Zajedno kad treba

Piše: dr Novak RaŽnatoviĆ
U VEZI sa tim kako su stvari gledane iz perspektive vladajućih krugova Srbije zanimljiva je jedna izjava Milovana Milovanovića kao ministra pravde onog vremena. On kaže da odnosi “Srbije prema Crnoj Gori” mogu biti veoma zategnuti, ali u odsudnom času obe će države raditi zajedno. “Srpska nacionalna samosvest nije danas isključivo instinktivnog karaktera, kao što to beše pre pedeset godina i više. Ona je u srpskom i crnogorskom narodu uhvatila danas tolikog korena, da se s tim mora računati u svakoj prilici.”
“Prema tome, kad se među Beogradom i Cetinjem pojave bilo kakvi nesporazumi, oni nisu nikakvog karaktera narodnog, nacionalnog, jer nikad ne niču od dole iz naroda. I prema tome, ja čvrsto verujem u složnu akciju Srbije i Crne Gore, kad ustreba da zaštiti velike narodne interese, u času kad zatreba da zaštiti sudbinu oba ta naroda”. Odnosi sa Bugarskom, po mišljenju Milovanovića, nešto su sasvim drugo. “Možemo biti u najlepšem prijateljstvu, ali u odsudnom času u dva tabora. Srpska i bugarska sloga teško se može postići stoga što Bugari odlučno poriču da u Makedoniji ima Srba uopšte”, kaže Milovanović.
O KONFUZNOJ i u svakom slučaju sterilnoj politici knjaza Nikole u ovo doba imamo jedno interesantno kazivanje vojvode Boža Petrovića (u narodu zvanog gospodin Božo), kako je to preneo ruski poslanik Vlasov. Predsednik Državnog saveta Crne Gore vojvoda Božo bio je, doduše, u faktičkoj nemilosti kod Gospodara, i to bar od 1898. godine, kada ga je knjaz kao ruskog kandidata, a uz pristanak i drugih evropskih vlada, onemogućio da postane guverner Krita. Sa iskustvom poznavanja Crne Gore od pune četiri decenije zauzimanja visokih položaja, vojvodu Boža su, žalio se Vasoviću, teško pritiskale i rastuživale tekuće političke akcije knjaza Nikole.
Nema poslednjih godina kod knjaza ni “opredeljenog programa niti ikakvog sistema, već samo lutanje tamo-amo. A u tome kod njega počinje da izbija najuža egoistička tendencija, život od danas do sutra i sama briga o porodici i svom džepu. Unutrašnja politika knjaza Nikole”, govorio je dalje vojvoda Boža, poslednjih godina vodila je slabljenju, ako ne i “konačnom rastrojstvu svih ekonomskih resursa zemlje”.
Zatim, knjaza stalno progoni misao da je okružen izdajom, i svaki uticajniji čovek za njega je nezgodan i opasan. Zato on među njima podržava “uzajamnu zlobu, zavist i nepoverenje”, težeći da ih diskredituje u očima naroda, da unizi svakog pojedinca. Ipak, dok je živ, silom ustaljenih tradicija narod će mu se povinovati do kraja. NJegovom nasledniku, ako bude sledio takav pogubni sistem, narod se neće pokoravati, i nastupiće kriza, predviđa vojvoda Boža, opasna za nezavisnost i opstanak Crne Gore.
“Iskusni političar, razmažen srećom i uspesima u svim svojim preduzećima, knjaz Nikola izgleda počinje da gubi glavu” - tako vojvoda Božo shvata knjaževu “otvoreno izraženu” pretenziju na srpski presto, zašta on priprema svoga drugog sina Mirka. “Ali on će time”, smatra vojvoda Božo, postići samo suprotan efekat - “naoružati protiv sebe Srbe zauvek”.
POZNAVAJUĆI, kaže, dobro duh toga po krvi srodnog naroda, kao i “tradiciju njegove vlade”, Srbija će, ako ne uspe da stvori republiku, primiti tako slabog kralja koji će biti samo marioneta u rukama vlade i Skupštine. A tamo dobro znaju “princip apsolutizma” knjaza Nikole, u kome duhu je i vaspitao svoje sinove. - Inače, vojvoda Božo, pošto ga je knjaz podozrivo gledao, dobro se čuvao da ne pređe prag lojalnosti prema svome bratu od strica knjazu Nikoli.
