Komedija knjaza Nikole

Piše: dr Novak Ražnatović
JEDNU verziju o veridbi knjaza Mirka, te o njegovim pretenzijama na razne prestole, imamo u memoarima vojvode Gavra Vukovića. Sigurno, knjaz Mirko se zanosio svakojakim fantastičnim planovima, tj. da mu ne gine jedan od balkanskih prestola: srpski, bugarski, makedonski, albanski. Što se tiče veridbe, navodno se prilikom posete Rimu - avgusta 1901. zagledao u Nataliju Konstantinović. Kako je kombinacija bila još u toku, knjaz je pri polasku za Petrograd zabranio Mirku da uopšte stupa u kontakte sa stranim predstavnicima na Cetinju.
Ali takav svoj običaj knjaz Mirko je nastavio: posetio je Antonića i rekao mu da je knjaz pošao u Petrograd kod cara da razgovara o nasleđu prestola u Srbiji, pa da on ima šansu za to. Gavro se navodno jako zabrinuo da će car ovu Mirkovu neukusnost doznati pre nego mu knjaz pristupi, i tako kod cara može da propadne **glavni posao za pare**.

PRAVA VLADARKA
INAČE se Mirko, prema Gavru, grdno zaljubio u Nataliju. Videsmo, međutim, napred, prema neposrednom svedočenju Vlasava, kako je Mirko svoju indiskreciju kod Antonića adresirao na neku rusku **veliku kneginju**. Ovo isto svedoči i baron Makio, s tim da je glas o ruskoj princezi prosuo ne samo kod srpskog nego i među sve diplomatske predstavnike na Cetinju, i, naravno, sve u vezi sa njegovim fantaziranjem o srpskom prestolu. Sasvim je moguće da je knjaževa **zabrana** u stvari značila samo to da se ne pominje Natalija, a pričom o ruskoj princezi da se zasada zavara trag o Mirkovoj **pravoj ljubavi**.
Vojvoda Simo, međutim, u memoarima beleži kako ga je jednoga dana krajem 1901. knjaz Mirko pozvao pričom da se zaljubio u Nataliju Konstantinović. Sa njom se upoznao u Beču (ne u Rimu) minulog leta. Neće on kakvu stranu princezu koja ne zna da razgovara sa Crnogorcima, nego hoće Srpkinju. A lepa je, stasita **prava vladarka**, u Srbiji će je pozdraviti, a već kako u Bosni i Hercegovini! No, žalio se i jadao Mirko i molio Sima da posreduje kod oca - knjaz navodno ne da pa ne da. Vojvoda Simo odmah je shvatio da je posredi igra knjaza Nikole i da Mirko ako je negde i video Nataliju, zapravo je i ne poznaje.
Po izlasku od Mirka knjaz se kao slučajno našao pred dvorom i svratio Sima na ručak. Došao je i Mirko. Posle ručka i malo nevezanog razgovora Mirko je izašao, a knjaz ga je otpratio pogledom i dobro odglumljenim uzdahom: **Hoće momak da se ženi. Srećno bilo! - Ne može bez moga blagoslova. Rekavši Simu **izabranicu srca** knjaza Mirka, usledila je knjaževa tirada o političkim implikacijama te ljubavi.

VERIDBA U NICI
UGLAVNOM, zli ljudi mogu tumačiti da on Mirka ženi rođakom kralja Aleksandra zbog činjenice da su Obrenovići došli na tanko, a tu su i Karađorđevići itd. **A ja, Bog mi je svedok, i svi vi, koji me poznajete, ne bih, i kad bi došlo do toga, to nikada dopustio. Kada bi nestalo Obrenovića, srpski presto pripada Karađorđevićima, čiji je i bio. Zar bih mogao ja i pomisliti da ga preuzmem njima, Petru, svome zetu, i deci moje Zorke, koja su mi na srcu kao moja rođena deca. Svako bi se grdno ogrešio ko bi me još tijem osumnjičio**, ispovedao se knjaz vojvoda Simu.
Simu je, kaže, najteže padalo što se morao pertvarati da šeretska izvođenja knjaza Nikole shvata ozbiljno. Odgovorio je da ako se mladi vole i hoće se uzeti, a roditelji se na obe strane slože, onda je sve u redu, a ne treba gledati na sve moguće i nemoguće pretpostavke oko toga. **Ono nije prilika da bi polkovnik Konstantinović bio s raskida da mu kćer postane princesse**, primetio je knjaz. Onda je ponudio Simu da ide u Nicu kod Konstantinovića da stvar ispita i uglavi. Vojvoda Simo je uspeo nekako da izvrda i oslobodi se te časti.
Pošto se knjaz vratio iz Rusije, knjaz Mirko je, svedoči Vlasa, izigravao stanje duboke potištenosti, govoreći da iako je zaljubljen u kćerku Konstantinovića, moraće sebi potražiti drugu devojku - ukoliko se otac bude i dalje protivio izboru njegova srca. Bila je to dobro igrana komedija u režiji knjaza Nikole. I tek pošto je tobože savladao otpor oca, knjaz Mirko je 1. marta 1902. u pratnji knjaževog ađutanta i poverenika za delikatne poslove Miša Popovića Jabučanina, pošao u Nicu, da bi formalno dobio saglasnost pukovnika Konstantinovića na brak sa njegovom kćerkom.

