Brige knjaza Nikole

Piše Dr Novak RAŽNATOVIĆ
OSIM spoljnopolitičkih i onih dinastičkih pitanja bilo je i drugih **zajedničkih** poslova. Povodom suše koja je 1902. u Crnoj Gori **spržila** svu letinu, ministar Vuković se preko poslanika Vasića obratio srpskoj vladi. Loša godina prinudila je veliki broj crnogorskih porodica, najvećim delom iz severnih krajeva, da traže pasoš za Srbiju, neke za stalno naseljenje, neke samo **na zimnicu**, i pojedinci u pečalbu, **na zaradu**. Kako, međutim, između dve vlade nema prethodnog sporazuma o izdavanju pasoša, a da se ne bi desilo da crnogorske porodice budu masovno vraćane sa srpske granice, moli se srpska vlada da posreduje kod kralja Aleksandra da **favorizuje izvesnom broju naroda** da pređe u Srbiju, i tako se sačuva **od očevidnog stradanja usled hrđave letine**.

Preseljenje u Srbiju ove godine tražilo je oko hiljadu crnogorskih porodica. Međutim, od avgusta do novembra iselilo se u Srbiju svega oko 90 porodica iz Crne Gore. Konačno je sredinom novembra 1902. došao odgovor srpske vlade, da neće primati nikog radi naseljenja - **izuzimajući one koji su imali uverenja da će dobiti zemlju**.

**NESREĆA ZA NAS SRBE**
NOVEMBRA 1902. kralj Aleksandar je prekinuo sa radikalsko-naprednjačkom vladom Mihaila Vujića, i sastavio jedan neutralni kabinet sa generalom Dimitrijem Cincar-Markovićem na čelu.

Osećajući da od Beograda nailaze još hladniji talasi, knjaz Nikola je nameravao da situaciju nekako predupredi. O tome nam svedoči jedan njegov svojeručni koncept pisma, bez oznake datuma, kralju Aleksandru, a baš povodom rečene smene kabineta u Beograu. Pismo, po svoj prilici, nije odaslato adresatu. Ali bez obzira na to, ovde se na poznati način kazuje šta je knjaza Nikolu mučilo u odnosu prema kralju i vladi Srbije.

Knjaza najpre zabrinjava demisija Vujićeve vlade, sa kojom je njegova vlada, kako kaže, dve godine u **najlepšem skladu**. Brine ga da Srbija ne pređe sa **slovenske na neslovensku stranu** što bi bila najveća nesreća **za nas Srbe**. Zato on hoće da savetuje svoga **mladoga brata**, da ne bi podlegao rđavim savetima i kakvoj ličnoj osvetljivosti, te ne napusti Rusiju - ruku **o kojoj visimo svi i koja nas žive drži**. Sada su sloga i sporazum potrebniji nego ikada. Jer Austrougarska, oslonjena na moćnu Nemačku, pritiska i zastrašuje sve.

Ali knjaz ocenjuje da je Monarhija slaba i trula, i veliko je zlo ako Srbija i Crna Gora ostave svoju braću da stradaju od jedne **neopasne aveti**. Treba joj reći ne samo - **nećeš napred**, nego i ovako: **Miči mi se iz Bosne i Hercegovine**! pa će odmah biti mekša. Neka joj to prvi reče ako hoće, kralj Aleksandar - **ili ću joj to reći ja**, svejedno, samo neka jedan drugome svim silama pomognu. Treba Austrougarskoj dati da razume **da će pre naše milo Srpstvo biti naš grob, nego li njen rob.**

NAIVNE MIRKOVE TEŽNJE
PISMO nije poslao jer je valjda i sam shvatio da je preterao u fantaziranju: jer provocirati Austrougarsku u vreme dok je Rusija toliko angažovana na Dalekom istoku, i na putu oružanog sukoba sa Japanom, u kome će biti poražena, bilo je sasvim iracionalno. Međutim, pre će biti da je knjaza Nikolu brinula vlastita pozicija u Srpstvu, i uošte na perspektivi šireg narodnog oslobođenja i ujedinjenja. Iz ovoga veoma kontroverznog rezonovanja, vidi se da on stvarno i ne misli da provocira Austrougarsku, sem ako bi na to hteo da nagovori kralja Aleksandra. Jer, u **pismu** čitamo dalje:

