Suđenje preko telefona

Piše: Miroslav Zarić
MILAN Simić bio je sedmi optuženi pred Haškim tribunalom, koji je osuđen na osnovu potvrdnog izjašnjavanja o krivici. Ovaj 42-godišnji Srbin iz Bosanskog Šamca kolebao se, međutim, duže od četiri godine, pre nego što je sklopio sa haškim tužilaštvom sporazum o priznanju.

Suđenje je, u međuvremenu poprilično poodmaklo i optuženog je **spaslo**, da priznanje ne bude suviše kasno i pravno bezvredno, to što je ipak bila preostala još jedna žrtva da svedoči u njegovom predmetu, pa mu je sud priznao da je njegovo priznanje, ipak, dato na vreme.
Ovo odloženo priznanje imalo je, naravno, daleko manju težinu, nego da je usledilo ranije i pre početka sudskog procesa. Ali, sud je zaključio u presudi da **bez obzira na kasno priznavanje krivice optuženog, njemu treba dati određeno priznanje zbog činjenice da se potvrdno izjasnio o krivici**.

Za tužilaštvo je bila sporna i Simićeva saradnja, smatrajući zapravo da nje uopšte nije ni bilo. Objašnjenje je bilo da je optuženi tražio i dobio garanciju da tužilaštvo neće ikoristiti sporazum u postupku protiv njegovog bivšeg saoptuženog Blagoja Simića. Sud je, međutim, zaključio da takav zahtev nipošto ne može da predstavlja otežavajuću okolnost, jer je optužba na takav uslov - pristala.

Optužba je smatrala i da Milan Simić nije **pokazao i nikakvo kajanje**, mada je dozvolila da se on **pristojno ophodio** prema dve žrtve, nakon prve epizode mučenja. Još većim grehom, tužilaštvo je smatralo što je Simićev branilac vodio **ekstenzivno, detaljno, dugotrajno i pronicljivo** ispitivanje žrtava, tokom njihovog svedočenja, a što je išlo u prilog tvrdnje tužilaštva da se na takav način ne ispoljava kajanje. Odgovor sudija na ovakvu tezu optužbe bio je veoma jednostavan: branilac je tada samo obavljao svoju dužnost.

Najveću težinu, kao olakšavajuću okolnost pri izricanju kazne, imalo je slabo zdravstveno stanje optuženog. Uz pomenuti krevet, na kome je Simić mogao, u pauzi suđenja, da se odmori dva i po sata u zgradi Tribunala, nakon čega je bio sposoban da odsedi još jedan dodatni sat, na pretresu po podne, okrivljenom je bila osigurana i satelitska video-veza sa njegovom ćelijom u Ševeningenu.

Osim ovoga, između ćelije i sudnice, bila je obezbeđena je i dvosmerna telefonska veza optuženog sa njegovim braniocima, što je Simiću omogućilo da pretres prati iz Ševeningena i dogovara se sa svojim advokatima.

Odbrana je potvrdila na suđenju da ovakav **sistem funkcioniše**, ali to priznanje sudu nije bilo dovoljno, pa je naredio da optuženog pregledaju medicinski eksperti. NJihov nalaz bio je **da sudski potupak nije prouzrokovao negativne posledice, ni po lečenje, niti na razvoj njegovog zdravstvenog stanja**.

Na kraju se pokazalo da je pristanak optuženog na ovakvo **daljinsko** suđenje proizveo najpovoljniji utisak na sudsko veće, koje je posebno vrednovalo Simićevu **kooperativnost**, naglašavajući da je ona omogućila veću efikasnost postupka:

**Pretresno veće drži da takva kooperativnost predstavlja saradnju i sa pretresnim većem i sa tužilaštvom**, napisala je sudija Florens Ndepele Mumba u presudi. **Premda optužba tvrdi da Milan Simić ne sarađuje, jer je odbio da svedoči protiv svog bivšeg saoptuženog, pretresno veće smatra da se saradnja ne sme tumačiti usko i jednostrano. Nasuprot tome, smatra se da saradnja sa tužilaštvom postoji kada optuženi svojim postupcima olakšava pravovremeno iznošenje dokaza optužbe, što je bio slučaj kada je Milan Simić pristao da se služi satelitskom video-vezom i time se odrekao prava da bude prisutan na suđenju, koje je zajemčeno članom 21 (4) (d) Statuta.

U normalnim okolnositima, naglasila je sudija Mumba, Simiću bi bila primerena dugotrajna, pa čak i doživotna kazna zatvora. Ali, njegovo fizičko stanje (u međuvremenu je postao paraplegičar), zaključio je sud **ne može se ignorisati**.

Veće je konstatovalo da u istoriji Tribunala **nije bilo optuženog sa sličnim zdravstvenim stanjem** i naglasilo da to sud **obavezuje** da se, pri odmeravanju kazne, ono posmatra kao **izuzetna okolnost**. Zato je Simiću izrečena kraća kazna, od one koju bi inače dobio.

Optuženom je, iz svih ovih razloga, izrečeno pet godina zatvora, što je bila i gornja granica kazne, koju je predložila optužba.

Simićeva odbrana je vodila posebnu bitku da mu se u kaznu uračuna vreme koje je proveo privremeno na slobodi, čekajući početak suđenja. **Strogi uslovi**, koji su mu tada postavljeni, njegova invalidnost i dužina vremena privremenog puštanja, po mišljenju njegovih branilaca, **značajno su ograničili njegovu ličnu slobodu** i predstavljali su **svojevrstan pritvor**.

Optužba se ovome usprotivlila i naglasila da takvi uslovi nisu predstavljali **kućni pritvor**, jer je Simić mogao da izlazi iz svoje kuće i da, zbog toga, vreme privremenog puštanja na slobodu, ne može da mu se računa kao deo odležane kazne.

Takvo gledište zauzeo je i sud. Simić nije smeo, dok je boravio kod kuće, da napušta područje opštine Bosanski Šamac, morao je svakodnevno da se javlja lokalnoj policiji i bilo mu je zabranjeno da stupa u kontakt i vrši pritisak na bilo koju osobu, koja je trebalo da svedoči u njegovom predmetu.

ZA I PROTIV
SIMIĆEVI branioci tražili su na suđenju da se potvrdno izjašnjavanje njihovog klijenta o krivici, koje smatraju **ključnim delom dokaza optužbe** protiv njega, uvrsti u olakšavajuće okolnosti. Dodali su i da je priznanje uštedelo sudu troškove postupka i zatražili da se i to uzme u obzir pri odmeravanju kazne.

Optužba je, međutim, bila kategorična da potvrdno izjašnjavnje o krivici **nema gotovo nikakvu, ili uopšte nikakvu težinu**. Posebno zato što je Simić sklopio sporazum sa tužilaštvom, tek **nakon predočavanja svih raspoloživih dokaza**. Priznanje mu je, dakle, uzeto u obzir još onda, kad je optužba pristala na raspon kazne od tri do pet godina.
(NASTAVLJA SE)