Ocenjujući ponašanje Milana Babića 25. 10. 1994 godine kao izdajničko, ovim rečima se Biljana Plavšić u Kninu rastala od njega. Priznavanje zločina ih sastavilo posle deset godina.
Piše: Rade Matijaš
DVA srpska lidera iz vremena proteklih ratnih sukoba na tlu bivše SR Jugoslavije sudbina je na zanimljiv način spojila u Haškom tribunalu. Bivša predsednica Republike Srpske - Biljana Plavšić kao i bivši predsednik Republike Srpske Krajine - Milan Babić ostaće upamćeni po sporazumnom priznanju zločina - sve u cilju što manje zatvorske kazne. Biljana i kninski stmatolog rastali su se 25. oktobra 1994. u Kninu po završetku Skupštine Republike Srpske Krajine, na kojoj je Milan Babić uz pomoć svojih poslušnika iz Srpske demokratske stranke Krajine, uprkos protivljenjima iz Beograda i sa Pala, smenio dotadašnjeg predsednika Skupštine, umerenog radikala Branka Vojnicu i na to mesto postavio sebi uvek odanog Rajka Ležajića iz Benkovca.
Ta sednica je pokazala svu neslogu u krajiškom rukovodstvu za koju su mnogi krivi, ali bez sumnje Milan Babić najviše. Pred kamerama RTV Krajine, što znači pred krajiškim narodom, Babića i njegove jastrebove upozoravali su da ne produbljuju nejedinstvo u situaciji kad Tuđmanova soldateska sve više preti mnoge ličnosti iz Krajine i Republike Srpske i Beograda. Bile su tu i tri vladike srpske: Longin dalmatinski, Nikanor gornjokarloavčki i Hrizostom bihaćko-petrovački kao i mitropolit dabrobosanski Nikolaj. Nisu pomogli ni časni oci, a ni Biljana Plavšić, jer je Babić imao većinu u parlamentu. Kraj je bio mučan, a izveštači su videli i čuli kako je Biljana prolazeći pokraj Milana Babića rekla: **Do viđenja, župane**.
Propast Krajine 4. avgusta 1995. godine tadašnji premijer Milan Babić dočekao je u Beogradu gde je sa porodicom stigao pet dana ranije, a Biljanina optužba da je Babić izdao ostvarila se deset godina kasnije. Uz savete svog nemačkog advokata, Babić je, u okviru sporazuma sa tužilaštvom priznao krivično delo progona za koje je prihvatio odgovornost, a koje obuhvata **ubistvo stotine Hrvata i drugih nesrba, okrutan tretman, nasumično uništavanje naselja i namerno uništavanje verskih i kulturnih objekata, od 1. avgusta 1991. do 15. februara 1992**. Babić je isto tako priznao da je bio **saučesnik u zajedničkom zločinačkom poduhatu** čiji je cilj bio **trajno uklanjanje nesrpskog stanovnitšva sa velikih delova teritorije Hrvatske kako bi one bile uključene u novu srpsku državu**.
PREMA činjeničnoj osnovi njegovog priznanja Babić je međutim, bio izvan **paralelne strukture vlasti u Krajini kojom je upravljao tadašnji predsednik Slobodan Milošević preko Službe državne bezbednosti i krajiške milicije pod komandom Milana Martića. Iako se nije slagao sa nasilnim metodama, Babić je sa tom strukturom delio isti cilj - stvaranje jedinstvene srpske države.
