Čestitke srpskom kralju

Piše: dr Novak Ražnatović
U BEOGRADU je na dan prevrata dolazak Karađorđevića, uopšte uzev, sasvim odobravan, mada **nigde nije primetan entuzijazam**. Čuli su se pojedinačni glasovi za knjaza Mirka, onda za kakvog ruskog princa pa i za republiku, ali štampa je **zasad** neutralna, tako komentariše ruski diplomatski otpravnik na Cetinju Ščeglav.

Zemaljska vlada Bosne i Hercegovine javila je nadležnom Zajedničkom ministarstvu finansija u Beču da se u **pravoslavnim** krugovima događaji u Beogradu mere izgledima šta bi bilo povoljnije za budućnost ovdašnjeg srpskog naroda. Nade u crnogorskog princa Mirka su splasnule, a ipak se drži da je knez Petar Karađorđević manje podoban.

Novosadska **Zastava** primećuje da o crnogorskoj dinastiji niko ne govori, kao da je većina za Karađorđevića, a među inteligencijom ima dosta glasova za republiku. Kako se izbor uglavnom svodi na kneza Petra Karađorđevića, u Beogradu žele da on dođe pošto Skupština konačno reši stvar.

Kada je knjazu Nikoli došla vest da je Narodna skupština u Beogradu izabrala kneza Petra Karađorđevića za kralja Srbije, a zatim druga od samog Petra kojom javlja da se primio izbora, knjaz je pozvao vojvodu Sima da mu pomogne da napiše srdačnu čestitku zetu u Ženevi. Simo je našao knjaza kako mu liju suze niz obraze.

**...Setio sam se Zorke. Da je ona sada živa! I još me više ožalostilo što mislim da će sad Petar njene kosti preneti u Srbiju. Teško mi je rastati se sa njenim kostima!** Vojvoda Simo je uzvratio da to hoće zaista. Ako neće kralj Petar, njegova deca će preneti kosti svoje majke. I pravo je. Kada Bog nije dao da dočeka ovaj dan da sedne kao srpska kraljica na presto, lepo je i u redu da joj kosti počivaju u kraljevskoj grobnici kod Karađorđa, rekao je vojvoda Simo.

Vojvoda Simo tumači da je knjaz Nikola suzama i sećanjem na kćerku Zorku **samo prikrivao onaj bol i lom u njegovoj duši** što su se njegovi snovi o nasleđu prestola u Srbiji srušili kao kula od karata. Međutim, pored svega, držimo da neće baš biti da je po sredi samo **lom u duši** zbog propalih političkih iluzija. Ne samo kao roditelj, knjaz Nikola je bio duboko emotivan. Ova osobina, rekli bismo, samo je podsticala one njegove mane kakve smo obilato zapazili kroz ovo izlaganje. Veoma je teško dati sud o takvoj kompleksnoj ličnosti kakav je bio knjaz Nikola. Zato ćemo upotrebiti ovu priliku da o tome iznesemo jedno manje-više savremeno svedočanstvo.

Povodom 40-godišnjice vladavine knjaza Nikole 1900. godine, tadašnji ruski poslanik na Cetinju Konstantin Arkadijevič Gubastov u jednom globalnom izveštaju o Crnoj Gori, njenoj unutrašnjoj i spoljnoj politici, posebno se osvrće na samu ličnost knjaza Nikole i njegovih sinova Danila i Mirka. **Crnogorski gospodar**, kaže se tamo, **do izvesnog stepena ovaploćuje u sebi sve vrline i mane savremenog Crnogorca**. Detinjstvo je proveo na NJegušima, a nekoliko godina mladosti na školovanju u Trstu i Parizu.

Očuvao je ljubav prema narodu, odlično poznaje njegove nužde i potrebe, ume da govori s običnim ljudima, oduševi ih, privoli ih da strpljivo podnose oskudicu i lišavanja u očekivanju bolje budućnosti. **Bez preuveličavanja može se reći da gospodar zna sve svoje podanike lično ili po imenu, obavešten je ko je od njih imućan, ko siromašan, ko dobroćudan, ko budala, bez sumnje da sva Crna Gora njega voli, sluša i boji ga se. Sve svoje nade podanici polažu u njega, u njegovu srećnu zvezdu.** Međutim, u poslednje vreme sujeverno obožavanje, kojim se on koristi u narodu, unekoliko se umanjilo: porodična praznovanja (svadbe, slave) obavljaju se već bez uobičajene zdravice za gospodara. Sveopšte siromašenje pripisuje se rasipništvu njegove porodice i povlađivanju deci.

