Pravo na izbor

Piše: Miroslav Zarić
NAJSLABIJA tačka u priznanju Dražena Erdemovića bilo je teško psihičko stanje, u kome je ovaj svedok-optuženi bio kad je, u leto 1996. godine, priznao i pokajao se pred Haškim tribunalom za zločin u Srebrenici, godinu dana ranije.
Ovaj nedostatak u izjavi, koji je automatski značio da je Erdemović bio nesposoban za suđenje i svedočenje, otklonjen je drugim nalazom komisije eksperata, koji su ga posmatrali, i 17. oktobra 1996. konstatovali da je “dovoljno spreman da izdrži suđenje” i da za njegovo pojavljivanje pred Tribunalom više nisu potrebne “nikakve dodatne mere”.
Veštaci su, ovog puta, zaključili da je “njegova svest (bila) jasna” i da ne pokazuje “nikakve znake oštećenja sećanja”.
Drugi problem sa kojim su se psihijatri suočili oko valjanosti Erdemovićevog priznanja, bio je moralno-pravne prirode, i sud ga je razrešio porukom da je optuženi imao pravo da priznanje krivice odabere kao strategiju svoje odbrane. NJegova kooperativnost u postupku protiv Karadžića i Mladića, uz uzdanje u druge olakšavajuće okolnosti, savršeno se pri tom uklapala u ovakvu strategiju.
Da li je Erdemović bio iskreni pokajnik pred Tribunalom ili samo dobro pripremljen u tužilaštvu, za zadatke koji su mu namenjeni u kasnijim procesima, teško je proceniti. Izvesno je, međutim, da je njegov nastup pred Tribunalom savršeno odgovarao ovakvoj drugoj ulozi, posebno zalaganjima za sveopšte pomirenje.
- Jedino želim da kažem da žalim zbog svih žrtava, ne samo za one koji su onda ubijeni na farmi, već i za sve žrtve u bivšoj Bosni i Hercegovini, bez obzira na njihovu nacionalnost - patetično je ponovo jadikovao nad onim što je učinio.
U presudi od 5. marta 1998, kojom mu je kazna od 10 godina zatvora, za učešće u ubistvu 1.200 ljudi i lično ubijanje oko 70 zatvorenika, prepolovljena posle žalbe na samo pet godina, sud je posebno naglasio da je tužilaštvo ocenilo Erdemovićevu saradnju kao - izvrsnu:
“Optuženi je sarađivao, ne zahtevajući ništa zauzvrat, a obim i vrednost njegove kooperativnosti su takve da opravdavaju značajno ublažavanje.”
U drugostepenoj presudi opisani su i uslovi sporazuma Erdemovića i ekipe tužilaštva o priznanju krivice, po kome mu je predložena kazna od sedam godina zatvora. Iako Statut i Pravila Tribunala ne predviđaju ovakve sporazume, konstatujući da je ovo prvi takve vrste u Hagu, u presudi je istaknuto da su oni uobičajeni u sudskoj praksi u svetu. U konkretnom slučaju, to je jednostavno bio dogovor između dve strane, postignut na njihovu sopstvenu inicijativu i bez ikakvog učešća ili ohrabrenja pretresnog veća, koji ga uostalom ničim i ne obavezuje.
Iako zasnovana na “golom” priznanju, bez izvođenja dokaza, presuda Erdemoviću, u delu u kome se procenjuju otežavajuće i olakšavajuće okolnosti njegove kazne, konstatuje “okolnosti ubijanja”, a posebno stepen “patnji kojima su žrtve masakra bile podvrgnute pre i tokom ubistava”. Polazeći od toga da je sve bilo onako kako je optuženi ispričao, presuda mu odaje priznanje da je sudu “dobro ilustrovao teror i nasilje”.
Na samom njenom kraju, zabeleženo je gotovo pravdanje sudija što se toliko uvažava Erdemovićevo priznanje. Interes je međunarodne krivične pravde, a i cilj samog Tribunala da prida odgovarajuću težinu kooperativnom stavu optuženog, napisala je sudija Florens Mumbe, naglašavjući da je priznanje o učešću u masakru dato u vreme kad nikakva vlast nije tražila da on oko toga bude gonjen.
Poslednje rečenice presude bile su otvoreni poziv za saradnju sa sudom u Hagu:
“Razumevanje situacije onih koji se predaju jurisdikciji Međunarodnog tribunala i koji priznaju svoju krivicu je važno radi ohrabrivanja drugih osumnjičenih ili nepoznatih počinilaca da istupe. Međunarodni tribunal, uz svoj mandat da istražuje, goni i kažnjava ozbiljne povrede međunarodnog humanitarnog prava, obavezan je i da, preko svoje sudske funkcije, doprinosi rešenju širih pitanja odgovornosti, pomirenja i ustanovljenja istine u pozadini zločina počinjenih u prethodnoj Jugoslaviji.”
Ovo otkrivanje istine, zaključuje haški sud, je kamen temeljac vladavine prava i fundamentalni korak na putu ka pomirenju. Jer, samo je istina ta koja uklanja etničke i verske mržnje i započinje ozdravljujući proces. Zbog toga, Tribunal mora da pokaže da se oni koji su dovoljno časni da priznaju, pravično tretiraju kao deo procesa poduprtog principima pravde, poštenog suđenja i zaštitom osnovnih prava pojedinaca.
Dražen Erdemović, neposredni ubica oko 70 ljudi i učesnik u zločinu nad više od hiljadu ljudi, može da bude veoma ponosan što je Haški tribunal, ovako lepo sročene rečenice, posvetio upravo njegovoj ličnosti i postupku.

PRAVILA
U DRUGOJ presudi Draženu Erdemoviću, Haški tribunal je istakao da moraju da budu ispunjeni određeni prethodni uslovi pre priznanja, i odredio njihov minimum:
Ono mora, najpre, biti dobrovoljno i dato od optuženog koji je mentalno sposoban da razume posledice priznanja i na koga se ne utiče bilo kakvim pretnjama, namamljivanjem ili obećanjima.
Optuženi mora, osim toga, da shvata i suštinu optužbi i bude svestan posledica svog priznanja.
Priznanje ne sme, najzad, da bude dvosmisleno.
(NASTAVLJA SE)