Dobri i loši momci

Piše: Momir Bulatović
U TOM vremenu, evropska diplomatija preuzima štafetnu palicu rješavanja krize na prostorima eks-Jugoslavije. Vodeća uloga pripada NJemačkoj, iako se za posrednike i pregovarače biraju manje poznati predstavnici drugih zemalja. Sve je rađeno pod firmom **Pružanja dobrih usluga**, ali se neumitno realizovao scenario američkih vestern filmova. Medijski i diplomatski stvara se nepopravljiva slika o **dobrim** i **lošim** momcima. Dobrima će se sve oprostiti. Neće se videti ni kada ubijaju golobrade pripadnike JNA po slovenačkim vrletima, niti kada protjeruju članove oficirskih porodica. Oni će biti dobri, ne zato što to stvarno jesu, već zbog toga što treba da posluže nekom cilju.

S druge strane se uvek projektuju **loši** momci kojima nikakva dela, činjenja ili uzdržavanja, neće pomoći da se o njima promeni slika. Ovaj scenario je urađen bez griže savesti, ili bilo kakvih emocija. Neko u ovoj igri je jednostavno morao da bude **indijanac**.

ALI, to još ne znači ništa, pobuniće se neko dobronameran, koji se ne slaže sa ovom tezom. To kakve su nam uloge namijenili možda jeste tačno, ali nikako ne oslobađa obaveze da svi, a naročito **loši**, ne urade sve da takvi stvarno ne bi bili. **Loši** su dužni da pokažu i dokažu da nisu takvi, ili da nisu svi takvi, kažnjavajući one iz svojih redova koji podržavaju sliku stvorenu o njima.

Naravno, ovo je u osnovi tačno i jedino ispravno. Ipak, ima jedna istorijska okolnost kada ova elementarna istina ne može biti operativna. Ona se vezuje uz građanski rat na teritorijama koje su već iskusile brojne krvave sukobe kroz istoriju. Kada su, u takvim okolnostima, unaprijed podeljene uloge zločinca i žrtve, nezavisno od stvarnih dešavanja, aktivira se spirala unutrašnjeg zla. **Loši** su već optuženi za brojna nedela pa, jedno više ili manje, po njihovoj logici, ništa ne mijenja na suštini. **Dobrima** se, zbog višeg cilja, štošta oprašta, a ekstremni slučajevi se podvode pod osvetu, koju niko ne odobrava, ali mnogi mogu da razumiju.

Rat, inače, kod ljudi razvija i najbolje i najgore osobine, s tim da ove druge često prevladaju i daju osnovna obeležja zbivanjima. Građanski rat među ljudima koji govore istim jezikom i pamte prethodne sudbine, mnogostruko potencira nataloženo i prikrivano zlo. Teško je ovo bilo objasniti uglađenim diplomatama koji su pohodili zemlju na ivici sukoba. Tek su retki bili u stanju da naslute strašne posljedice koje su se nadnosile nad ovim prostorima. NJihov glas je bio zaglušen bukom ostvarenja **tisućugodišnjih** zahtjeva za državom i nesuvislom pričom o nepomirljivosti civilizacijskih, kulturnih i religijskih razlika između naroda koji od postanka žive jedni pored drugih i među kojima može da vlada mir, samo ukoliko su ravnopravni i jednako uvažani građani etnički izmješanih područja.

TADAŠNJA Evropska zajednica imala je sredstvo za spriječavanje sukoba i građanskog rata. Ona je za to sredstvo znala. U više navrata je to od nje i traženo, ali se nije opredelila da ga primeni. Čarobna formula (možda je to najbolji naziv) bila je više nego jednostavna. Evropa je trebalo da kaže svima, predstavnicima jugoslovenskih republika i predstavnicima sukobljenih nacionalnih grupacija unutar pojedinih republika, da svi imaju jednaka prava i jednake izglede da se pridruže Evropskoj zajednici i postanu deo porodice evropskih naroda, što suštinski svi oni odavno već i jesu.

