema izveštaju barona Holderna, Vasić je sa suprugom jednoga kolege ministra uhvaćen **in flagranti**. Kao eksponent kralja Aleksandra Vasić je ipak došao na pravo mesto, na Cetinje.
Povodom naimenovanja Vasića, ministar Vuković pre svega izražava radost što je Antonić tako visoko avanzovao, **iskreno** žaleći što **nas ostavlja**, ali će i pukovnik Vasić naići na istu predusretljivost, ljubav i gotovost da mu olakša obavljanje poverene mu odgovorne dužnosti.
**Primio me lepo**, kaže Vasić o privatnoj audijenciji kod knjaza. **Raspitao se o zdravlju NJihovih Veličanstava, a zatim dosta pričao o svojoj porodici, naročito sinovima Danilu i Mirku. Dotičući se spoljne politike, knjaz Nikola je osobito istakao da Austrijanci nastoje da Crnu Goru i Srbiju zavade, ali *ja vam dajem reč da više neće uspeti da nas razluče***.
Zvanična audijencija, namenjena javnosti, obilovala je uobičajenim izlivima o bratstvu, prijateljstvu, neraskidivoj vezi između **dve zemlje sestre**, itd. Knjaz je molio pukovnika Vasića da bude tumač njegovih **neizmenjivih osećanja prema kralju i kraljici**. **Ta uzajamna ljubav naša i naših domova najbolje je jemstvo čvrste i stalne, u duhu i krvi našega naroda ukorenjene veze, koja spaja bratske zemlje Srbiju i Crnu Goru. U toj vezi biće stalno rukovođeni i svi naši zajednički napori samo jednome zajedničkom cilju - **dobru i napretku dragog našeg srpskog naroda**.
Knjazu je naročito drago što je izbror za ovu misiju pao na gospodina pukovnika Vasića, poznatog kao dobrog vojnika, rodoljuba i **pouzdanika svoga Gospodara**. Kao što je iz svega jasno, ispod patriotskih fraza s obe, a osobito od crnogorske strane, duboko je vrelo nepoverenje, podozrivost i teška mržnja između cetinjskog i beogradskog dvora. Pravog, iskrenog, zbliženja između njih nije moglo biti. Ali ono dubinsko što je vezivalo Crnu Goru i Srbiju bilo je daleko postojanije od sve netrpeljivosti i mržnje između dvorova i vlada, a to su bili zaista ničim pomućeni, istorijom utemeljeni, odnosi između njihovih naroda, njihove jedinstvene nacionalnooslobodilačke težnje i zadaci. Protivrečnost ove situacije bila je u tome što su odnosi između vladara, onakvi kakvi su bili, faktički odudarali od naloga istorije odnosno stvarnosti, a sila te stvarnosti nametala se pre svega - njima - vladarima - i oni su je morali slediti.
U vremenu između dve audijencije pukovnika Vasića kod knjaza Nikole, a to je krajem februara i početkom marta 1902. ministar inostranih dela Crne Gore vojvoda Gavro Vuković pošao je u Beograd. Glavni povod ove misije bila je veridba drugog sina knjaza Nikole, knjaževića Mirka. Zbog određenih dinastičkih kombinacija koje će se vezivati za taj brak, potrebno je nešto reći o verenici i njenim roditeljima.
Buduća supruga knjaza Mirka Natalija Konstantinović kćerka je pukovnika Aleksandra Konstantinovića, koji je po majci unuk gospodar Jevrema Obrenovića, odnosno sestrić kralja Milana, i prema tome kralj Aleksandar mu je brat od ujaka. Majka verenice Anka je iz srpske porodice tršćanskog trgovca Opuića, a njena majka od stare dubrovačke porodice Bošković.

EGZIL ZBOG DRAGE
PORODICA Konstantinović emigrirala je iz Srbije nakon ženidbe kralja Aleksandra Dragom Mašin. Od Konstantinovića se, naime, tražilo da Dragu kao suprugu kralja Aleksandra priznaju za srpsku kraljicu, shodno tome ukazuju joj dužno uvažavanje i uzdrže se zauvek od širenja ikakvih nezgodnih priča i glasova o njoj i njenoj prošlosti. Ukoliko to neće, imaju se udaljiti iz Srbije, uz obavezu da se više nikada ne mogu vratiti. Delikatan zadatak da se raščiste odnosi Konstantinovića prema kralju Aleksandru i kraljici Dragi obavio je upravo pukovnik Mihailo Vasić, tada ministar vojske, a sada specijalni izaslanik kralja Aleksandra kod knjaza Nikole. Konstantinovići su izabrali egzil, i tako smrtno uvredili kralja i kraljicu. NJihova kćerka, dakle, uskoro će biti snaha knjaza Nikole.
(Nastaviće se)