Prevrat bio planiran

Piše Dr Novak Ražnatović
KAO poslednji **događaj** u misiji pukovnika Vasića u Crnoj Gori bila je jedna banalna povreda srpske diplomatske misije na Cetinju. Knjaz je poslao perjanika da traži jednu ličnost u gradskom hotelu. Kad je tamo nije našao, perjanik je pošao u srpsko poslanstvo, lako savladao otpor čuvara i hrupio u trpezariju, gde su upravo večerali poslanik Vasić, njegova supruga i nekoliko zvanica. Posmotrivši, perjanik je rekao zašto je došao.

Odgovorili su mu da ta ličnost nije tu i da ovde nema šta da traži. Kad je izašao, Vasić je, zgrožen, uzviknuo da je ovo nešto nečuveno. **Kad pošalje gospodar ja smem poći gde mi je volja** dopro je glas iz hodnika. Tada su shvatili da je perjanik ostao iza vrata. Za ovu **nečuvenu** povredu eksteritorijalnosti srpske misije, pukovnik Vasić je tražio da se izgrednik najstrože kazni i da ga o kaznenoj meri odmah izveste, kako bi prvom poštom o tome mogao izvestiti svoju vladu. Najzad, neka crnogorska vlada nađe načina da ga više ne dovodi u dodir sa **ljudima takve vrste**.

U ODGOVORU na **uvaženu poverljivu** notu ministar Vuković izražava žaljenje zbog grube povrede srpske misije. Knjaz je perjanika poslao, kaže se, samo u hotel, a ovaj je bez ikakve naredbe pošao da pita dalje. Kada bi nekoga tražili u kojoj inostranoj misiji, to bi činili prekooficir, a kako je po propisu. Postupak perjanika nastao je iz **prostote i neznanja**. Zato je kažnjen sa šest meseci otpusta iz službe i **bez ikakve plate**.

Valja, međutim, naglasiti da, i pored kidanja veza i sve zategnutijih zvaničnih odnosa između Beograda i Cetinja, njihovi zastupnici u Carigradu i dalje jednako prisno sarađuju na pitanjima od **zajedničkog interesa** koji se tiču Raške oblasti (Novopazarski Sandžak), Metohije, Kosova i Makedonije.

Gotovo neopaženo, iz pozadine je izronio knez Petar Karađorđević. Pošto je, nakon ženidbe 1883. najstarijom ćerkom knjaza Nikole Zorkom (pa i nakon njene smrti 1890.), više od 11 godina proveo uglavnom na Cetinju, godine 1891. prešao je u Ženevu - ne samo radi školovanja dece nego **i zbog nategnutijih odnosa** s tastom, odnosno knjazom Nikolom. Dolazio je na Cetinje samo 1900. godine, prilikom velike svečanosti otvaranja - osvećenja Svetovasiljevskog hrama u Nikšiću, podignutog u spomen i slavu crnogorskih i hercegovačkih ratnika u ustanku i ratu 1875-1878. godine, za čije je podizanje dao značajan novčani prilog. Istom prilikom učestvovao je u svečanosti ženidbe crnogorskog prestolonaslednika Danila. Tada je razgovarao sa svojim starim prijateljem piperskim serdarom Bašom Božovićem. Pred njim se knjaz Petar ogorčeno izražavao o svome tastu knjazu Nikoli: da je veliki lažov, mnogo puta ga je slagao, itd.

OD ženidbe kralja Aleksandra Obrenovića gospođom Dragom Mašin, sve je u stvari išlo naruku knezu Petru Karađorđeviću, a on je znao da koristi situaciju. Povremeno je boravio i u Beču, gde je oživeo karađorđevićku propagandu. Srpska štamparija u Budimpešti izrađivala je dopisnice sa likom kneza Petra kao pretendenta na srpski presto. Iz te štamparije je izašla njegova brošura, gotovo pamflet, pod naslovom **Istina o Crnoj Gori**. U njoj se razobličavaju prazan život i intrigantske naravi u vladajućem krugu na Cetinju.

Vojvoda Gavro je pamtio kako je knez Petar na Cetinju vodio neke beleške. Čitajući brošuru, oni koji se tu pominju prepoznavali su sebe u konkretnim zgodama i situacijama, koje je nesumnjivi autor knez Petar istinito prezentirao. Knjaz Nikola, kaže vojvoda Gavro, najpre nije hteo potvrditi da je knez Petar pisac te brošure - **možda zato što je knjeginja Milena veoma i mnogo protežirala svoga zeta**. Kasnije će to i knjaz Nikola potvrditi, i otvoreno će se pokazati da je knez Petar Karađorđević onaj potpisani **Crnogorac** koji je pisao **Istinu o Crnoj Gori**.

