Broz negde između

Piše: Pero Simić
ČETRDESET dana posle burne rasprave na Izvršnom birou Predsedništva SKJ o nacionalnom identitetu jugoslovenskih muslimana, najvatreniji akteri ove debate Vida Tomšič i Krste Crvenkovski obreli su se kod Tita. Susret se odigrao 21. aprila 1970. u Titovoj rezidenciji u Beogradu.

- Drug Crvenkovski i drugarica Tomšič - piše u strogo poverljivoj zabelešci sa ovog razgovora - tražili su prijem u vezi sa nekim otvorenim pitanjima koja su se ispoljila u pripremama za predstojeći popis stanovništva.

Oni su Titu objasnili da se u rukovodstvima SK i Socijalističkog saveza najviše raspravljalo oko toga da li se na pitanja o narodnosnoj pripadnosti neko može da izjasni kao Musliman i kao Jugosloven, kaže se u ovom dokumentu.

- Pitanje Muslimana je - navodi se dalje - u osnovi raščišćeno, a ostalo je otvoreno pitanje Jugoslovena.

Gosti su Tita obavestili da je Komisija Predsedništva SKJ za razvoj društveno-političkih zajednica i međunacionalne odnose, koju je vodila Vida Tomšič, **zauzela stanovište da bi u rubrici Jugosloven u zagradi trebalo da stoji: nacionalno neopredeljen**.

Tito je odgovorio da se ne slaže da se upotrebljava termin **nacionalno neopredeljen**, jer se, kako je precizirao, **takvim terminom izražava negativan odnos prema onima koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni**.

- Ni ne smijemo - rekao je on - nikoga prisiljavati da se opredjeljuje i izjašnjava u pogledu narodnosti. Ako neko to neće ima sva prava da to ne učini - istakao je Tito, aludirajući na taj način na ideju da se odrednica **nacionalno neopredeljen** veže samo za one koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni.

- Građanin je - uzvratila je Vida Tomšič - dužan da odgovori na sva pitanja u popisnoj listi osim na pitanje o narodnosti.

Prema tome, nastavila je ona, niko građane ne sme prisiljavati da se izjašnjavaju u pogledu narodnosti. Ali zaista se, rekla je, postavlja pitanje kako će se kod popisa stanovništva evidentirati odgovori onih građana koji na pitanje o narodnosti odgovore da su Jugosloveni ili, na primer, Dalmatinci, Štajerci i slično.

Po mišljenju Vide Tomšič popisivač bi u svim ovakvim slučajevima bio dužan da **građanina upozori da Jugosloven nije narodnsot**, da to označava **pripadnost jugoslvoenskoj socijalističkoj zajednici**, a da je **narodnost nešto drugo**.

Sudeći po zabelešci sa ovih razgovora Tito je ustuknuo:

- Naglasio je - beleži zapisničar ovog susreta - da ne želi da bude arbitar u tom pitanju, niti želi da se kod rešavanja tog problema pozivaju na njega.

Tražio je da se nađe **neko prikladno rešenje** i dodao:

- Neke diskusije oko toga liče na tendenciju prebrojavanja - koliko ima ovih, koliko onih, koja je nacija najbrojnija. Takve tendencije su negativne i povlače štetne posledice. Trebalo bi svakako sprečiti takvo prebrojavanje - naglasio je Tito, prihvatajući time sufliranja onih svojih saradnika koji su mu sugerisali da se iza ideje o jugoslovenstvu kriju srpski nacionalisti.

U tom času u razgovor se uključio Crvenkovski koji se **potpuno slaže sa drugom Titom da treba sprečiti tendencije ka prebrojavanju**, što je bilo prilično besmisleno, jer **prebrojavanje** predstavlja suštinu popisa.

Reagujući na Titov zahtev da bi za one koji se izjašnjavaju kao Jugosloveni **trebalo pronaći neku drugu rubriku** lider makedonskih komunista je predložio da bi se to **moglo rešiti sa rubrikom - **Ostali**.

Tito je to prokomentarisao rečju **možda** i ponovo izjavio **da ne želi da se izjašnjava u pogledu konkretne forme rešenja pitanja koje je pokrenuto**. Naložio je da **ne bi trebalo ništa činiti u smislu udaljavanja od trendova koji vode novom tretiranju nacionalnog pitanja**, ali je u svom gotovo tipičnom maniru povlađivanja zastupnicima različitih političkih orijentacija dodao da **s druge strane ne treba zaboraviti ni potcenjivati da se jedan velik dio omladine iz poštenih pobuda izjašnjava kao Jugosloven i neće da se drukčije opredjeljuje**.

Na kraju je opet ponovio ono do čega mu je, izgleda, bilo najvažnije, da ga **ne treba u (sve) to mnogo mešati** i da njegovi saradnici u rešavanju ovih problema **ne treba da se pozivaju na njega**. Ta tri puta ponovljena poruka po svemu sudeći značila je da on ne želi da se u razrešavanje ovih spornih pitanja uključuje zvanično, kroz oficijelne političke organe, već da će to činiti samo kroz neformalne kanale. Jer, praktično je nezamislivo da je želeo da se stvarno isključi iz procesa donošenja ovako važne odluke i da sve to prepusti svojim nesložnim saradnicima.

MNOGI SE BUNILI
STAVOVI vodećih jugoslovenskih komunista o etničkom poreklu i nacionalnom identitetu jugoslovenskog stanovništva islamske veroispovesti bili su veoma nepostojani. Da bi prešli dugačak put od potpune negacije bilo kakve nacionalne posebnosti ovog dela jugoslovenske populacije do njenog pretvaranja u posebnu naciju nije im bilo potrebno ni 20 godina.

Osamnaest godina pre proglašenja Muslimana u zaseban narod Moša Pijade, jedan od najviših funkcionera ondašnje Jugoslavije je u decembarskom broju **Statističke revije** za 1952, a potom i u **Borbi** pisao:

- Očevidno je bez ikakve diskusije, da izraz **musliman** označava pripadnost određenoj muslimanskoj veroispovesti i da nema nikakve veze sa pitanjem narodnosti. Ako se neki **musliman** nacionalno oseća kao Srbin ili Hrvat, on to i kaže i ne oseća potrebu da doda uz to i onu versku oznaku. Prilikom popisa (stanovništva) 1948. mnogi su se bunili zbog dodatka (Srbi muslimani, Hrvati muslimani), jer je narodnost jedno, a veroispovest drugo, a naročito su se bunili ljudi koji su sa religijom raskinuli. I doista nema nikakvog razloga da se verska oznaka **Musliman** i dalje vezuje za određivanje narodnosti Muslimana...
(NASTAVLJA SE)