Naknadno priznanje i kajanje

Piše: Miroslav Zarić
IAKO zakasnelo, priznanje i naknadno pokajanje bivše predsednice Republike Srpske, sigurno je jedan od najvećih uspeha ekipe tužilaštva u dokazivanju sveopšte srpske krivice pred Haškim tribunalom za zločine u Bosni. Biljana Plavšić se dugo kolebala, nakon što je 10. januara 2001. dospela u ševeningenski zatvor, šta je po nju lično povoljnije, pre nego što je odlučila da stavi svoj potpis na sporazum sa tužilaštvom, kojim se izjasnila o sopstvenoj krivici.
Posle pogađanja sa Karlom del Ponte, uz pomoć dvojice branilaca, Roberta Pavića i Judžina O* Salivena, dogovor je potpisan 14. septembra 2002. i njime je utanačeno da optužena priznaje kako “snosi punu odgovornost za svoje postupke” iz tačke 3, šest meseci ranije izmenjene i konsolidovane optužnice. To je, praktično, značilo da Plavšićeva priznaje samo optužbu za progone na političkoj, rasnoj i verskoj osnovi.
Bivšem lideru bosanskih Srba, zauzvrat je oprošteno više tačaka optužbe za genocid i saučesništvo u njemu, kao i za zločine protiv čovečnosti ubistvima, istrebljenjima, deportacijama i nehumanim delima.
Optužena je potpisala krivicu “stoga što je de fakto kriva”, a morala je i da potvrdi da je “svesna” da joj je pretila najteža moguća kazna, što znači i - doživotni zatvor. Tužilaštvo joj, međutim, nije ništa obećalo ako se potvrdno izjasni o svojoj krivici.
“Niko mi nije pretio, niti me na bilo koji način prisilio da pristanem na ovaj sporazum, i ovaj sam sporazum sklopila slobodno i dobrovoljno i pri zdravom umu”, potpisala je Plavšićeva, a potvrdila su i dvojica njenih advokata.
Mnogo značajnije od ovih izjava, za ishod budućih suđenja optuženim Srbima iz Bosne i Srbije pred Tribunalom, je ono što je Biljana Plavšić, istog dana, potpisala u dokumentu pod naslovom “činjenične osnove za potvrdno izjašnjavanje o krivici”. U ukupno 22 tačke optužena je priznala da je osnovni cilj SDS i vođstva bosanskih Srba bio da svi Srbi u bivšoj Jugoslaviji ostanu u istoj državi, a da je jedan od načina da se to ostvari bilo razdvajanje etničkih zajednica.
Srpsko rukovodstvo, uključujući i nju lično, bilo je “svesno” i “posedovalo je nameru” da u ovo razdvajanje “uključi trajno uklanjanje određenih etničkih grupa, bilo sporazumom bilo silom” i znalo je da će to obuhvatiti i “politiku progona”.
“U kreiranju i sprovođenju cilja razdvajanja upotrebom sile, učestvovali su mnogi pojedinci, uključujući Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Momčila Krajišnika i Ratka Mladića”, potpisala je svojeručno Plavšićeva. “Među tim pojedincima postojale su razlike, kako u njihovoj spoznaji detalja utvrđivanja i sprovođenja tog cilja, tako i u njihovoj ulozi u njegovom osmišljavanju i sprovođenju.”
U tački 14. “činjeničnih osnova”, bivši čelnik bosanskih Srba direktno optužuje svoje nekadašnje saborce za “blisku saradnju” sa Slobodanom Miloševićem:
“Dvojica najvažnijih vođa bosanskih Srba, Radovan Karadžić i Ratko Mladić, često su odlazili u Beograd, kako bi se konsultovali sa Miloševićem i od njega dobili upute i podršku u ostvarenju tog cilja. Vojska RS dobijala je finansijsku i logističku podršku od političkog rukovodstva i vojnog vrha iz Beograda, s kojim je koordinirala i sarađivala u svrhu sprovođenja cilja razdvajanja etničkih grupa upotrebom sile.”
U tački 19. dokumenta, koji je nosio oznaku “poverljivo” i “zapečaćeno”, Biljana Plavšić priznaje saradnju Vojske bosanskih Srba, policije i njenih vlasti sa JNA, MUP Srbije i paravojnim jedinicama iz BiH i van nje u progonima nesrpskog stanovništva i potvrđuje da su se “ti događaji zaista zbili”.
Plavšićeva je potvrdila i da su u progonima bila rasprostranjena ubistva, tokom napada na gradove i sela, prisilna deportovanja, protivpravno pritvaranje u zatočeničkim objektima, uništavanje kulturnih i verskih objekata, pljačke, prisilan rad i korišćenja “živog štita”.
Posipajući se, na kraju, pepelom po glavi, optužena je priznala i da je učestvovala u prikrivanju ovih zločina, javno poričući da su se oni uopšte dogodili, a kad je kasnije saznala da jesu, svoje izjave nije povukla, niti ispravila.
Sam kraj “činjeničnih osnova” je bukvalno sročen istim jezikom, kojim su ispisane optužbe svih haških optuženika po komandnoj odgovornosti i zaključuje da su srpski lideri “bili spremni da ignorišu i da jesu ignorisali zločine” nad ne-Srbima, propustili da ih spreče i da kazne njihove počinioce.

GREŠKA
U SPORAZUMU sa Biljanom Plavšić haško tužilaštvo počinilo je grešku, koja nije ispravljena ni kasnije, presudom o kazni od 11 godina zatvora, izrečenoj 27. februara prošle godine.
Karla del Ponte nije, naime, predvidela obavezu optužene da svedoči u drugim predmetima pred Tribunalom. Ne zna se da li je ovo bio uslov Plavšićeve ili previd tužilaštva, ali je izvesno da sličnu grešku zamenici Del Ponteove više nikad nisu ponovili i svaki optuženi je morao da potpiše da će se bezrezervno odazvati i svedočiti na svaki poziv tužilaštva.
Dodatno osiguranje ove obaveze tužioci i sud su, u praksi, postigli tako što su optuženi bili na “belom hlebu” između datuma priznanja i trenutka izricanja dogovorene kazne, pa im je njena visina zavisila od toga kako će svedočiti.
(NASTAVLJA SE)