SFR Jugoslavija nije mogla naći rešenje za svoje unutrašnje sukobe i nagomilane federalno-konfederalne suprotnosti iz Ustava iz 1974. godine. S druge strane svi su isticali svoja evropska opredeljenja, što je značilo da su svi spremni da žrtvuju deo sopstvenog suvereniteta, radi dobrobiti koju pruža potpuna evropska integracija, dakle, zajednica mnogo većih razmera od tadašnje jugoslovenske. Računica i poruka se nametala sama po sebi. Ako ne možete zajedno u Evropu - trebalo nam je biti rečeno - onda to uradite svako za sebe, ali po istim pravilima i po usaglašenoj dinamici?!

Evropska zajednica, kasnije unija, imala je sličan primer u izgradnji evropske kuće. Sredinom sedamdesetih godina prošlog vijeka, Portugalija je bila suočena sa velikim unutrašnjim problemima. Evropska zajednica je, svim stranama, ponudila prihvatanje standarda i normi evropskog zajedništva i što skoriji prijem u svoje redove. Portugalija je dobila šansu i, srećom, iskoristila je. Podsjećao sam svakog svog sagovornika iz redova evropske diplomatije na ovaj primjer i tražio sličnu šansu za SFRJ. Svi su se oduševljeno slagali i isticali da djeluju u skladu sa takvom praksom, iako su mnogi radili potpuno suprotno. Efekti njihove diplomatije bili su slični djelovanju upaljača na bombi. Eksplozivni i ubojni djelovi eks-jugoslovenske bombe držali su se u neko inertnoj ravnoteži (straha, nemoći ili nečeg sličnog). Eksplodirali su kada je Evropa uskratila jednaka prava svima. Kada je Evropska diplomatija pokazala da rat daje rezultalte i da je pitanje krivice već vezano uz Srbiju, Crnu Goru i srpski narod u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

JER, prljavi rat koji je vodila slovenačka vrhuška protiv jedinica JNA koje su bile poharane unutrašnjom izdajom i uskraćene za bilo kakav borbeni cilj, i te kako se isplatio. Neustavna i kriminalno-zločinačka akcija, nagrađena je međunarodnim priznanjem i uvažavanjem njenog **zalaganja za mir**!?! Kakvu drugu je poruku odatle moglo da izvuče hrvatsko vrhovništvo, osim da započne opšti rat protiv JNA. Što krvaviji, to brže do cilja - međunarodnog priznanja državne samostalnosti? Šta je preostalo bosanskim muslimanima osim da ponove isti scenario, ne obazirući se koliko će krvav biti, shvatajući da je rat sredstvo da budu priznati, pomognuti i sažaljeni? Da ostanu **dobri**, ma koliko ih zaista ostalo, dok bi oni drugi i dalje bili dokazano **loši** momci.

Ova **kritika Evrope** najbolju potvrdu dobija u savremenim zbivanjima. Gotovo deceniju nakon prestanka sukoba na prostorima druge Jugoslavije, dešava se ono što je trebalo da se uradi na početku, pa da ne bude sukoba. Region je dobio novo ime (zapadni Balkan), sve države bivaju ohrabrene (diplomatski izraz za - primorane) da međusobno srađuju, kreiraju se uslovi za slobodan protok ljudi, dobara i kapitala. Svi donose moderne, evropske zakone, koji su u osnovi isti, budući da je svima isti cilj - članstvo u Evropskoj uniji.

U okviru ovoga je posebno karakterističan primjer Crne Gore. Krajem devedesetprve godine, Evropska zajednica je ukinula sankcije ovoj republici, u znak priznanja za doprinos tadašnjem mirovnom procesu. Sankcije su ostale samo prema Srbiji. Građani Crne Gore su, na referendumu iz marta 1992. godine, ubjedljivom većinom odlučili da nastave da žive u zajedničkoj državi (Saveznoj republici Jugoslaviji) sa republikom Srbijom. Evropska diplomatija, koja se snažno i aktivno protivila ovakvoj odluci, nagradila ju je ponovnim zavođenjem sankcija.

(Nastavlja se)