Najdraži svedoci - optuženi

Piše: Miroslav Zarić
NA dugim, složenim i skupim suđenjima Srbima optuženim za ratne zločine pred Međunarodnim krivičnim tribunalom u Hagu, najbrži, najkraći i najjeftiniji su sudski procesi u kojima su okrivljeni unapred priznali krivicu. Zato su priznanja optužbi, koja pred haškim tužiocima i sudijama imaju vrhunsku dokaznu snagu, među njima izuzetno omiljena, jer se u takvim slučajevima celokupan posao svede na predlog i utvrđivanje visine kazne.

Optuženi koji pre ili tokom suđenja priznaju da su krivi još su dragoceniji kao kasniji svedoci na procesima drugim okrivljenima, pa nije ni čudo što su svi sporazumi o priznanjima propraćeni obavezom svedočenja, iako je u svakom ponaosob posebno naglašeno da su spontana, dobrovoljna i bezuslovna.

Dosad je, posredstvom i uz pomoć branilaca, ukupno 17 optuženih Srba priznalo da su krivi za ratne zločine počinjene tokom ratova, nakon raspada bivše SFRJ, u Hrvatskoj i Bosni. Postupak i sadržina zaključenih sporazuma formalno su gotovo u svima isti, ali su rezultati nagodbi prilično različiti, što je u jednom trenutku usporilo i gotovo zaustavilo pravu jagmu među okrivljenima da priznaju, pokaju se i izvuku što manju kaznu.

Prvi koji je pred Tribunalom izvukao i najveću korist iz ovakve kalkulacije, bio je bosanski Hrvat Dražen Erdemović, na čijem su priznanju i pokajanju haški tužioci i sudije dosad i najviše profitirali. Izjave ovog optuženog, koji je daleko poznatiji kao krunski svedok srpskih zločina u Bosni, kamen su temeljac već nekoliko osuđenih presuda u Hagu, među kojima je ona najpoznatija generalu Vojske Republike Srpske Radislavu Krstiću, osuđenom na 46 godina zatvora.

Sa istom pričom, Erdemović se pojavio 24. avgusta prošle godine na suđenju Slobodanu Miloševiću.

Dražen će svoju obavezu da se pojavi kao svedok, uvek kad ga tužilaštvo pozove, sigurno savesno obaviti i ubuduće. On je istovremeno i prvi haški osuđenik, kome je izrečena prva presuda jednog međunarodnog suda još od vremena Nirnberškog procesa. Sama presuda bila je zaprepašćenje za veći deo svetske javnosti, jer je za učešće u zločinu nad više od 1.200 ljudi, od kojih je bar 70 lično likvidirao, Erdemović dobio **samo** deset godina zatvora, koja mu je kazna posle žalbe prepolovljena, da bi izdržao samo tri i na kasnijim suđenjima se, kao svedok, pojavljivao kao potpuno slobodan čovek.

Erdemović se prvi put javno pojavio pred Tribunalom 31. maja 1996. i priznao prvu tačku optužnice **zločin protiv čovečnosti**, a tužilaštvo mu je, zauzvrat, oprostilo drugu - **povredu zakona ili običaja rata**. On je u Hag, nekoliko dana ranije, isporučen iz SRJ kao svedok, ali je odmah uhapšen, jer je tužilaštvo shvatilo da može biti dragocen kao svedok protiv Radovana Karadžića i Ratka Mladića. Već sutradan, 29. maja, bio je i optužen.

Jedina prepreka da Erdemović bude podoban svedok, bilo je njegovo teško psihičko stanje, jer su eksperti utvrdili da, zbog pretrpljenih stresova, nije bio sposoban da podnese suđenje. Komisija stručnjaka sugerisala je da će ovakvo stanje potrajati bar od šest do devet meseci. Ovakvo mišljenje nije, međutim, smetalo da već 4. jula Erdemović svedoči u postupku protiv Karadžića i Mladića. Upravo njegov iskaz bio je povod da se za obojicom izda međunarodna poternica.

Eksperti su konstatovali da je Erdemović dovoljno sposoban za izlazak pred sud i on se ponovo pojavio pred krivičnim većem 18. oktobra 1996.

- Vaša visosti - obratio se sudiji Klodu Žrodi - morao sam to da učinim. Da sam odbio, bio bih ubijen zajedno sa žrtvama. Kad sam odbio, rekli su mi: **Ako ti ih je žao, ustani i postroj se uz njih, a mi ćemo i tebe ubiti**. Nije mi žao zbog sebe, već zbog porodice, moje žene i sina, koji je onda imao devet meseci i nisam mogao da odbijem, jer bi onda oni ubili mene.

Erdemović se našao u vodu za streljanje kao pripadnik 10. diverzantske jedinice u vojsci bosanskih Srba, gde se našao u aprilu 1994, nakon što je, u novembru prethodne godine, napustio vojnu policiju Hrvatskog veća odbrane.

NJegovo svedočenje posebno je bilo dragoceno, jer bez Erdemovića - svedoka, po priznanju samog tužilaštva, ne bi bilo moguće otkriti masovnu egzekuciju muslimanskih civila u Srebrenici 11. jula 1995, masovnu egzekuciju zarobljenika muslimana u Vlasenici, masakr 1.200 civila na farmi Branjevo u Pilici i još 500 civila u javnoj zgradi u istom mestu.

-Da nismo imali Erdemovićevo svedočenje - istaklo je tužilaštvo - ne bismo kroz istragu mogli da otkrijemo nijedno mesto egzekucije ovih zatvorenika, koji su bili zatočeni u školi u Pilici.

KORIST
IZJAVE Dražena Erdemovića, kako **priznaje** i prvostepena presuda, omogućile su tužilaštvu da dokaže, ne samo egzekucije zarobljenika u Srebrenici, već i da se potvrdi kako su one bile **dobro isplanirane, sistematske i organizovane**.

Ove informacije, naglašava se u presudi od 29. novembra 1996, **značajno su uticale na istragu u pogledu logistike koja je uticala na egzekucije koje je trebalo izvesti**.

Kao posebnu zaslugu Erdemoviću, uz priznanje za kooperativnost, presuda mu priznaje i što je omogućio da se pribave detalji o događajima, a posebno što je **ponudio imena mnogih koji su bili odgovorni za ono što se dešavalo**.
Tužilaštvo je posebno cenilo njegove informacije o Drinskom korpusu i strukturi armije bosanskih Srba.
(NASTAVLJA SE)