Na raspravi koja je vođena pred haškim sudijom Holanđaninom Alfonsom Orijem dosta toga o Babićevom priznanju sudijama nije bilo jasno. Padala su i pitanja kako to da Milan Babić, koji je bio neprikosnoveni lider Krajine, gotovo godinu dana **nije znao da mu u državi traje progon nesrba**. Paradoksalno, ali istinito - Tužilaštvo sa kojim je Milan Babić započeo saradnju još 1999. godine u Beogradu - branilo je optuženog od raspravnog veća. Da sve bude u stilu posipanja pepelom Babić je imao i pripremljen i tekst pokajanja koji je skrušeno pročitao:
**Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osećanjima sramote i kajanja, jer sam sebi dozvolio da učestvujem u progonu nevinih ljudi i molim moju braću Hrvate da oproste braći Srbima, a preklinjem Srbe da ostave prošlost iza sebe. Nevini ljudi su proganjani, iseljeni i ubijani.**
Pokajnik je zatim nastavio ritmom koji je ranije uvežban:
**Žaljenje koje osećam je bol koji ću nositi do kraja života. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu priznanja krivice i iznošenje kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji još veruju da takva nečovečna postupanja mogu biti opravdanje.**
Izrazivši želju i nadu **da kajanje bar malo može olakšati patnju onima koji su patili** nekadašnji nosilac čak 17 funkcija u Kninu i Krajini je nastavio: **Shvatio sam da neprijateljstva i podeljenosti ne mogu pomoći da bolje živimo. Shvatio sam i da samo kroz međusobno razumevanje i poverenje možemo živeti kao ljudi. Molio sam Boga da mi pomogne da se pokajem i zahvaljujem što mi je pomogao.**
TO što je bivši krajiški lider molio oproštaj za sebe, nipošto mu ne daje za pravo da to čini u ime celog srpskog naroda. Posebno da pri tom prećuti i galantno oprosti greh suprotnoj - hrvatskoj strani koja je kriva za sedam hiljada ubijenih i nestlaih Krajišnika od 1991. do 1995. godine. Zato je ovakav postupak Babića izazvao pravo ogorčenje među Krajišnicima o čemu se javno oglasilo i više izbegličkih i drugih udruženja prognanih - 450.000 Srba iz Hrvatske.
Svojevrsnu osudu Babić je doživeo i u zatvoru u Ševeningenu. Uz poruke o izdaji, nijedan od zatvorenika Srba, muslimana i Hrvata nije se hteo sa njim družiti, što ga je dovelo do ivice nervnog sloma, pa je premešten negde u Hagu gde čeka dogovorenu presudu od najviše 11 godina. Majku je ostavio u Beogradu, gde je punih osam godina živeo u državnom stanu. **Izbeglica** Babić u naselju Altina stigao je da izgradi veliku kuću. Porodica (supruga, sin i kćer) je napustila Srbiju pre tri godine i negde je u svetu (Norveška, Holandija ili Kanada), gde čeka Milana koji će, najverovatnije, u mestu gde se oni nalaze izdržavati **ugovorenu** kaznu.
Za razliku od Krajišnika koji mu nikad neće oprostiti i još traže da se Babić izvini njima, a ne Hrvatima, u Zagrebu je pokajanje i priznanje **kninskog Staljina** kako su ga zvali stanovnici glavnog grada Krajine, ocenjeno kao još jedan dokaz da su Hrvati (četiri miliona) bili žrtve Krajine u kojoj je živelo samo 400.000 stanovnika. Zameni teza o žrtvi i dželatu Milan Babić je dao sraman doprinos.
MARTIĆ
ODLAZEĆI dobrovoljno u Hag u maju 2002. godine drugi krajiški Milan - Martić poručio je Krajišnicima na beogradskom aerodromu gde su stotine došle da ga isprate: **Neću vas izdati niti obrukati**. Poručio je i Miloševiću da se ne plaši da će on svedočiti protiv njega. - Da smo umesto u Hagu u našem Beogradu imao bi ti šta kazati - rekao je Martić i prilikom prvog susreta na hodnicima Ševeningena bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije.
Poslednji predsednik Krajine drži se tih reči, a braniocu Predragu Milinčeviću je savetovao da ne brine o njemu već o tome da se čuje sva istina o stradanjima krajiškog naroda.
(KRAJ)
DVA srpska lidera iz vremena proteklih ratnih sukoba na tlu bivše SR Jugoslavije sudbina je na zanimljiv način spojila u Haškom tribunalu. Bivša predsednica Republike Srpske - Biljana Plavšić kao i bivši predsednik Republike Srpske Krajine - Milan Babić ostaće upamćeni po sporazumnom priznanju zločina - sve u cilju što manje zatvorske kazne. Biljana i kninski stmatolog rastali su se 25. oktobra 1994. u Kninu po završetku Skupštine Republike Srpske Krajine, na kojoj je Milan Babić uz pomoć svojih poslušnika iz Srpske demokratske stranke Krajine, uprkos protivljenjima iz Beograda i sa Pala, smenio dotadašnjeg predsednika Skupštine, umerenog radikala Branka Vojnicu i na to mesto postavio sebi uvek odanog Rajka Ležajića iz Benkovca.