MIRAZ I APANAŽA
KNJAZ Nikola se, međutim, potrudio da sa pukovnikom Konstantinovićem prethodno raščisti pitanje miraza neveste. Bio je jako ozlojađen kada ga je Konstantinović obavestio da će Natalija imati neku manju godišnju **pripomoć**, a miraz će dobiti tek posle njegove smrti; jer primoran je da živi van svoje otadžbine, pa zasada odvajanjem miraza ne može da smanji svoj godišnji prhod. Gledajući svoj interes i svakako brinući o kćerci, pukovnik je, takođe, sasvim iskreno, molio knjaza: da ga obavesti koliki su prihodi knjaza Mirka, jer on ne bi mogao pristati da njegova kćerka trpi i najmanji uštrb u životu i ugodnostima na koje je navikla kod roditelja.
Shvativši pukovnikovo pitanje kao krajnju neukusnost, knjaz je ogorčeno reagovao, a svedok je takođe vojvoda Simo: **Ma bi li ovo bez neotesanoga Šumadinca iko rekao! Jesi li ga čuo! Boji se da mu kćer u mome dvoru neće živeti kao što je naučila kod njega! Nikogović! I još da mu se potpišem: Vaš iskreni prijatelj! E, što se dočeka!** Prigušujući ogorčenje, knjaz je Konstantinoviću odgovorio da Mirko ima 20.000 kruna godišnje i potpuno izdržavanje dvora na Cetinju i Kruševcu (kod Podgorice).
I ruski poslanik Vlasov je primetio izvesno nerasploženje knjaza u vezi sa materijalnim stanjem porodice Konstantinović. Donoseći nešto o tome, Vlasov konstatuje da Natalija može imati miraz od majčina roda, porodice Bošković iz Dubrovnika. Knjaz je poverio poznatom Dubrovčaninu i svome ministru pravde knezu Luju Vojnoviću da sklopi bračni ugovor s obzirom na imovinu koju su Konstantinovići nasledili od porodice Bošković. Vojnović je kao glavno utvrdio nekretnine od sedam kuća u vrednosti **ne više** od 600.000 franaka. Iz toga je **jedva** uspeo da nađe izvor koji bi Nataliji garantovao prihod o 6.000 franaka odnosno 12.000 kruna godišnje.

RUSKI TROŠAK
VLASAV nalazi da porodica srpskog pukovnika Konstantinovića po krvi i društvenoj lestvici nikako ne odgovara crnogorskom dvoru i dinastiji. Pomenuti iznos u odnosu na ono što je imao evropski aristokratski sloj, koji je tada uživao značajne rente od nekretnina i imao dodatne prihode iz lepog zanimanja u diplomatiji, vojsci i politici, bio je zaista skroman prihod. Ali za dvor knjaza Nikole, koji je inače, kompletno plaćala ruska vlada, pored sve nesrazmere u trošenju i rasipanju - samome knjazu Mirku, uz 20.000 kruna po **zakonu zemlje** nije bilo **s raskida** godišnja **pripomoć**, kao jedan tekući miraz, od još 12.000 kruna. To što je, inače, stvar sasvim izvan tadašnjih crnogorskih običaja i normi, osobito onih moralne prirode, za crnogorski dvor nije važilo.
(Nastavlja se)