Koburg čeka gosta

Piše: dr Novak Ražnatović
KNJAZ Nikola nastoji da Srbiju nekako privuče sebi. Opet je govorio Vlasavu kako Bugari u Makedoniji podstiču na ustanak, težeći da je zgrabe. Nije istina što pričaju Bugari da tamo ima tek nekoliko stotina Srba, nego ih je u Makedoniji na stotine hiljada. Zato knjaz **namerava** da pošalje u Beograd vojvodu Sima Popovića, u specijalnu misiju radi dogovora o zajedničkom radu sa Srbijom, a bugarskom knjazu Ferdinandu će otvoreno poručiti da Srbija ovoga puta neće biti sama.
Vlasav je, međutim, široko obrazložio knjazu da aktuelna međunarodna konstelacija u Evropi ne dozvoljava nijednoj veliko sili, a kamoli Bugarskoj, da se upusti u rat. Knjaz Nikola je pokušavao, tumači Vlasav, da se nametne kao posrednik između Rusije, Srbije i Bugarske, nadajući se velikoj nagradi za sebe i predstavljajući se u očima Slovena, zaštitnikom ugnjetenih i stradajućih. Isto tako **prijetnjama i laskanjem** knjaz nastoji da pridobije za sebe novog srpskog predstavnika, ne bi li preko njega uticao na spoljnu politkiku Srbije.

NEMA RATOVANJA
PROISTIČE da je knjaz Nikola u svojim megalomanskim iluzijama pokušavao upravo da podstakne komplikacije oko Makedonije, ne bi li ispalo da se u tome nešto ulovi. Unutrašnja gotovo očajna ekonomska i finansijska situacija Crne Gore kao da je rađala takve želje i pokušaje.
U očekivanju da ruskom potporom preoruža vojsku, knjaz je pukovniku Vasiću kao dobrom vojnom stručnjaku poverio da izradi projekat nove organizacije crnogorske vojske. Tome se Vasić sa puno volje odazvao. Knjaz je, međutim, našao za zgodno da se o tome pohvali ovdašnjem austrougarskom poslaniku, kako je dobio veoma vrednog sagovornika i saradnika, kao diplomatu i **što je glavno**, vojnog stručnjaka za organizaciju crnogorske vojske u duhu i po zahtevima modernog ratovodstva; jer da će Crna Gora od sada ići ruku pod ruku sa Srbijom, kako u političkom tako i u pitanjima rukovođenja oružanim snagama dve zemlje.
Kako knjaz sebe nikada nije štedeo u očima Beča - on ni sada ne rizikuje da izgubi više od onoga što je već izgubio, ogorčeno reaguje Vlasav. Ali takvim **posve nepotrebnim i krajnje brzopletim izazivanjem Monarhije, on kao da zaboravlja da time deo nepoverenja i podozrenja Beča prenosi na Beograd - bez ikakvog opunomoćenja od te stranke.
Početkom maja 1902. pukovnik Vasić je u uniformi pratio knjaza Nikolu do Nikšića i natrag. Izvršili su smotru narodne vojske. I kako se Vasić angažovao u poslovima oko organizacije crnogorske vojske, Vlasav, inače mladi diplomata, je pomislio da bi se moglo raditi o zaključenju tajne vojne konvencije između Srbije i Crne Gore za odbranu od Austrougarske - ako bi ova ušla u Staru Srbiju, i od Bugarske - u slučaju njenog upada u Makedoniju.

BESMISLENA MISIJA
JEDINSTVENI interesi i težnje **dva srodna naroda** Vlasavu su potpuno razumljive. Ali se mora imati u vidu da se na Cetinju ne može ništa sakriti od **svevidećeg oka** Austrougarske. Eventualni rad na zaključenju vojne konvencije bilo bi samo nepotrebno izazivanje Monarhije.
Povodom Vlasavljeve pretpostavke, Čarikov je u Beogradu ispitao stvari, i od Vujića dobio uveravanje da se između srpske i crnogorske vlade ne vode nikakvi pregovori o zaključenju vojne konvencije. Istovetnost interesa i ciljeva dve zemlje u oblastima koje im priležu je nesumnjivo, pa ako bi tamo došlo do kakvih komplikacija, obe vlade bi složno dejstvovale bez ikakvih konvencije. Savezi i konvencije sklapaju se onamo gde nema potpunog pouzdanja. Ovde o nesporazumu ne može biti ni govora, i zato pregovori o savezima između Srbije i Crne Gore **za bližu i dalju budućnost** savršeno su izlišni.
Stalno potezanje knjaza Nikole kako predstoji ustanak u Makedoniji, da se ovoga puta neće ponoviti slučaj Istočne Rumelije, nego da će Crna Gora odlučno stati uz Srbiju i suzbiti Bugare, itd. prirodno se odrazilo na crnogorsko-bugarske odnose. U vreme dok je ministar Vuković bio u Beogradu, jednoga dana je bugarski poslanik na Cetinju rekao ruskom poslaniku Vlasovu da nema nikakvog smisla da dalje ostaje na Cetinju. Svoj žalosni položaj ne može više sakrivati od svoje vlade, pa dolazi na misao da moli za opoziv, jer da su zvanični odnosi između Bugarske i Crne Gore jedan nepotreban balast.
Vlasov ga je umirivao, ističući kako je normalizovanje odnosa između Srbije i Crne Gore korisno za sve balkanske zemlje. Što se knjaz Nikola prema poboljšanju odnosa između Rusije i Bugarske odnosi bojažljivo, objašnjava se njegovim strahom i sujetom da će odvući simpatije Rusije na drugu stranu i tako dovesti Crnu Goru u drugi plan, kao faktora na Balkanu.