Gubastov dalje primećuje da nedostatak temeljnijeg obrazovanja sve više dolazi do izražaja u njegovom životu i delatnosti. Veoma pristupačan, rado prima sve molitelje i satima sluša priče govorljivih Crnogoraca. Ali malo je sposoban za uporan rad; pri raspravljanju, na primer, novih zakona, ne može duže da usredsredi pažnju; mučno se upinje da čita kakvo ozbiljno višetomo delo. Knjaz pokazuje upornost i strpljenje samo kad poetizira. Hteo bi da bude prvi **na srpskom Parnasu**. Ne godi mu slava Petra Drugog. Ima stvari književno nesumnjivo vrednih, ali više loših.

Mane su mu: naglost, podlost, nepoverljivost i umišljena neistinitost. Veoma slavohlepan i častoljubiv, knjaz voli da daje sva moguća obećanja, koja odmah zaboravi.

Knjaz se žali da oko sebe nema nijednog darovitog i istinoljubivog pomoćnika, okružen je samim **bezglasnim** ličnostima. Kriv je za to sam. Dugim godinama izgradio je vladavinu svoje apsolutne volje i okružio se licima koja se staraju samo da mu ugode i slepo ispunjavaju njegove želje. LJudi od vrednosti, kao što su vojvoda Božo Petrović i vojvoda Simo Popović, ne uzimaju stvarnog učešća u upravljanju. Može se, kaže Gubastov, primeniti ona Vukova za knjaza Miloša Obrenovića: **Gospodar hoće da niko osim njega nema ni zasluga, ni časti, ni poštenja.** Cetinje sada, prema ovom svedočenju, predstavlja jedno gnezdo najsitnijih intriga, podvala jednog drugome, itd.

**Koliko je knjaz vlastoljubiv i despotski se odnosi prema svojim podanicima, toliko je slab i nemoćan prema porodici, osobito sinovima.** Knjaz ih nije dao namestiti u kakvim školama u Evropi ili Rusiji. Guverneri koji su ih poučavali na dvoru malo su što mogli učiniti. Gubastov kaže da dva starija knjaževa sina ne samo da ne znaju ništa, nego bukvalno ne umeju **gramotno** pisati ni na jednom poznatom im jeziku. Bez obzira na to što su nastavu slušali na ruskom, ne mogu pravilno i slobodno govoriti ruski.

Vraćajući se našoj neposrednoj temi, najkraće ističemo da je cetinjski poluzvanični, u stvari zvanični i jedini, list **Glas Crnogorca** najpre prenosio suve telegrame bečkog Korbiroa o krvavoj noći 28-29. maja (po starom) u Beogradu, o novoj vladi Jovana Aćimovića i, najzad, o proglašenju kneza Petra Karađorđevića za kralja Srbije. Kada je to Narodna skupština potvrdila, Cetinje se oglasilo vanrednim brojem **Glasa Crnogorca** sa krupnim naslovom **Živeo kralj Petar Karađorđević** (3/16. v. 1903).

**Dobri genije** srpskoga naroda uputio je njegove predstavnike da svoju sudbinu povere unuku **heroja Topolskoga** i dadu mu krunu kralja Srbije. A Crna Gora, koja je zlo i dobro Srbije uvek smatrala za svoje zlo i dobro, koja je sveštenim tradicijama vezana s porodicom **oca Srbije** još od vladike Petra Prvog, a što je u najnovije doba potvrđeno najtešnjom sponom ljubavi, ta Crna Gora podnosi danas najsrdačnije čestitke Srbiji i njenome kralju, sa vrućom željom da u Srbiji otpočne era **sretnijih dana**, a njen kralj da opravda nade koje **izmučeni** narod srpski u ovome trenutku u njega polaže.

K r a j