Pretnja umesto pozdrava

PIŠE: ĐORĐE JEVTIĆ
ZA razliku od precizno razrađenih planova udara po Jugoslaviji, ni pre a ni tada NATO nije objavio bilo kakav plan o načinu kažnjavanja terorističke OVK ako ne poštuje dogovore. Natovci su istovremeno razrađivali i varijante upućivanja kopnenih snaga na Kosovo i Metohiju radi “čuvanja mira”, čak iako se tome bude protivila Rusija. Tim snagama je, kako je odmah (31. 01.) prva saznala **Koha ditore**, već određeno ime: zvaće se KFOR (Kosovo force) i predvodiće ih američke, ali će u njima biti i nemačke, francuske, italijanske, britanske i češke vojne snage.

Navodila se i cifra od 20.000 do 28.000 vojnika koji bi došli na Kosovo. Da će biti uspostavljene četiri “mirovno-bezbednosne zone”: američka, britanska, francuska i jedna za koju se ne zna još čije bi je trupe nadzirale, te da Amerikanci i njihovi evropski saveznici uveliko razrađuju planove za razmeštaj tih trupa. Veličina tih trupa zavisila bi od toga kako će se u sporazumu regulisati koliko će srpskih snaga ostati i da li će se albanske grupe razoružati.

Amerikanci su predlagali da se posle sporazuma Kosovo potpuno demilitarizuje, a to znači da se srpske i jugoslovenske snage potpuno povuku, sem pograničnih vojnih jedinica i federalne policije, a da se Albanci razoružaju. Tvrdilo se da plan NATO za mirovne snage na Kosovu nosi naziv “Opcija A-minus”, da će njima komandovati tadašnji komandant Evropskog zaštitnog korpusa za brza reagovanja britanski general Majkl DŽekson, dok bi nadzor vršio glavnokomandujući NATO-a američki general Vesli Klark.

Kako se sastanak u Rambujeu približavao, iz američkih, britanskih i nemačkih izvora su sve više dolazile informacije o tim mirovnim snagama i da se one uveliko pripremaju, njihov broj se stalno povećavao, iznosili modeli te operacije. Kako je u zaključcima Kontakt grupe stajala štura formulacija “međunarodno učešće”, to se postepeno obelodanjivalo šta se iza kulisa detaljno spremalo.

Dan u oči sastanka u Rambujeu, mediji su preneli izjavu generala Naumana da je NATO “spreman da izvrši vojne udare isključivo na vojne ciljeve u Jugoslaviji ako mirovni pregovori propadnu**, da su ti ciljevi izabrani tako da se izbegnu civilne žrtve, mada nije isključio ni mogućnost nanošenja “nenamernih šteta” civilnom stanovništvu. On je potvrdio da će, ako se intervencija izbegne, biti potrebno od 25.000 do 30.000 vojnika za uspostavljanje mira.

- Najverovatnije da neće biti nikakvih novih rezolucija SB UN pre eventualnih vojnih intervencija - smatrao je Solana, kvalifikujući opravdanim “planiranje mešanja u unutrašnje stvari jedne suverene zemlje iz humanitarnih razloga”.

- Kosovo je danas najveća opasnost našim ciljevima mira i stabilnosti u Evropi - poručivao je lično američki predsednik Klinton, uz objašnjenje da bi se ta kriza lako mogla da pretvori u ratni požar koji će zahvatiti Albaniju i Makedoniju i uvući američke saveznike Grčku i Tursku.

Stratezima Amerike i NATO se žurilo. Jer, prema njihovoj proceni, proleće samo što nije stiglo a sa njim i mogući pravi rat širokih razmera koji bi “zapalio Balkan”. Ključ američke strategije bio je da se, ako već ne može milom, političko rešenje nametne - silom.

Na tu odluku saveta NATO i Solanino pismo jugoslovenskoj strani, već sutradan, 1. februara, reagovala je Savezna vlada sledećim zaključcima:

1. Odluka Saveta NATO da ovlasti svog generalnog sekretara da može da odobri vazdušne udare NATO protiv ciljeva u SRJ predstavlja otvorenu pretnju agresijom protiv suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, kao nezavisne zemlje, članice UN, što je kršenje principa Povelje UN i posebno člana 2, stav 4 Povelje UN;

2. Regionalna vojna organizacija NATO nema ovlašćenja Saveta bezbednosti niti pravo da koristi silu protiv suverenih i nezavisnih zemalja članica UN, kao što je to izričito navedeno u članu 53 Povelje UN;

3. Otvorene pretnje NATO ugrožavaju osnovne principe međunarodnih odnosa, međunarodni mir i bezbednost, kao i same osnove međunarodnog pravnog poretka. Stoga je Savezna vlada odlučila da zatraži sednicu Saveta bezbednosti UN kako bi se preduzele odgovarajuće mere u skladu sa Poveljom UN i sprečila oružana agresija protiv SRJ;

4. Savezna Republika Jugoslavija, kao nezavisna zemlja, nikoga ne ugrožava... i odlučna je da štiti svoje legitimne državne i nacionalne interese i posebno suverenitet i teritorijalni integritet u skladu sa Poveljom UN.

Uporedo, zakazana je vanredna sednica parlamenta na kojoj je trebalo da se razmotre “aktuelna pitanja na rešavanju problema na Kosovu i Metohiji i stavovi međunarodne zajednice”. Reagovale su sve političke partije, a raspravu o Kosovu i Metohiji zakazala je i Srpska pravoslavna crkva na nivou episkopske konferencije. Protiv pretnji i agresivnih namera NATO izjasnili su se Rusija i Kina. Ruska diplomatija nije podržala jugoslovenski zahtev za sednicu SB UN, uz obrazloženje da “nema potrebe” da se SB sastaje opet, pošto je to telo već podržalo zaključke Kontakt grupe. Za razliku od nje, donji dom ruskog parlamenta Duma, podržao je zahtev jugoslovenske vlade. Duma je 2. februara zatražila od predsednika Jeljcina da Rusija istupi iz međunarodnog sistema zabrane isporuke oružja Jugoslaviji i da joj u slučaju napada NATO pomogne u odbrani od agresije, uključujući i oružanu pomoć. Ruska vlada je u međuvremenu za svog predstavnika na konferenciji imenovala diplomatu Borisa Majorskog.