Konkurs za kralja!

Piše: dr Novak RaŽnatoviĆ
DVA broja ”Glasa Crnogorca” nekako netegnuto i gotovo veštački su ispunjena prikazivanjem svadbenih svečanosti na Petrovdan 1902. na Cetinju. Daleko, inače, od crnogorskog običaja, ”uzvišena nevesta”, njeni roditelji i njihove zvanice pošli su 11. jula iz Dubrovnika brodom za Kotor, produžili uz Lovćen ”koracima”, na NJegušima ih je sreo prestolonaslednik Danilo, da bi uveče ”svatovi” stigli na Cetinje.
Osobenim svečarskim tonom ovaj list ističe kako u braku Mirka i Natalije trijumfuje ljubav, koja je ”prvi uslov sreće u svakome braku”, koja ”zaručnike pronalazi i izabira” i između njih ”neprelomnu vjeru utvrđuje”. Drugi je uslov ono pitanje ”gdje se izbor srca zaustavio”, a zaustavio se u pitomoj Šumadiji, u blagorodnoj srpskoj kući, koja sobom nosi vrline neophodne ”jednoj srpskoj knjeginji”.
ŠTO se tiče zvanica, od sve ”avgustjejše” rodbine kojoj se knjaz Nikola nadao, samo je italijanski kralj bio zastupljen preko admirala De Libera. Teško je razabrati ko su direktne knjaževe zvanice a ko Konstantinovićevi ”svatovi” (!), jer uglavnom su svi na istom nivou. U pratnji neveste došli su roditelji pukovnik Aleksandar Konstantinović i supruga Anka, njen brat Vladimir, gospođica Đorđević (kći Vladanova) zatim izvesni Bogićević, bivši srpski opunomoćeni ministar u Beču i Berlinu, neki Nikolaj, pristav rumunskog poslanstva u Carigradu i, svakako najvažniji, mađarski grof Evgenije Žiči, poznat kao prijatelj kralja Milana i kao planinar na Kavkazu i Pamiru. Ovako ili onako, sve sami ”milanisti”. Sultan je uputio izaslanika Turkan-pašu, ali je on dospio samo na garden parti što je davao prestolonaslednik Danilo kao završnu ceremoniju trećeg dana.
Knjaza Nikolu i njegove goste spajalo je samo to što su, mada iz različitih motiva, svi bili veliki protivnici kralja Aleksandra i kraljice Drage. Ali utoliko je više kao sablast nad njima lebdeo duh pokojnog kralja Milana. Pred prizorom koji se pružao, Vlasov je našao sasvim na mestu što se poslanik Vasić uklonio iz Cetinja. Na prijemu kod knjaza i knjeginje, usiljenost raspoloženja samo je potencirala tešku nelagodnost, odnosno nestrpljenje da ”iskrenim prijateljima” što pre vide leđa.
Brak knjaza Mirka i knjeginje Natalije kroz deset godina završiće se razvodom. Isključivi razlog biće razvratni i skandalozni život knjaza Mirka.
ČIM se oženio, zapažao je poslanik Vlasov, knjaz Mirko je postao nepristupačan, osion, zanosio se velikim planovima i iluzijama zamišljajući sebe kao kralja Srbije. Pripisujući to mladosti, a još više nepostojanosti njegova karaktera, slabom obrazovanju i potpunoj nepripremljenosti za život, Vlasov kaže da je zlo u tome što on ”u poslednje vreme” i rečju i delom sve češće stavlja knjaza Nikolu u neugodan položaj. Nedavno je rekao kako on ”po pravu” postaje glavni kandidat za srpski presto, da to pravo neće ustupiti ni ocu ni bratu, jer da njegov brak nije ništa drugo do jedna lukava kombinacija Austrougarske (!), koja će njegovu kandidaturu energično podržati.
Dom Petrovića-NJegoša, prema Mirku, i po krvi i po položaju daleko je iznad doma Obrenovića. U ovome kontekstu za Vlasova su posebno karakteristične Mirkove reči kako je Rusija ”za svoje groše” Crnu Goru potpuno potčinila svojoj volji. Prema Mirku, dakle, treba se otkačiti od Rusije a prisloniti Austrougarskoj!
