U zadnji čas priznanje

Piše: Miroslav Zarić
BIVŠI načelnik policije u Bosanskom Šamcu Stevan Todorović bio je treći optuženi pred Haškim tribunalom koji je priznao krivicu. Osim Dražena Erdemovića, to je prethodno učinio i Dragan Jelisić, optužen za kršenja zakona i običaja ratovanja i zločine protiv čovečnosti i bio osuđen na 40 godina zatvora.
Todorović je stigao u Ševeningen još 27. septembra 1998, nakon što je prethodno otet u Srbiji i isporučen snagama SFOR u Tuzli, odakle je prebačen u Hag. Već na prvom pojavljivanju pred Tribunalom, tri dana kasnije, Todorović je osporio zakonitost svog hapšenja i započeo niz pravnih postupaka da se vrati u Jugoslaviju. Istovremeno je odbacio svih 15 tačaka optužnice za teške povrede ženevskih konvencija iz 1949. godine, kršenja zakona i običaja ratovanja, odnosno zločine protiv čovečnosti, a sve povodom događaja na području Bosanskog Šamca u leto 1992.
Optuženi je isto ponovio kada je 21. januara 1999. ponovo izveden pred sudiju Patrika Robinsona. I tako je bilo sve do 29. novembra iduće godine, kada su njegovi advokati Dejan Brašić i Nikola Kostić obavestili sudiju da su se sporazumeli sa tužilaštvom da optuženi prizna krivicu po prvoj tački optužnice, a da se sve ostale tačke povuku. Uslov sporazuma bio je i da odbrana povuče sve što je dotle osporavala oko (ne)zakonitosti hapšenja.
Stevan Todorović stupio je pred sudiju Robinsona 13. decembra 2000. i priznao krivicu, što je ponovio 24. januara, kad ga je krivično veće proglasilo krivim.
Uslovi sporazuma optuženog i optužbe ugovoreni su poverljivim dokumentom, koji je zajednički podnesen sudu 5. januara 2001, a “činjenična osnova za optužbe” bila je, takođe, poverljivog karaktera. Optužba se obavezala da preporuči sudu kaznu od najmanje pet, a najviše 12 godina zatvora, a obe strane su izjavile da se neće žaliti na presudu, ukoliko sud izrekne Todoroviću kaznu u tim okvirima.
Pretres pred sudom oko izricanja kazne održan je 4. maja te iste godine, a tužilaštvo je zatražilo kaznu od 12 godina zatvora, što je bila gornja granica iz sporazuma. Odbrana je predložila samo pet, a krivično veće u sastavu Patrik Robinson, Ričard Mej i Muhamed Fasi Firi odmerilo mu je 10 godina.
Pre odmeravanja kazne, sudije su najviše vremena posvetile dilemi - koliko Todorovićevo naknadno priznanje, nakon 26 meseci poricanja krivice, može da deluje na ublaženje kazne. Neizbežno je pri tom bilo poređenje sa Draženom Erdemovićem, koji je priznao da je lično počinio 70 ubistava muslimana u Srebrenici i učestvovao čak u ukupno 1.200 zločina. Sud je “priznao“ da oba slučaja imaju zajedničke elemente i da je u njima ostvarena značajna saradnja sa tužilaštvom, ali i naglasio ključnu razliku.
Erdemović je, naime, zločine počinio pod prisilom, pa je u presudi naglašeno da zato njegov predmet “nije od pomoći” za odmeravanje kazne u Todorovićevom slučaju. Ovakav stav veća praktično je bio samo “na papiru”, jer je i Todorović, prvostepenom presudom, dobio isto koliko i Erdemović, kome je u žalbenom postupku kazna kasnije prepolovljena.
Deo presude Todoroviću posvećen je tumačenju “javne koristi” od priznanja krivice i zaključku da ona omogućuje da se izbegne potencijalno dugo suđenje, skupi troškovi, trošenje dragocenog vremena na skupljanje dokaznog materijala i tegoban zadatak zaštite žrtava i svedoka. Priznanjem krivice optuženi ih oslobađa potrebe da iznose dokaze i oslobađa stresa koji pri tom može da ih zadesi.
Svi ovi efekti priznanja, po mišljenju sudija, mogući su samo ukoliko ono usledi pre početka suđenja, ali ne i tokom započetog postupka, a pogotovu nakon završetka procesa. Todorović je imao sreću da mu, iako je duže od dve godine otezao sa priznanjem, suđenje još nije počelo, kad je odlučio da prizna optužbu.
NJegova kasnija saradnja sa tužilaštvom ocenjena je kao “značajna”, “spontana” i “bezuslovna”, pa je i to bio jedan od osnova za ublažavanje kazne. Tužilaštvo je ocenilo i da je “kvantitet ii kvalitet informacija” koje je Todorović ponudio, “ispunio očekivanja” i da je optuženi svoje obaveze shvatio “vrlo ozbiljno”.
Znajući da je Erdemoviću glavna olakšavajuća okolnost bila što je ubedio sud da je sve radio pod pritiskom i Stevan Todorović je, na pretresu, udario u iste žice.
- I moji postupci su uveliko bili pod uticajem straha, panike, umora, stresa i, ponekad, alkohola - rekao je. - U takvim okolnostima donosio sam pogrešne odluke i pogrešno postupao. U to vreme nisam imao dovoljno hrabrosti ili odlučnosti da sprečim dobrovoljce ili lokalne kriminalce da čine zlo i da pljačkaju nesrpsko stanovništvo i zbog toga se duboko kajem.

SAVEST
ZNAJUĆI koliko se pred Tribunalom, uz priznanje krivice, ceni i pokajanje i pomirenje, Stevan Todorović je, na sudu, lamentirao nad sudbinom Hrvata i muslimana:
“Tokom 1992. godine bio sam svestan da su Hrvati i muslimani mnogo propatili, na moju veliku žalost. Zbog toga osećam veliko kajanje i grižu savesti. Svaki dan molim Boga da mi oprosti moje grehe. Spreman sam svedočiti, sarađivati i reći sve što znam u interesu istine i pravde. Moja želja i nada je, a to zavisi od vas, časne sudije, da se vratim u divna predratna vremena, kad su svi ljudi u Bosni živeli složno i zadovoljno. Nažalost, ja ne mogu da promenim istoriju. Želim i spreman sam, ako mi pružite priliku, da pokušam da pobošljam budućnost.”
(Nastavlja se)