Ratoborna gospođa Olbrajt

Piše: ĐORĐE JEVTIĆ
PRITISCI povodom slučaja Račak, odluka jugoslovenske strane o proterivanju šefa Misije OEBS Vilijama Vokera, zabrana tužiocu Haškog tribunala Luiz Arbur da uđe na teritoriju SRJ, odnosno Kosova, pretnje i pritisci sa svih strana, unutrašnja previranja u Srbiji, loši odnosi sa Crnom Gorom, sve je to početkom 1999. godine najavljivalo izuzetno dramatične i teške dane za već ojađenu i izmoždenu Srbiju. NATO je potvrdio da su njegove snage u stanju borbene gotovosti, da napad mogu da izvedu i bez posebne rezolucije SB UN, EU je pokušavala da izbalansira odgovornost i u prvi plan nametne političko rešenje, u čemu je prednjačila Rusija.

Nimalo stoga nije bilo slučajno što je u Moskvu 26. januara otputovala ratoborna Medlin Olbrajt. Ona je nastojala da ruskim zvaničnicima razjasni američke stavove i otkloni nerazumevanje. Ivanov je Olbrajtovu odveo u Boljšoj teatar. Olbrajtova je bila oduševljena što se našla u jednoj od loža ruskih velmoža i careva. Ona je naknadno sa oduševljenjem pričala.

- Kad god sam sa Rusima iamla teške teme, priređivali su mi lepe događaje.


Ivanov nije započinjao razgovor ali je ona i tu u pozorištu krenula u otvorenu raspravu. Ivanov ju je, kaže, iznenadio rečima da mu je dosta problema sa Jugoslavijom i Miloševićem. Nakon dvodnevnog brifovanja svog kolege Ivanova, njih dvoje su potpisali Zajedničku rusko-američku izjavu u koju je ušlo bezmalo sve što će se kroz tri dana naći u stavovima Kontakt grupe. Amerikanci su izdejstvovali da Rusija bude protiv Vokerovog proterivanja i da se sve pretnje na račun KVM odmah prekinu, čak pozvali medije u Sribji da stvaraju pozitivnu atmosferu o podršci toj misiji i njenim rukovodiocima, a da vlasti pomažu njihov rad. Tvrdo su insistirali na tome da SRJ u punom obimu izvršava rezolucije SB o Kosovu, posebno o povlačenju vojnih i policijskih snaga i da to učine bez odlaganja. Olbrajtova je uspela da nametne i formulaciju da Rusija i SAD potvrđuje svoje negodovanje povodom ubistva kosovskih Albanaca u selu Račak, za koje nema nikakvog opravdanja i da krivci moraju biti predati sudu, da jugoslovenske vlasti omoguće Luiz Arbur dolazak na Kosovo i učešće u rasvetljavanju ubistava u Račku.

Olbrajtova i Ivanov su, doduše, osudili i sve albanske provokacije, tražili da se one odmah prekinu, kao i da im se onemogući isporuka oružja, ali da jugoslovenska strana smanji kazne uhapšenima i obezbedi im potreban sudski postupak. Olbrajtova je, zapravo, uspela i da Rusiji nametne svoje viđenje o Kosovu, sem dobijanja saglasnosti za vojnu akciju NATO, a nekadašnja svetska velesila je zauzvrat dobila izvesni respekt, makar verbalno. Rusi su pokleknuli američko-albanskoj verziji o Račku, a u Izjavi o Kosovu nigde nije bilo decidno zapisano da su i teroristi odgovorni za stanje, već su relativizovana i kidnapovanja i ubistva i albanski krajnji cilj. Amerikanci su faktički pridobili rusko rukovodstvo i za vojnu intervenciju. Jedino je Širak nastojao da i dalje insistira na još jednom političkom dogovoru.

Tih dana se već govorilo o nastavku pregovora, o nekakvom novom Dejtonu, čak se nagađalo o mestima gde bi se održala međunarodna konferencija o Kosovu na kojoj bi dvema zaraćenim stranama bio ponuđen plan po principu uzmi ili ostavi. Da se planira razgovor za deset dana i to izvan SRJ potvrdio je i Volfgant Petrič u susretu sa šefom srpske delegacije Ratkom Markovićem, dan pre još jednog od mnoštva sastanaka Kontakt grupe u vezi sa Kosovom. Srpski zvaničnici su demantovali da je moguć bilo kakav razgovor izvan zemlje, pogotovo ne međunarodna konferencija sa teroristima.

Ali, istoga dana Havijer Solana se oglasio saopštenjem u kome je ne samo nagoveštavao šta će biti na tom sastanku nego i to da će NATO sve stavove i zaključke vojno i na svaki drugi način podržati i biti potpora u njihovoj realizaciji, upozoravajući obe strane da iskoriste svoju šansu koju im daje Kontakt grupa.

A tog 29. janura Kontakt grupa je u Londonu konstatovala da kritična situacija na Kosovu predstavlja i dalje pretnju miru i bezbednosti u regionu, da tamo dolazi do svakodnevnog nasilja i time se povećava mogućnost humanitarne katastrofe, da obostrana eskalacija nasilja mora da se okonča, da politički napredak nije postignut, i da stoga Kontakt grupa preuzima odgovornost. Kontakt grupa je predložila Osnovne principe, koje dve strane treba da podrže, zaključila da se predlozi koje su sačinili pregovarači, a koji sadrže značajne elemente autonomije za Kosovo, razrade kako bi poslužili kao okvir za sporazum. Kontakt grupa se usaglasila da pozove predstavnike SRJ i srpske vlade i predstavnike kosovskih Albanaca da u Rambujeu 6. febraura, uz zajednčko posredovanje Ibera Vedrina i Robina Kuka, otpočnu pregovore sa direktnim učešćem Kontakt grupe.

Pregovori je trebalo da se završe za sedam dana, nakon čega bi pregovarači podneli izveštaj i, ako treba, razgovori bi se produžili za još nedelju dana.


Nastavlja se