ČUĐENJE KNJAZA
U PROLEĆE 1902. godine radi nekog raščišćavanja odnosa između Crne Gore i Bugarske, aktuelno je bilo pitanje uzvraćanja posete knjaza Nikole Sofiji. Znamo, inače, da je bugarski knez Ferdinand Koburg učinio zvaničnu posetu Cetinju u leto 1898. godine, i tada je bilo zaključeno da knjaz Nikola posetu vrati. Od posete Ferdinanda mnogo se puta iz Sofije aludiralo i prebacivalo na neuzvraćenu posetu crnogorskog knjaza.
Knjaz Nikola je nekako uvek izmicao. Izgovarao se, na primer, da bi njegova poseta Sofiji mogla izazvati nezadovoljstvo i kompromitovati ga u čitavoj Srbiji - dok vladika Firmilijan ne bude postavljen za mitropolita u Skoplju. Reč je, naime, o tome da su vlade Srbije i Crne Gore, u okviru **saglasnosti** o zajedničkoj politici u Turskoj, radile preko svojih predstavnika u Carigradu da se za mitropolita u Skoplju postavi Srbin, koji će u velikom delu Makedonije sprovoditi nacionalnu politiku kakva odgovara Beogradu i, posredno, Cetinju.
Sultan je upravo tih dana, 29. maja 1902, dao odobrenje za posvećenje vladike Firmilijana za mitropolita u Skoplju. Ovo će se obaviti, prema želji vlada u Beogradu i na Cetinju, baš na Vidovdan 1902. godine. Čudan je, međutim, izgovor, da se knjaz mogao plašiti od prebacivanja iz Beograda da bi on uzvratnom posetom Sofiji mogao naškoditi **opštesrpskoj stvari vezanoj za već svršenu činjenicu posvećenja vladike Firmilijana**.
Dalje se knjaz izgovara čak time da se za jul **predviđa** poseta kralja Aleksandara (i kraljice Drage) Petrogradu(!), pa i time što se bugarski knjaz još **nije odlučio** da već krajem maja 1902. godine takođe poseti Petrograd. Pri svemu tome knjaz je izražavao **čuđenje** što bugarski knez ne sakriva svoje austrofilstvo - a nastavlja da se koristi poverenjem i pažnjom Rusije.

KOREKTNO SA BUGARIMA
IZMEĐU Crne Gore i Bugarske nije bilo gotovo ničega što bi ih uzajamno angažovalo ili interesovalo - direktno ili na račun trećeg. Tako konzistentno interesovanje knjaza Nikole za Makedoniju u stvari direktno ide preko Beograda. Na tragu zaista oslobodilačkih težnji balkanskih naroda, ali i imperijalizma evropskih sila, stajale su i nacionalne aspiracije onih malih balkanskih država. Crnoj Gori je, naime, valjalo da koliko kad može podupire Srbiju kako bi odbacila Bugare i ovladala Makedonijom. U ovome slučaju Crna Gora se mogla nadati većoj popustljivosti Srbije i većem komadu za sebe u Raškoj oblasti i Metohiji. Obrnuto, ako bi Bugari odbacili Srbe od Makedonije, eto velike muke kako da Crna Gora osetnije proširi svoje granice prema severu i severoistoku.
Slaba Bugarska bila je na neki način gromobran za aspiracije Crne Gore prilikom narednog i konačnog rešavanja istočnog pitanja. Inače, između Crne Gore i Bugarske nikada nije blo razloga za kakvu direktnu svađu; njihovi odnosi mahom su bili neobavezno srdačni, a nikada bliski i topli. Odnosi sa Srbijom na **dinastičkom nivou** uvek su bili, otvoreno ili prikriveno, neiskreni i u suštni loši, no uvek vezani jedinstvenim interesima i težnjama u osnovnim zadacima spoljne politike.
(NASTAVLJA SE)