Demaći vidi poraz

Piše: Đorđe Jevtić
I DOK se u našoj javnosti nagađalo da li će u Rambuje ići Milošević, za albansku stranu se govorilo da će obavezno učestvovati na međunarodnoj konferenciji, da je dobila maksimum mogućeg i da je već kompletirala delegaciju. Prvi se, međutim, protiv konferencije u Rambujeu izjasnio Adem Demaći. U svojstvu **glavnog političkog predstavnika OVK** on je rekao da neće putovati u Rambuje jer bi **odlazak Albanaca, posebno OVK na konferenciju značio kapitulaciju**.
- Preporučio sam Generalštabu OVK da ne ide u Francusku, ali on ima poslednju reč i on će odlučiti. Demaći je takođe o Rugovi govorio da on nije čovek koji može da okupi Albance, pa je stoga i otpala mogućnost da oni imaju jedinstveni tim. Demaći je time ponovo zaoštrio situaciju ne samo unutar albanskog političkog miljea, već je verovatno hteo da dovede u pitanje validnost pregovora po ponuđenom planu, pokazujući još jednom svoj rigidan secesionistički i militaristički stav.

ZA razliku od svog **glavnog savetnika**, štab OVK je saopštio da će učestvovati u pregovorima i da će njegova ekipa insistirati na nezavisnosti Kosova i referendumu posle prelaznog perioda. I dr Redžep Ćosja bio je najpre protiv odlaska u Rambuje. Ćosja je svoj i odlazak svog bloka UDP uslovljavao ulaskom u delegaciju i OVK, bez koje **nijedna delegacija ne može da govori u ime Kosova**. Ćosja nije slučajno to insistirao. Nejedinstvo među albanskim barjaktarima bilo je i dalje izuzetno izraženo i sada se iskazivalo i kroz problem sastava delegacije. Ćosja je stoga predlagao čak da se sugeriše organizatorima da sastanak pomere dok se Albanci ne dogovore oko delegacije.

Da ne bi poremetili scenario koji su zbog njih pravili, uskočili su, naravno, Amerikanci, pripretivši albanskim vođama da moraju u Rambuje. Stejt department je u posebnom saopštenju vrlo oštro upozorio albansku stranu da odbijanjem ove najnovije incijative rizikuju da zauvek izgube podršku međunarodne zajednice: **Albanci moraju da shvate da je ovo istorijska prilika koju ne bi smeli da ispuste**, nedvosmisleno je poručilo američko ministarstvo spoljnih poslova, a portparol DŽejms Rubin je bio još jasniji:

- Mi smo im kristalno jasno rekli da ako odbiju ovo što se sada nudi, da će naša podrška jednostavno ispariti.

U Vašingtonu se tih predrambujeovskih dana našao i premijer Albanije Pandeli Majko, kome je takođe naloženo da utiče na kosovske ekstremiste da sednu za pregovarački sto. Da li se to američka vlada plašila da Albanci miniraju proces više nego Srbi? Moguće je ako se ima u vidu istvoremena izjava njenog glavnog čoveka za Kosovo Kristofera Hila Rojtersu da bi suprotne strane mogle do 6. februara namerno da izazovu neko nasilje kako bi minirale mirovne pregovore. Da li je Hil prvenstveno mislio na Albance? Sasvim je izvesno, jer da je mislio na srpsku stranu, on bi to otvoreno rekao, kao što ju je američka administracija mnogo puta pre toga optuživala.

DOK je vlast kalkulisala, svoje učešće na konferenciji o Kosovu tražila je i SPC. Patrijarh srpski Pavle je u pismu francuskom kopredsedavajućem Iberu Vedrinu naglašavao da je **SPC životno zainteresovana za rešavanje kosovske krize i zato moli da se našoj delegaciji omogući da uzme učešće na mirovnoj konferenciji, makar u svojstvu posmatrača, s pravom da iznese svoje gledište**. Patrijarh je podsećao da na Kosovu više od hiljadu godina žive pravoslavni Srbi, članovi i vernici SPC, koji žele da i ubuduće žive na tim prostorima. Na srpski istorijski i duhovni kontekst posebno je ukazano u saopštenju sa savetovanja srpskih episkopa održanom u Patrijaršiji istoga dana kada i sednica Skupštine Srbije, odnosno dva dana pred konferenciju u Rambujeu. U saopštenju se izražavala nada da će se nad razgovorima u Rambujeu **pojaviti pravda Božja i ljudska, podjednaka za sve, bez razlike** i da svim treba obezbediti podjednaka prava.

U ovom svojevrsnom lamentu srpskih jerarha podsećalo se na tragičan istorijat ataka na srpstvo i njegovo utanjavanje kroz petovekovno tursko ropstvo, na genezu albanskog separatizma od Prizrenske lige, na progon oko 200.000 Srba u vreme nacifašističke okupacije Kosova i Metohije, pod vidom velike Albanije, a potom više desetina hiljada u poratnom periodu. Pozdravljajući sve što je dobro u zaključcima Kontakt grupe, episkopska konferencija SPC je takođe iskazala **ozbiljnu zabrinutost zbog činjenice da zaključci jednim svojim bitnim delom predstavljaju ultimatum Srbiji i Jugoslaviji, skoro istovetan sa onim ultimatumom Sila osovina iz 1941. godine**, te da neki od tih stavova **suštinski izdvajaju Kosovo i Metohiju iz Srbije, lišavajući je njenog vekovnog srca i mozga** i da predstavljaju **pristrasan diktat moćnih država sveta**.

ODLUKU o učešću na sastanku u Rambujeu ili ne Milošević je, kako se uočavalo i tada, prebacio na Skupštinu Srbije. Da li je to bila formalnost ili izbegavanje odgovornosti za tako krupno nacionalno pitanje, s obzirom na to da se znalo ko u Srbiji odlučuje? Taj potez je dovoljno govorio o ekvilibristici kojom se on služio u svim odlučujućim momentima. Formalno, u skladu je sa Ustavom i parlamentarnom praksom da se odluke od državnog i nacionalnog značaja razmotre i donesu u parlamentu, ali ako se potom one i poštuju. Praksa sa **ne** međunarodnom posredovanju i penetraciji, iskazano na opštenarodnom referendumu nekoliko meseci pre toga, govorila je drukčije.

Bilo kako bilo, Skupština Republike Srbije je 4. februara, dva dana pre početka sastanka u Rambujeu, donela odluku da se **prihvati poziv za razgovore u Francuskoj zato što je čvrsto opredeljenje naroda i svih političkih partija da se borimo za mir i što treba da branimo Kosovo i Metohiju na svakom mestu na kome se o Kosmetu raspravlja bilo gde u svetu**. Odluka je doneta posle celodnevne rasprave.

BITI ILI NE BITI
KAO uvod u raspravu u srpskom parlamentu poslužilo je izlaganje potpredsednika republičke vlade prof. dr Ratka Markovića, koji je već u prvoj rečenici konstatovao da sednica ima samo jednu tačku dnevnog reda **na koju se svodi drama svekolike Srbije u kojoj je sadržano njeno biti, ili ne biti**, jer je reč o Kosovu i Metohiji, tom **duhovnom zavičaju Srbije**.

- Kosovo i Metohija je žila kucavica čitave nacije, od koje se napajaju životom svi delovi te nacije podjednako. Kosmet organski pripada Srbiji. Bez njega Srbija ne samo da nije cela, nego ona nije ni živa. Otuda potiče ono što stranci teško mogu razumeti, tolika i takva vezanost Srba za Kosovo i Metohiju.

(NASTAVLJA SE)