**Dok smo u ovim granicama budimo nerazdeljivi u misli istoj i čežnji vrućoj za našu narodnu zajednicu, a da se ne brkamo, zabeležimo ako nam se čini potrebno svere upliva u dotičnim krajevima našeg susedstva. Raširimo li se, onda samo zabeležimo naše administrativne oblasti, a politika neka nam bude jedna zajednička nerazdeljena od Mora do Dunava, tako ćemo biti jaki, silni i poštovani. Ne bude li ove misli među nama, mi smo lako tuđi ručak, i mi ćemo biti nigde i ništa**, istakao je kao na ispovesti knjaz Nikola. Stalno se, dakle, knjaz vraćao na pitanje buduće **razmeđice** u Turskoj, da se unapred precizira što će kome pripasti od toga kolača.

Iza toga knjaz prelazi na drugu temu: hoće da objasni kralju neke **naivne** težnje svoga mlađeg sina Mirka. Sa puta kojim je **mnome bio upućen** skrenula ga je, kaže bivša srpska radikalna emigracija u Crnoj Gori, ulivajući mu u mladu i rasijanu glavu **pogrešne misli** prema kralju, a tim i **prema meni**. Takve misli **započeo mu je rasplamćivati Ranko Tajsić s kobnom mu društvom - ubio ih Bog!** (Već znamo kako je Tajsić ovamo prošao i otišao iz Crne Gore.)

POKUŠAJ NAGODBE
KAD je to knjaz razumeo, a to je bilo, nažalost, pošto se već raščulo, ukorio ga je i strogo mu prebacio za **zle čežnje** koje su se inače isključivo svodile na to da ga kralj proglasi za naslednika prestola - **dok bi mu Bog dao sina naslednika**. No, Mirko mu se **na ikoni** zakleo da više o tome neće misliti, niti dopusiti da mu iko o tome pomene. Knjaz je sada radostan što se njegov sin **povrće od zablude** i ostaje privržen **milome kumu i bratu kralju Aleksandru**, kao što su mu vazda bili privreženi sami knjaz i prestolonaslednik Danilo.

Knjaz dalje izražava žaljenje zbog takve pojave u njegovoj kući, u kojoj su lične ambicije uvek bile podređene optšim interesima, pa tako **iskreno** iznosi stvar da bi uverio kralja - ako je čuo glasove: **Za sinom stoji otac! Knjaz Nikola ističe sina!** - da to ne može niko reći osim **zlih i pakosnih jezika**, da se taj teško ogrešio o istinu. Bila bi to i politička kratkovidost, jer bi Mirkovo pretpostavljanje starijem bratu Danilu, već po rođenju prestolonasledniku, bilo neprirodno i ubitčano **za narodno ujedinjenje i za samu moju kuću**. A sada, oslanjajući se na Mirkovo **osjećanje** i uticaj kritike, knjaz garantuje da toga više neće biti. **U svakom slučaju ja uzimljem na sebe odgovornost, i molim kralja, ako je što čuo za ove nesmislenosti da mu milostivo oprosti i zaboravi**.

Ovaj koncept pisma, gotovo smo sigurni, nije postao original, nije poslat kralju Aleksandru. Razlog da ostane koncept možda je u njegovom saznanju da je kralj već sigurno sve čuo i razumeo kako je knjaz lani preko svojih kćeri **podejstvovao** kod ruskog cara i carice da prijem kralja Aleksandra i kraljice Drage bude sasvim **odložen**. Međutim, takođe, bi bilo u duhu i stilu knjaza Nikole da je, kaneći se da uputi ovo pismo, poruka polazila od sledećeg: već znaš koliko mogu da ti naškodim, i hajde da se nagodimo.

ZAHLAĐENI ODNOSI
ZVANIČNI odnosi između Beogada i Cetinja postajali su sve hladniji. Manifestovali su se u međusobnim sitnijim čarkama i podmuklim pakostima. Dalje zadržavanje pukovnika Vasića na Cetinju gubilo je smisao, osim u tome da bi kralja Aleksandra obaveštavao šta se u Crnoj Gori događa i priča.
(Nastavlja se)