Ta sednica je pokazala svu neslogu u krajiškom rukovodstvu za koju su mnogi krivi, ali bez sumnje Milan Babić najviše. Pred kamerama RTV Krajine, što znači pred krajiškim narodom, Babića i njegove jastrebove upozoravali su da ne produbljuju nejedinstvo u situaciji kad Tuđmanova soldateska sve više preti mnoge ličnosti iz Krajine i Republike Srpske i Beograda. Bile su tu i tri vladike srpske: Longin dalmatinski, Nikanor gornjokarloavčki i Hrizostom bihaćko-petrovački kao i mitropolit dabrobosanski Nikolaj. Nisu pomogli ni časni oci, a ni Biljana Plavšić, jer je Babić imao većinu u parlamentu. Kraj je bio mučan, a izveštači su videli i čuli kako je Biljana prolazeći pokraj Milana Babića rekla: **Do viđenja, župane**.
Propast Krajine 4. avgusta 1995. godine tadašnji premijer Milan Babić dočekao je u Beogradu gde je sa porodicom stigao pet dana ranije, a Biljanina optužba da je Babić izdao ostvarila se deset godina kasnije. Uz savete svog nemačkog advokata, Babić je, u okviru sporazuma sa tužilaštvom priznao krivično delo progona za koje je prihvatio odgovornost, a koje obuhvata **ubistvo stotine Hrvata i drugih nesrba, okrutan tretman, nasumično uništavanje naselja i namerno uništavanje verskih i kulturnih objekata, od 1. avgusta 1991. do 15. februara 1992**. Babić je isto tako priznao da je bio **saučesnik u zajedničkom zločinačkom poduhatu** čiji je cilj bio **trajno uklanjanje nesrpskog stanovnitšva sa velikih delova teritorije Hrvatske kako bi one bile uključene u novu srpsku državu**.
PREMA činjeničnoj osnovi njegovog priznanja Babić je međutim, bio izvan **paralelne strukture vlasti u Krajini kojom je upravljao tadašnji predsednik Slobodan Milošević preko Službe državne bezbednosti i krajiške milicije pod komandom Milana Martića. Iako se nije slagao sa nasilnim metodama, Babić je sa tom strukturom delio isti cilj - stvaranje jedinstvene srpske države.
Na raspravi koja je vođena pred haškim sudijom Holanđaninom Alfonsom Orijem dosta toga o Babićevom priznanju sudijama nije bilo jasno. Padala su i pitanja kako to da Milan Babić, koji je bio neprikosnoveni lider Krajine, gotovo godinu dana **nije znao da mu u državi traje progon nesrba**. Paradoksalno, ali istinito - Tužilaštvo sa kojim je Milan Babić započeo saradnju još 1999. godine u Beogradu - branilo je optuženog od raspravnog veća. Da sve bude u stilu posipanja pepelom Babić je imao i pripremljen i tekst pokajanja koji je skrušeno pročitao:
**Izlazim pred ovaj Tribunal sa dubokim osećanjima sramote i kajanja, jer sam sebi dozvolio da učestvujem u progonu nevinih ljudi i molim moju braću Hrvate da oproste braći Srbima, a preklinjem Srbe da ostave prošlost iza sebe. Nevini ljudi su proganjani, iseljeni i ubijani.**
Pokajnik je zatim nastavio ritmom koji je ranije uvežban:
**Žaljenje koje osećam je bol koji ću nositi do kraja života. Mogu samo da se nadam da iznoseći istinu priznanja krivice i iznošenje kajanja mogu poslužiti kao primer onima koji još veruju da takva nečovečna postupanja mogu biti opravdanje.**
Izrazivši želju i nadu **da kajanje bar malo može olakšati patnju onima koji su patili** nekadašnji nosilac čak 17 funkcija u Kninu i Krajini je nastavio: **Shvatio sam da neprijateljstva i podeljenosti ne mogu pomoći da bolje živimo. Shvatio sam i da samo kroz međusobno razumevanje i poverenje možemo živeti kao ljudi. Molio sam Boga da mi pomogne da se pokajem i zahvaljujem što mi je pomogao.**
TO što je bivši krajiški lider molio oproštaj za sebe, nipošto mu ne daje za pravo da to čini u ime celog srpskog naroda. Posebno da pri tom prećuti i galantno oprosti greh suprotnoj - hrvatskoj strani koja je kriva za sedam hiljada ubijenih i nestlaih Krajišnika od 1991. do 1995. godine. Zato je ovakav postupak Babića izazvao pravo ogorčenje među Krajišnicima o čemu se javno oglasilo i više izbegličkih i drugih udruženja prognanih - 450.000 Srba iz Hrvatske.