S obzirom na to da je bio slab prema svojoj deci, osobito sinovima, knjaz Nikola možda to ne bi ni primetio, jer Mirkova fantaziranja o srpskom prestolu zapravo su ono isto što knjaz Nikola odavno priprema, samo tajno. Ali intervenisao je prestolonaslednik Danilo. I ranije u odnosima između dva brata nije nedostojalo zavisti i surevnjivosti. Posle Mirkove ženidbe njihovi odnosi ”i dalje su hladili”, i svako ukazivanje pažnje mlađem bratu moglo je samo da ih zaoštri. Povodom Mirkovih priča o prestolonasleđu u Srbiji, knjaz Danilo je kod ministra Vukovića zahtevao da se Mirku strogo zabrani da ubuduće sa bilo kim, a osobito sa stranim predstavnicima, govori o bilo kakvom političkom pitanju. Svoju bojazan prestolonaslednik je obrazlagao time da Mirkove nesmotrene reči, u prvom redu kod zastupnika Srbije, mogu da imaju značenje i važnost mnogo veću od onoga što zaslužuju.
POSLE svadbe ”Glas Crnogorca” se ponovo upustio u polemiku sa ”nekim listovima”. Ženidba knjaza Mirka, kaže se, samo je ”običan događaj” koji zaslužuje samo simpatije dobronamernih i iskrenih ljudi. Od toga ne može biti rđavih posledica, a kamoli razdora između beogradskog i cetinjskog dvora, jer da je svakome dobro poznato šta je Cetinje činilo da se uspostave i učvrste odnosi između ”dva srpska stožera”. Šta odnosima između Srbije i Crne Gore mogu da naškode sadašnji nepovoljni odnosi između porodice Konstantinović i vladajućeg doma Obrenovića.
Kralj Aleksandar i gospodin Konstantinović su bliski rođaci, a s obzirom na to da su rodbinski osećaji kod Srba duboko urođeni - ti odnosi se mogu lako popraviti. Neka budu potpuno mirni svi oni koji se boje da će ženidba knjaza Mirka imati rđavih posledica po srpsko-crnogorske odnose. Sa Cetinja se nikad nije dopuštalo niti će se dopustiti mešanje u unutrašnje stvari Srbije, poručuje ”Glas Crnogorca”.
Apstrahujući uobičajene pretenzije Cetinja da suvereno tumači kako su obnovljeni i kako su sad ”postojani” zvanični odnosi sa Beogradom, samo pominjanje mogućnosti izmirenja kralja Aleksandra sa ”bratom” Konstantinovićem, pri poznatoj činjenici da je ovaj drugi upravo zbog kraljeve ženidbe emigrirao iz Srbije, zvuči kao knjaževo smišljeno izazivanje i vređanje kralja Aleksandra i kraljice Drage. Ovo naročito kada se to čini u kontekstu, makar kakve, rasprave o prestolonasleđu u Srbiji, a kada se zna da je to za kralja Aleksandra bilo prvorazredno političko pitanje i stvar najdublje lične sujete i osetljivosti.

KANDIDAT I - RUS
ŠTA je sve strujalo kroz javnost o pitanju prestolonasleđa u Srbiji dosta dobro se ogleda iz jednog napisa u novosadskoj ”Zastavi” (oktobar 1902). Pod naslovom ”Zašto je izostao put kralja Aleksandra u Rusiju?” tvrdi se kako su pogrešna tumačenja da ”nenaklona odlaganja” posete srpskog kraljevskog para ruskom dvoru potiču od ruske carice, koja neće da primi kraljicu Dragu. Dalje se razvija priča kako ruski car uskoro odlazi u Rim, a odatle u Atinu i na Cetinje.
Hteo je, navodno, car Nikola Drugi da se sastane sa kraljem Aleksandrom, kako bi pokušao da između beogradskog i cetinjskog dvora uspostvi iskrene i prijateljske odnose, ali da je ruskoj diplomatiji izgledalo da se ti odnosi mogu regulisati tek pošto se reši pitanje prestolonasleđa u Srbiji. ”Rusi su pitanje pokrenuli, u prvom redu njihov kandidat knjaz Mirko”, međutim, kralj Aleksandar je to odbio. Onda su, navodno, Rusi ponudili starijeg sina kneza Petra Karađorđevića, pa je kralj i to odbio. Najzad je za naslednika prestola ”predložen” Rus, ”u kome ima i srpske krvi”, a to je sin hercega Lajhtenberškog i Stane - kćerke knjaza Nikole. Odbijajući navodno sve, kralj Aleksandar je kao govorio da i on ima srodnike koji bi mogli naslediti presto: Lunjevice, Blaznavci, Barići, Nikolići.
(Nastavlja se)