Brz put do presude

Piše: Miroslav Zarić
PRIZNANJE krivice pred Haškim tribunalom dvostruko olakšava posao ovog suda. Najpre time što štedi vreme i napor koji iziskuju dugotrajna istraga i suđenje, ali i zato što direktno pomaže njegovom glavnom poslu - utvrđivanju istine.
Ovakav **status** priznanja, koji je ponovljen u više presuda optuženima, koji su priznali optužbu, ima svoje uslove i jedan od najvažnijih je da se okrivljeni izjasni pre početka suđenja da je kriv. Tada priznanje ima i najveću **težinu** i sud će ga maksimalno uzeti u obzir, dok onom ko prizna i pokaje se tokom postupka, ono može da utiče na visinu kazne samo u **određenoj meri**. Ali, nipošto u onoj, kao kad se greh prizna na vreme.
Sva ova pravila priznanja, koje je daleko cenjenije ukoliko ga prati i kajanje, prelomila su se u postupku koji je vođen protiv trojice saoptuženih i osuđenih za događaje u prijedorskom logoru **Keraterm**, u kome je 1999. godine masakrirano više od 120 muslimana.
Komandant logora Duško Sikirica i komandiri smene Damir Došen i Dragan Kolundžija bili su optuženi po više tačaka optužnice za kršenje zakona i običaja rata i zločine protiv čovečnosti, a Sikirica i za genocid. Kako bi se ko, nakon hapšenja i dovođenja u Hag, od juna 1999. do jula 2000. godine, našao pred sudom, energično bi poricao krivicu.
Suđenje je započelo 19. marta 2001, a dokazi optužbe trajali su 33 sudska radna dana i okončani su 1. jula, dokle je saslušano 34 svedoka. Sva trojica optuženih tražili su oslobađajuće presude. Sikiričini advokati tvrdili su da optuženi poseduje alibi i izveli, u julu te iste godine, 15 svedoka odbrane. Došenova odbrana je saslušala pred sudom 16 svedoka.
Kolundžijini branioci su, međutim, zamolili i dobili odlaganje dokaza odbrane da bi mogli da pregledaju zaključke veća, povodom njihovog predloga za oslobađajućom presudom. NJegovi advokati su obavestili sud 31. avgusta da je postignut sporazum sa tužilaštvom, a optuženi se 4. septembra pojavio pred krivičnim većem i priznao da je kriv po tački 3. optužnice.
Sud ga je istog dana proglasio krivim, a optužba je odustala od preostalih tačaka i obećala da zatraži kaznu između tri i pet godina zatvora.
Tri dana kasnije i branioci Sikirice i Došena obavestili su sudije Patrika Robinsona, Ričarda Meja i Muhameda Fasi Firija da su se i oni sporazumeli sa tužilaštvom. Obojica su se 19. septembra pojavili pred većem i priznala, takođe, treću tačku optužnice. Optužba je potvrdila da odustaje od ostalih tačaka i obavezala se da prvom predloži kaznu između 10 i 17 godina zatvora, a drugom najmanje pet, a najviše sedam godina.
Sikirica je priznao da je u **Keratermu** ubijeno više osoba, a da je on ustrelio i jednog od njih lično, Došen je priznao zlostavljanje zatočenika u logoru, a Kolundžija nehumane uslove, kojima su muslimani, Hrvati i nesrbi bili izloženi.
Optužba je priznala Došenu da **nije uvek mogao da spreči osobe koje nisu pripadale logorskom osoblju** da ulaze u **Keraterm**, kad god to požele i da zlostavljaju zatočenike. U prilog mu je išlo i što je utvrđeno da je ponekad pokušavao da takvo zlostavljanje spreči. Pokazalo se, takođe, da je i Došen koristio ponekad svoj položaj da pomogne nekim zatvorenicima.
Obojica su, međutim, bila znatno slabija u pokajanju, od šefa. Sikirica je, naime, ubeđivao sudije da duboko žali zbog svega što se desilo u **Keratermu**, dok je on bio tamo:
- Mogu samo da osećam žaljenje za sve živote koji su izgubljeni i živote koji su uništeni u Prijedoru, u **Keratermu**, a ja sam, nažalost, doprineo uništavanju tih života.
Veće je istaklo u presudi da ovakvo kajanje smatra iskrenim i da je ono uzeto u obzir za ublažavanje kazne. Sikirica je, na kraju, 13. novembra 2001, osuđen na 15 godina, Došen na pet, a Kolundžija na tri godine zatvora. Došenu je tada preostalo da izdrži nešto više od polovine, jer je već duže od dve godine proveo u pritvoru, a Kolundžija je kaznu praktično već odležao, jer je u Ševeningenu boravio dve godine, pet meseci i šest dana.
Milan Simić, 42-godišnji Srbin iz Bosne, bio je optužen zajedno sa Blagojem Simićem, Simom Zarićem, Miroslavom Tadićem, Stevanom Todorovićem i Slobodanom Miljkovićem za zločine na području Bosanskog Šamca, počinjene 1992. godine. On se doborovoljno predao Tribunalu i 17. februara 1998. izjavio da se **ne oseća krivim**.
Sva (ne)dela za koja je bio optužen, počinio je kao predsednik Izvršnog odbora opštine i član Srpskog kriznog štaba u Šamcu. Dok mu 20. septembra 2001. nije počelo suđenje, pošto je u međuvremenu postao paraplegičar, nekoliko puta je puštan da se privremeno brani sa slobode i uvek se vraćao, kad bi za to dobio poziv.

KREVET
ZBOG Simićevog slabog zdravstvenog stanja, krivično veće Tribunala naredilo je sekretarijatu suda da ispita mogućnost nabavke odgovarajućeg kreveta, koji bi optuženi mogao da koristi u pauzama suđenja. Pretresi u održavani isključivo pre podne, a prisustvovala im je i medicinska sestra, koja je pomagala okrivljenom.
Sve ovo omogućilo je sudu da zaseda i jedan dodatni sat po podne, jer je Simić mogao, tokom dvočasovne pauze, da se odmara na nabavljenom krevetu.
Simića su više puta pregledali i lekari, a u njihovom nalazu od 23. maja 2002. godine, između ostalog, zabeleženo je **da sudski postupak nije prouzrokovao negativne posledice, ni za lečenje, niti za razvoj zdravstvenog stanja** optuženog.
(NASTAVLJA SE)