Svojevrsnu osudu Babić je doživeo i u zatvoru u Ševeningenu. Uz poruke o izdaji, nijedan od zatvorenika Srba, muslimana i Hrvata nije se hteo sa njim družiti, što ga je dovelo do ivice nervnog sloma, pa je premešten negde u Hagu gde čeka dogovorenu presudu od najviše 11 godina. Majku je ostavio u Beogradu, gde je punih osam godina živeo u državnom stanu. **Izbeglica** Babić u naselju Altina stigao je da izgradi veliku kuću. Porodica (supruga, sin i kćer) je napustila Srbiju pre tri godine i negde je u svetu (Norveška, Holandija ili Kanada), gde čeka Milana koji će, najverovatnije, u mestu gde se oni nalaze izdržavati **ugovorenu** kaznu.
Za razliku od Krajišnika koji mu nikad neće oprostiti i još traže da se Babić izvini njima, a ne Hrvatima, u Zagrebu je pokajanje i priznanje **kninskog Staljina** kako su ga zvali stanovnici glavnog grada Krajine, ocenjeno kao još jedan dokaz da su Hrvati (četiri miliona) bili žrtve Krajine u kojoj je živelo samo 400.000 stanovnika. Zameni teza o žrtvi i dželatu Milan Babić je dao sraman doprinos.
MARTIĆ
ODLAZEĆI dobrovoljno u Hag u maju 2002. godine drugi krajiški Milan - Martić poručio je Krajišnicima na beogradskom aerodromu gde su stotine došle da ga isprate: **Neću vas izdati niti obrukati**. Poručio je i Miloševiću da se ne plaši da će on svedočiti protiv njega. - Da smo umesto u Hagu u našem Beogradu imao bi ti šta kazati - rekao je Martić i prilikom prvog susreta na hodnicima Ševeningena bivšem predsedniku Srbije i Jugoslavije.
Poslednji predsednik Krajine drži se tih reči, a braniocu Predragu Milinčeviću je savetovao da ne brine o njemu već o tome da se čuje sva istina o stradanjima krajiškog naroda.
(KRAJ)
Pratite nas i putem iOS i android aplikacije
Najnovije iz rubrike
uživoRAT U UKRAJINI Zelenski: Zabrana pregovora se ne odnosi na mene; Peskov: Rusija se sprema za pregovore u Istanbulu
RAT u Ukrajini-1.175. dan.
13. 05. 2025. u 07:31 >> 16:53
NEVEROVATNO UKUSNA: Kruna od lisnatog testa sa spanaćem i kozijim sirom
OVA kruna od lisnatog testa sa spanaćem i kozjim sirom pravi je hit za svaku priliku – izgleda impresivno, a priprema se lako.
13. 05. 2025. u 16:45
PARIZ OSTAJE BEZ NAJBOLJEG IGRAČA: Ti DŽej Šorts ide u NBA ligu
PRAVO otkrovenje u Evroligi bio je omaleni plejmejker Pariz Ti Džej Šorts. Njegove sjajne partije nisu promakle ni NBA klubovima, pa se tako pojavila informacija da mi Amerikanac naredne sezone mogao da igra u najjačoj ligi na svetu.
13. 05. 2025. u 16:45
NESTOROVIĆ O BLOKADERIMA FOTELJAŠIMA: Gadili su se politike, a onda je došlo do kopernikanskog obrta! (VIDEO)
DOKTOR Branimir Nestorović, poslanik u Skupštini Srbije i redova "Mi, snaga naroda" govorio je u jednom gostovanju o blokaderima foteljašima.
13. 05. 2025. u 16:41
ZELENSKI: "DEKRET NE VAŽI ZA MENE" Najavljuje mogući susret sa Putinom u Turskoj 15. maja
DEKRET o zabrani pregovora sa Rusijom ne odnosi se na mene lično, izjavio je Vladimir Zelenski u razgovoru sa novinarima. On je takođe potvrdio da 15. maja ima planiran sastanak sa turskim liderom Redžepom Tajipom Erdoganom u Ankari, ali i da računa da će se sastati sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom u Ankari ili Istanbulu.
13. 05. 2025. u 16:32