Približavao se dan svadbe na crnogorskom dvoru, i knjaz Nikola je dosta brinuo za sastav i nivo svadbene svite. Konstantinović, međutim, sa svoje strane, nije mogao naći drugih ličnosti osim prijatelja i privrženika pokojnog kralja Milana, i sada ljutih protivnika kralja Aleksandra - samo zbog njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Knjaz Nikola kao da je nalazio neku satisfakciju ili osećanje trijufma što će mu na veselje doći okoreli “milanisti”. Raspitujući se kod Konstantinovića, zaželeo je da mu dođe neko od njegovih “bliskih”, a to je zapravo uvijeni poziv najvećem “milanisti” dr Vladanu Đorđeviću.
Vladan se, međutim, još povodom veridbe trudio da u šeretskoj pritvornosti nadmaši knjaza Nikou. Naime, kad se lični lekar knjaza Nikole, dr Perazić u Karlebodu sastao sa pukovnikom Konstantinovićem, tamo se našao i dr Vladan, koji je, prema svedočenju vojvode Sime Popovića, “doslovno” rekao: “E, doktore, mi vam sa našom Natalijom otvorismo put na srpski presto. Ako ga ne uzmete, sami ćete biti krivi”. Da se još nasprda i svadbi i svemu oko toga, Vladanu je, valjda nehotice, dao povod baš prijatelj Konstantinović: poslao mu je fotografiju svoga budućeg zeta knjaza Mirka sa njegovim svojeručnim potpisom. Vladan je uzvratio na isti način - svoju fotografiju poslao je Mirku sa propratnim pismom.
U PISMU dr Vladan ističe kako mu je prijatelj Konstantinović - “tast Vaše svetlosti” - učinio veliku radost poslavši mu sliku svoga “uzvišenog zeta”. To mu je beskonačno drago već kao “starom slugi” doma Obrenovića, jer se kao takav raduje braku između “ličnog izdanka doma Petrović NJegoša” sa praunukom gospodara Jevrema Obrenovića. Slika mu je utoliko draža što je ukrašena posvetom “NJegove svetlosti”. No, kako “sirak bez otadžbine” (u emigraciji) ne može naći dostojnog uzdarja - usuđuje se da uzvrati slikom svoje malenkosti. Otrpio je, kaže, kritike svoje kćerke, koja mu je primetila da je to od njega, kao “običnog smrtnika” odveć pretenciozno. No, on ne poznaje dvorsku etikeciju, pa “ako bih se donekle zamerio Vašoj svetlosti što na sliku odgovaram slikom molim buduću veliku vojvotkinju Grahovsku (knjaz Mirko ima titulu veliki vojvoda Grahovski) da ublaži svoga svetlog Vojna, te da se mnogo ne naljuti na starog prijatelja njene kuće, koji je srećan što mu se dala prilika da Vašoj svetlosti od sveg srca poželi svaku sreću”. Odgovarajući, verovatno po nauku oca, knjaz Mirko (ne pominjujući fotografije) hrabri dr Vladana Đorđevića da ne klone duhom u egzilu, jer da su srpskom narodu potrebni “ljudi rada danas više nego igda, ali ljudi patrioti u pravom smislu”. Dr Vladan Đorđević neće doći na svadbu, doći će njegova kćerka, kao prijateljica neveste Natalije.
Još povodom veridbe Mirka i Natalije predsednik srpske vlade Mihailo Vujić naložio je poslaniku Vasiću da svoje držanje podesi u skladu sa uveravanjima knjaza Nikole i ministra Vukovića kako je taj brak čisto privatne prirode, te da neće poremetiti prijateljske odnose između Srbije i Crne Gore. Shodno tome, kralj Aleksandar i njegova vlada ne žele da znaju za tu svadbu - “prilikom venčanja i tih ceremonija kralj ne želi da prisustvujete”, poručio je Vujić Vasiću. Dobivši telegram da može koristiti odsustvo, Vasić je na nedelju dana uoči svadbe napustio Cetinje. Taj odlazak na Cetinju je proizveo snažan utisak.

POZIV - ZETU
KNJAZ Nikola se setio i svoga zeta kneza Petra Karađorđevića. Pisao mu je u Ženevu pozivajući ga na svadbu. Na svoj uobičajeni način, knjaz je u pismu istakao kako Mirkova ženidba potiče iz “čiste i velike ljubavi”, te da se njoj, zbog činjenice da je snaha Natalija u srodstvu sa Obrenovićima, ne može pridavati nikakav značaj ili težnje koje ne postoje. U jeziku knjaza Nikole, ovo znači poruku zeta da njegovo pretendentstvo, kao Karađorđevića, sada još više dolazi pod znak pitanja. Knjaz Petar je samo kratko izrazio “najsrdačnija čestitanja” i radost zbog veselja u domu svoga tasta, i ništa osim toga, što znači da neće doći na svadbu.
(Nastavlja se)