Vojvoda Gavro smatra da je knez Petar diktirao materijal a njegovi glavni saradnici Nenadović i Balugdžić to su redigovali i oblikovali. Nešto kasnije, kad knez Petar bude kralj Srbije, srpska narodna štamparija Ranka Milića iz Pešte ponudiće ministru Vukoviću da otkupi 500 neprodatih primeraka brošure - s motivacijom da više nije aktuelna, pošto neki njeni autori već stoje na visoki položajima u Srbiji. Te primerke otkupio je Lazar Mijušković, crnogorski ministar, kasnije predsednik vlade, i spalio ih, osim nekoliko koje je ostavio u ahrivi Ministarstva inostranih dela.

Dva pisma kneza Petra Karađorđevića vojvodi Gavru Vukoviću iz prvih meseci 1903. godine karakteristična su po nekom sarkastično-šeretskom tonu prema onim **važnim** Crnogorcima. Knez Petar se obraća **Ekselenciji** Gavru - **za pasoš** koji mu treba kad pođe **u kakvu državu gde se to još traži**. Neka samo na Cetinju ne pomisle da on hoće da postane crnogorski podanik jer **...neću pod vašu jurnadikciju (triput podvučeno). To mu ne dao Bog, pošto zna kako na Cetinju drže Šumadince **a osobito mene**, te ako bi im šaka pao - **spremili bi mi nešto gore od Grmožura (pusto ostrvo na Skadarskom jezeru - tamnica za političke osuđenike). No, šalu na stranu, ma koliko da vas peckam, opet bi mi milo bilo da vas vidim i slušam više umstvovanja, pa makar se sporečkali po starome običaju. Zaželeo sam vas i nalazim da mi nešto fali**. Pasoš mu treba na francuskom jeziku - dok srpski jezik ne postane univerzalan, ističe knez Petar.

PREVRAT od 29. maja (11. juna po novom) u Beogradu nije iznenadio Cetinje. Mesec dana ranije **jedan prijatelj iz Zagreba** obavestio je vojvodu Simu Popovića da se u Beogradu **očekuju veliki događaji**. Knjaz Nikola je rekao vojvodi Simi da i on ima **takav izveštaj**. U očekivanju događaja u Beogradu, knjaz je bio jako nespokojan, izlazio je često u baštu, sedao i šetao tamo-amo.

Taj nemir naterao ga je da 10. juna (28. po starom) pođe u Bar u pratnji samo jednog ordonans oficira. Sutradan je u Baru dobio vest bečkog Korespondenc-biroa o prevratu u Beogradu i ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage. Odmah je krenuo natrag, a u tom času je stigla druga depeša - o tome da su zaverenici izvikali kneza Petra Karađorđevića za kralja Srbije. Pratilac ordonans Vlada Petrović, pričao je kako je knjaz, primivši ovu depešu, pomodrio u licu, stisnuo je u šaku i bacio. U putu za dugo nije ni reči progovorio.

Stigavši na Cetinje, knjaz je bez ikakve ceremonije žurno ušao u dvor. Odmah je pozvao ministra Vukovića i vojvodu Simu Popovića. Uzbuđeno ih je zapitao za mišljenje o prevratu u Beogradu. Sima je, kaže, potvrdio ono što mu je ranije rekao: knez Petar Karađorđević biće kralj Srbije. **Nikada... Vaše je Gospodaru!**, ni u slučaju da ga Narodna skupština proglasi kraljem **neće videti srpske zemlje** - rekao je vojvoda Gavro, baš kao da je to od njega zavisilo. Upravo je stigla nova depeša Karbiroa, potvrđujući da su zaverenici proglasili kneza Petra za kralja Srbije.

UZBUĐENJE NA CETINJU
PREVRAT u Beogradu na Cetinju, svedoči vojvoda Simo, izazvao je veliko iznenađenje. U grupama po ulicama i kafanama ljudi su živo raspravljali. Pokolj na srpskom dvoru kao da se nikoga nije ticao, već se samo pitalo ko će sada na presto Srbije. **Gospodar, niko drugi!**, govorili su mnogi, ali ne iz ubeđenja i poznavanja stvari, već samo da bi ugodili i dodvorili se knjazu. **Ako bi Srbijanci opet uzeli nekoga drugoga, biće opet dve dinastije i Srpstvo se opet neće ujediniti**, rezonovali su režimlijski politikanti.

(Nastavlja se)