Kako JUL kaže

Piše: Đorđe Jevtić
NEIZVESNOSTI oko sastava delegacija obeju strana trajale su do poslednjeg časa, pogotovo kod albanske. Srpsko i jugoslovensko rukovodstvo je sastav svoje delegacije takođe čuvalo u tajnosti do poslednjeg dana, 5. oktobra. A kada je sastav objavljen razočarao je ako ne sve, a ono većinu političkih subjekata i sam narod. U delegaciji su se - kako je još u Prištini najavljivano - našli svi oni koji su činili vladin tim koji je tamo razgovarao sam sa sobom.

Delegaciju je predvodio prof. Dr Ratko Marković, a u njoj su bili dr Vladan Kutlešić, Nikola Šainović, prof. Dr Vladimir Štambuk i svi **predstavnici** kosovskometohijskih nacionalnih zajednica: srpske Vojislav Živković (predsednik SPS), turske Guljbehar Raufi Šabović i Zejnelabedin Kurejši, albanske Faik Jašari i Sokolj Ćuse, muslimanske Refik Sinadinović. Goranaca Ibro Vajt, romske LJuan Koka, i egipatske Ćerim Abazi.

Tako su kosovski deo delegaciije faktički činili samo jedan Srbin ali po dva predstavnika turske i albanske zajednice pa i drugih, jer između muslimana i Goranaca nije bilo velike razlike, kao što su se i tzv. Egipćani izdvojili od Romam, a da niko nije utvrdio naučno i istorijski ko su oni, odakle odjedanput i koga predstavljaju. Tako se desilo da srpske interese na **srpskoj žili kucavici** predstavljaju jedan pravoslavac, a čak devetoro muslimana, najvećim delom preci i sunarodnici onih koji su se ili rasrbili ili doprineli da dođe do aktuelnog dramatičnog i tragičnog stanja na Kosovu i Metohiji.

Tom sastavu su se najviše podsmevali sami Albanci, a Srbi, posebno oni u južnoj pokrajini, o čijoj sudbini se radilo, doživeli su ga kao poniženje i sramotu. Tu nikakvi argumenti o predstavnicima nacionalnih zajednica nisu pomagali. Amerikanci i svet u celini su kosovsko pitanje svodili na srpsko-albanske odnose, odnosno na problem većinskog albanskog stanovništva i države Srbije i nisu ih interesovale druge zajednice, pogotovo ne u delegacijama na međunarodnom nivou i od značaja kakav su one imale za ovake istorijske pregovore. Ali, i to je bila jedna od apsurdnosti ondašnje srpske politike, koja je uvek polazila od pogrešne strategije da Kosovo svede na lokalni problem između njenih nacionalnih zajednica.

Uprkos apelima istaknutih političkih, intelektualnih i strateških krugova koji su tražili da srpska delegacija uistinu bude ekspertska i od ugleda kako bi mogla da se nosi ne samo sa vrlo visprenim, lukavim i politički potkovanim albanskim predstavnicima, već i sa unapred datim ultimativnim rešenjima bez presedana u svetskoj praksi, Milošević i krug oko njega su smatrali da je ovakav pristup najbolji. Sem prof. Markovića, u srpskoj delegaciji nije bilo takvih eksperata, nego samo partijskih predstavnika vladajuće koalicije-SPS-a i JUL-a.

I dok su srpski zvaničnici uveravali da **sa teroristima i ubicama neće biti pregovora, već samo sa predstavnicima političkih partija Albanaca**, ti predstavnici su saopštili da su postigli dogovor sa OVK o zajedničkom nastupu i pravilima jedinstvenog ponašanja celog tima, dok je **Koha ditore** dva dana pre konferencije objavila čak i nacrt plana i sve prateće anekse koji će se postepeno, jedan po jedan u njenom toku iznositi.

Albansku delegaciju činili su: Ibrahim Rugova, Fehmi Agani, Redžep Ćosja, Veton Suroi, Bljerim Šalja, Bajram Kosumi, Hidajet Hiseni, deo iz OVK - Hašim Tači, Jakup Krasnići, Ram Buja, Azem Sulja, DŽavid Haljit...

Ali kako nijedan pokušaj srpsko-albanskog približavanja nije mogao da prođe bez iznenada iskrslih problema koje proizvode jedna ili druga strana, pred sam odlazak albanskog tima na prištinskom aerodromu napravljena je prava drama. Srpske vlasti nisu naime dale garancije da članovi delegacije iz OVK bezbedno, bez hapšenja, dođu na aerodrom. Oni nisu imali dokumenta, a neki među njima, kao Hašim Tači, Azem Sulja i DŽavit Haljiti, na primer, bili su na poternici zbog presude za terorizam. Ostali članovi albanske delegacije nisu hteli u avion bez predstavnika OVK.

Nije u početku pomoglo posredovanje ni zamenika šefa KVM Francuza Gabrijela Kelera. Stoga, avion francuskog vazduhopolovstva specijalno poslat za albansku delegaciju, nije poleteo 5. februara. Albanska delegacija otputovala je sutradan, tek u 13.45 sati, nakon što je iz francuskog Ministarstva inostranih poslova potvrđeno da su razrešene sve nesuglasice oko davanja dozvole i delu OVK delegacije. Dok je deo albanske delegacije prolazio uobičajenu aerodromsku kontrolu, oko podne predstavnici OVK dovedeni su vozilima OEBS-a direktno do aviona. Albanska delegacija odletela je u dva francuska aviona tipa “falkon”, uz pratnju jednog francuskog i jednog austrijskog borbenog aviona, koji je trebalo da budu njihova zaštita.

Zbog kašnjenja albanske delegacije međunarodna konferencija o Kosovu u Rambujeu je 6. febuara 1999. godine počela sa zakašnjenjem od tri sata, u 18 umesto u 15 časova, ali je ipak počela. Bez dozvole novinarima, kojih je bilo oko 200 i još 30 TV ekipa.

Ceremoniji otvaranja su pored delegacija koje su bile razdvojene, prisustvovali kopredsednici konferencije Iber Vedrin i Robin Kuk, medijatori Kristofer Hil, Volfgang Petrič i Boris Majorski i druge zvanice. Dok je napolju, izvan ograde dvorca Rambuje više desetina Albanaca manifestovalo zastavama i uzvicima da hoće nezavisnost Kosova, unutra se predstavnicima dveju zaraćenih strana najpre obratio Žak Širak.

- Pozivam vas da omogućite da snage života trijumfuju nad silama zla. Svet vas posmatra i čeka. Retki su momenti kada je istorija u rukama samo nekoliko ljudi. To je slučaj danas kada ste zauzeli mesta za ovim pregovaračkim stolom...
Nećemo tolerisati produžavanje konflikata koji udara na osnovne principe ljudskog dostojanstva. Nećemo dopustiti da ciklus nasilja preti stabilnosti mira na čitavom jugoistoku Evrope. Želimo mir na našem kontinentu. Imate izbor između nastavljanja tragedije prošlosti ili nade za životom koji dobija svoja obeležja.

(NASTAVLJA SE)